Tor­tu­ra, od­no­sno mu­če­nje pred­sta­vlja naj­te­ži ob­lik zlo­sta­vlja­nja, tj. na­ru­ša­va­nja tje­le­snog i men­tal­nog in­te­gri­te­ta čo­vje­ka-gra­đa­ni­na. Ona je je­dan od naj­sta­ri­jih i, na­ža­lost, i da­nas naj­ra­sprost­ra­nje­ni­jih vi­do­va po­vre­de ljud­skih pra­va i uni­ža­va­nja ljud­skog do­sto­jan­stva. Po­sma­tra­ju­ći kroz isto­ri­ju, po­li­ci­ja, čak i onih po­li­tič­kih re­ži­ma ko­ji se ne sma­tra­ju na­ro­či­to re­pre­siv­nim, od­u­vi­jek je is­po­lja­va­la sklo­nost da lo­mi vo­lju lju­di ko­ji su joj se su­prot­sta­vlja­li ili su od­bi­ja­li da sa­ra­đu­ju ta­ko što će im na­no­si­ti fi­zič­ku i psi­hič­ku bol. Zlo­sta­vlja­nje se du­go pri­zna­va­lo kao sa­svim za­ko­nit dio is­tra­žnog po­stup­ka u že­lji da se do­đe do pri­zna­nja od stra­ne okri­vlje­no­ga, ko­je se sma­tra­lo krun­skim do­ka­zom nje­go­ve kri­vi­ce. Na­rav­no, ova­kvom po­stu­pa­nju bi­li su, i osta­li, na­ro­či­to pri­vr­že­ni to­ta­li­tar­ni i dik­ta­tor­ski re­ži­mi. Oni ti­me že­le da što vi­še obes­hra­bre svo­je pro­tiv­ni­ke i sve lju­de ko­ji dr­že do svo­je slo­bo­de i do­sto­jan­stva. Ka­ko im je u pri­ro­di strah od slo­bo­do­mi­sle­ćih lju­di i pra­vih in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji mi­sle svo­jom gla­vom, dik­ta­to­ri mu­če­njem i tor­tu­rom že­le da sa­zna­ju i naj­taj­ni­je mi­sli svo­jih gra­đa­na i ta­ko što vi­še učvr­ste svo­ju vlast. Na pri­mjer, smrt­na ka­zna se iz­vr­ša­va­la ta­ko da osu­đe­nik iz­dah­ne u naj­te­žim mu­ka­ma: s ob­zi­rom na to da su smak­nu­ća bi­la jav­na, vje­ro­va­lo se da se ta­ko po­ja­ča­va nji­ho­vo za­stra­šu­ju­će dej­stvo.
Na sre­ću, u de­mo­krat­skim ze­mlja­ma zlo­sta­vlja­nje je uki­nu­to u XIX vi­je­ku. Svi me­đu­na­rod­ni in­stru­men­ti o ljud­skim pra­vi­ma za­bra­nju­ju zlo­sta­vlja­nje. Ni­ko ne smi­je bi­ti pod­vrg­nut mu­če­nju, svi­re­pom/ne­čo­vječ­nom i po­ni­ža­va­ju­ćem po­stu­pa­nju i ka­žnja­va­nju ( na pri­mjer, čl. 7 Pak­ta o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma; čl.3 Evrop­ske kon­ven­ci­je o za­šti­ti ljud­skih pra­va i osnov­nih slo­bo­da). Po­red to­ga, pod okri­ljem UN usvo­je­na je Kon­ven­ci­ja pro­tiv mu­če­nja, svi­re­pih, ne­čo­vječ­nih i po­ni­ža­va­ju­ćih ka­zni ili po­stup­ka (1984) ko­ja re­gu­li­še oba­ve­ze dr­ža­ve u po­gle­du za­bra­ne zlo­sta­vlja­nja. Za­bra­nom zlo­sta­vlja­nja se ap­so­lut­no šti­ti fi­zič­ki i men­tal­ni in­te­gri­tet po­je­din­ca. Tje­le­sna ka­zna se ni u kom slu­ča­ju ne mo­že pri­mi­je­ni­ti. Ko­ri­šće­nje is­ka­za da­tih pod pri­nu­dom pred­sta­vlja po­vre­du pra­va na pra­vič­no su­đe­nje i svi po­stup­ci mu­če­nja su kri­vič­no dje­lo (čl.4).
Pre­ma PGP i EK, za­bra­na zlo­sta­vlja­nja ne smi­je se uku­nu­ti ni u slu­ča­je­vi­ma ra­ta i van­red­nog sta­nja. U po­gle­du za­bra­ne zlo­sta­vlja­nja dr­ža­va ima dvi­je vr­ste oba­ve­za: ne­ga­tiv­ne – da se uz­dr­ži od zlo­sta­vlja­nja po­je­din­ca, i po­zi­tiv­ne: da dis­kri­mi­ni­še zlo­sta­vlja­nje; da spro­vo­de hit­nu, te­melj­nu i dje­lo­tvor­nu is­tra­gu ko­ja vo­di go­nje­nju i ka­žnja­va­nju po­či­ni­la­ca i da pre­ven­ci­jom spri­je­či zlo­sta­vlja­nje. Po­seb­no je zna­čaj­na po­zi­tiv­na oba­ve­za dr­ža­ve u smi­slu spro­vo­đe­nja hit­ne, te­melj­ne i dje­lo­tvor­ne is­tra­ge, ko­ja vo­di sud­skom go­nje­nju i ka­žnja­va­nju po­či­ni­la­ca zlo­sta­vlja­nja. Ina­če, oba­ve­zu hit­ne i dje­lo­tvor­ne is­tra­ge iz­ri­či­to pred­vi­đa Kon­ven­ci­ja pro­tiv mu­če­nja UN(čl. 12 i 16). Ova Kon­ven­ci­ja po­seb­nu pa­žnju po­kla­nja i pre­ven­ci­ji zlo­sta­vlja­nja. Ona pred­vi­đa oba­ve­zu dr­ža­va da za­bra­nu zlo­sta­vlja­nja uklju­če u pro­gra­me obu­ke po­li­ci­je, voj­ske, me­di­cin­skog oso­blja i svih dru­gih jav­nih slu­žbe­ni­ka ko­ji su u kon­tak­tu s li­ci­ma li­še­nim slo­bo­de, kao i da je uklju­če u pra­vi­la po­stu­pa­nja tih slu­žbe­ni­ka (čl.10 i 16).
