Na kan­ta­ri­ma ovih da­na mje­re da li je ula­zak Cr­ne Go­re u NA­TO isto­rij­ski dan za Mon­te­ne­gri­ne ka­ko se da­nas že­le na­zi­va­ti. Ni­šta pro­tiv Cr­ne Go­re ne­mam, a ni pro­tiv Mon­te­ne­gra, jer me to na­pro­sto ne in­te­re­su­je. Ono što me­ne bri­ne je­ste vla­di­ka Ra­de, si­nji ku­ka­vac ko­ji obi­ta­va na Lov­će­nu u sa­da već tu­đoj ze­mlji, u tu­đoj grob­ni­ci, pod tu­đim ne­bom. Pla­šim se što će ze­mlja s nje­go­vim ko­sti­ma u NA­TO ući. Šta će­mo s Ra­dem? Gdje će­mo ga? Znam da mu u onom drag­sto­ru na Lov­će­nu ni­je pri­jat­no, jer to ni­je ona nje­go­va vječ­na ku­ća ko­ju je za ži­vo­ta po­že­lio. Ni nje­go­ve ko­sti vi­še ni­su nje­go­ve i s njim u ze­mlju uti­snu­te, već su raz­ba­ca­ne po svi­je­tu, a go­re le­ži ko zna ko­ji dio nje­ga. „Na Lov­će­nu spa­va/Naj­mu­dri­ja srp­ska gla­va“ ka­ko to na­rod pje­va? Ako spa­va k’o što spa­va, što ga svo­jim pro­ka­zi­va­njem i tje­ra­njem bu­di­te? Što ga mr­tvog mr­cva­ri­te, iz či­tan­ki iz­ba­cu­je­te i opet ko­sti raz­ba­cu­je­te? Ta­ko se svi mi bru­ka­mo pred Nje­go­šem, pred na­ro­dom, pred Bo­gom, a do­bro nam je vla­di­ka re­kao da je: „Svak' ro­đen da po jed­nom umre, čast i bru­ka ži­ve do­vi­je­ka.“
Šta to ura­di mu­če­ni vla­di­ka iko­me osim što svi­ma do­bro do­ne­se? Je li on za­slu­žio da se i Sr­bi i Cr­no­gor­ci ta­ko od­no­se pre­ma nje­mu? Da je Nje­goš ro­đen bi­lo gdje dru­go, on bi bio naj­ve­će do­stig­nu­će te dr­ža­ve i naj­sla­vlje­ni­ji fi­lo­zof, pje­snik i mu­drac. Ali, Nje­goš ne bi bio Nje­goš da ni­je ro­đen tu gdje je­ste. On ne bi bio naj­mu­dri­ja srp­ska gla­va da se iz mu­ke ne ro­di i u mu­ci ne pro­sla­vi. Što sad opet da pro­ži­vlja­va­mo mu­ku kad je on o njoj pi­sao i iz­laz nam iz nje dao? Po­gle­daj­te u knji­ge svi vi na­ši, va­ši, nji­ho­vi i osta­li ko­ji vla­di­ku ospo­ra­va­te i pro­da­je­te. Dr­ži­te se „Lu­če mi­kro­ko­zme“ kao da ste vi dje­ca, a ona vam maj­ka. Dr­ži­te se i sa­zna­će­te ot­kud sva ova mu­ka. Ne znam ka­ko već sad ni­ko­me ni­je ja­sno. Gdje su oči na­ro­du? Ni­je bit­no ko­jem na­ro­du. I mi i vi, ako se već ta­ko mo­ra­mo di­je­li­ti, smo nje­go­vi – Nje­go­še­vi. Li­je­po on ka­za: „Bu­da­le su s oči­ma sli­je­pe ko­je vi­de, a za­lu­du vi­de.“ Da­će Bog dra­gi da vri­je­me onih bru­tal­nih ra­to­va i usta­na­ka pro­đe, pa da se sa svo­jim, ne­ću re­ći pro­tiv­ni­ci­ma, već ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma ga­nja­mo na po­lju zna­nja. Mu­drost ne za­sta­ri­je­va, dra­gi in­kvi­zi­to­ri Nje­go­ša. Mu­drost tra­je i tra­ja­će. Bi­la je tu pri­je nas, tu je sad, a bi­će i po­sle nas. U to ne­moj­te sum­nja­ti. I što nas vi­še mi­mo­i­la­zi i u bu­duć­nost Nje­goš ide, to će nje­go­ve ri­je­či po­sta­ja­ti ja­če i mu­dri­je, a ni­ko­ga da­na­šnjeg ta­da ne­će bi­ti tu. Dje­ca i unu­ci će is­pa­šta­ti za­rad na­še sa­da­šnje glu­po­sti i ne­pi­sme­no­sti. Mu­či­će iste mu­ke i gr­ca­će u istim bo­lo­vi­ma kao i pri­je dve­sta go­di­na, a iz­laz iz tog pa­kla će im sta­ja­ti na po­li­ci s knji­ga­ma ko­je će sa­mo slu­ži­ti da na njih pad­ne pra­ši­na.
Ni­če­ga mi vi­še u ovom po­lu­de­lom svi­je­tu ni­je žao no na­še­ga vla­di­ke Ra­da ko­ji gle­da s ne­be­sa i pla­če nad svo­jim po­ro­dom što je sve pro­dao, ras­ku­ćio i za­tro zbog ne­ke pri­vre­me­ne ko­ri­sti. Od­ri­ca­ti se Nje­go­ša je isto što i od­re­ći se sve­ga na­šeg. Ko nje­ga pro­ka­že to­me ni­šta vi­še ni­je pre­o­sta­lo.
NA­TO je, po ne­ki­ma, vr­lo pri­ma­mljiv, ali sje­ti­te se da „Ča­šu me­da jošt ni­ko ne po­pi što je ča­šom žu­či ne za­gr­či.“ Ili ka­ko još re­če vla­di­ka: „Sa­mo­ob­ma­na je ubi­tač­na i za lju­de i za na­ro­de.“
NA­TO, EU, G20 sve su to sa­mo is­pra­zni i pro­la­zni akro­ni­mi i sve će njih nad­ži­vje­ti Nje­goš. Ču­vaj­mo ga. Ako ga se mi od­rek­ne­mo, ne­ko dru­gi će je­dva do­če­ka­ti da ga ukra­de. Ne­moj­mo ga po­no­vo uki­da­ti i mr­tvog još jed­nom ubi­ja­ti. Do­sta mu je što si­nji ku­ka­vac obi­ta­va na Lov­će­nu u sa­da već tu­đoj ze­mlji, u tu­đoj grob­ni­ci, pod tu­đim ne­bom. A naj­go­re od sve­ga je to što bi on na­ma i hi­lja­du na­ših pro­tje­ri­va­nja i po­nov­nih ubi­ja­nja nje­ga opro­stio, a da ne trep­ne.
wwwi­skra.co

Autor: Mi­lan Ru­žić