U pr­vim sa­ti­ma li­še­nja slo­bo­de, dok je uhap­še­ni u ru­ka­ma po­li­ci­je i dok ni­su uklju­če­ni sud­ski ili tu­ži­lač­ki or­ga­ni, po­sto­ji naj­ve­ća vje­ro­vat­no­ća da će se pri­bje­ći mu­če­nju ili slič­nim po­stup­ci­ma. Ta­ko­đe, si­tu­a­ci­ja u za­tvo­ri­ma i ka­zne­no-po­prav­nim usta­no­va­ma za­htje­va po­seb­nu po­zor­nost. Na­i­me, dr­ža­va ne smi­je da do­zvo­li da kri­vič­na sank­ci­ja bu­de sa­mo od­ma­zda. Je­di­na do­pu­šte­na svr­ha li­še­nja slo­bo­de je re­so­ci­ja­li­za­ci­ja ka­žnje­ni­ka.
U obla­sti za­šti­te pra­va li­ca li­še­nih slo­bo­de po­seb­no je va­žna Evrop­ska kon­ven­ci­ja o spre­ča­va­nju mu­če­nja i ne­čo­vječ­nih ili po­ni­ža­va­ju­ćih ka­zni ili po­stu­pa­ka, sa­či­nje­na pod okri­ljem Sa­vje­ta Evro­pe (2002). Ova kon­ven­ci­ja usta­no­vlja­va Ko­mi­tet za spre­ča­va­nje mu­če­nja i ne­čo­vječ­nih ili po­ni­ža­va­ju­ćih ka­zni ili po­stu­pa­ka (CPT) ko­ji či­ne ne­za­vi­sni struč­nja­ci. CPT na­sto­ji da za­šti­ti oso­be li­še­ne slo­bo­de od zlo­sta­vlja­nja pu­tem po­sje­ta mje­sti­ma u ko­ji­ma se na­la­ze li­ca li­še­na slo­bo­de, sa­či­nja­va­njem iz­vje­šta­ja i, na osno­vu njih, traj­nog di­ja­lo­ga s dr­ža­va­ma. CPT ima man­dat da, sa­mo po oba­vje­šte­nju da će to uči­ni­ti, u dr­ža­vi ko­ja je ugo­vor­na stra­na ove Kon­ven­ci­je po­sje­ti sve usta­no­ve u ko­ji­ma se na­la­ze li­ca ko­ja je vlast li­ši­la slo­bo­de u sva­kom mje­stu ko­je je u okvi­ru nje­ne nad­le­žno­sti (čl.2). To se, da­kle, od­no­si ne sa­mo na za­tvo­re i pri­tvor­ske pro­sto­ri­je, već i na psi­hi­ja­trij­ske usta­no­ve, pri­tvor­ske je­di­ni­ce u ka­sar­na­ma, pri­hvat­ne cen­tre za azi­lan­te ili dru­ge ka­te­go­ri­ja stra­na­ca, kao i na mje­sta gdje ma­lo­ljet­ne oso­be mo­gu bi­ti li­še­ne slo­bo­de sud­skom ili uprav­nom od­lu­kom.
Dr­ža­ve pot­pi­sni­ce ugo­vo­ra mo­ra­ju de­le­ga­ci­ji CPT da osi­gu­ra­ju : mo­guć­nost pri­stu­pa svo­joj te­ri­to­ri­ji i pu­to­va­nja po ze­mlji bez ogra­ni­če­nja; pot­pu­ne in­for­ma­ci­je o svim mje­sti­ma u ko­ji­ma se na­la­ze oso­be li­še­ne slo­bo­de; neo­gra­ni­čen pri­stup svim mje­sti­ma u ko­ji­ma se na­la­ze oso­be li­še­ne slo­bo­de, uklju­ču­ju­ći i pra­vo na slo­bod­no kre­ta­nje unu­tar tih mje­sta, kao i osta­le in­for­ma­ci­je ras­po­lo­ži­ve dr­ža­vi potpi­sni­ci ugo­vo­ra ko­je su neo­p­hod­ne da bi Ko­mi­tet oba­vljao svo­je za­dat­ke, kao i da Ko­mi­tet ima pra­vo da s oso­ba­ma li­še­nim slo­bo­de raz­go­va­ra bez pri­su­stva svje­do­ka.(Autor je po­li­ti­ko­log)

Pi­še: Nik Ga­šaj