Par­tij­ska mi­sao, taj pre­ži­vje­li fun­da­ment ko­mu­ni­stič­ke vla­da­vi­ne u Cr­noj Go­ri, oli­čen u ge­net­ski mo­di­fi­ko­va­nim na­sled­ni­ci­ma cr­ve­nih ko­me­sa­ra i ru­ši­te­lja ka­pe­le na Lov­će­nu, smje­šte­nih u DPS-u i stran­ka­ma, stran­či­ca­ma i stran­ko­i­di­ma ko­je po­put sa­te­li­ta gra­vi­ti­ra­ju s nji­ma u vla­sti, da­nas pred­sta­vlja duh sa­mo­po­ri­ca­nja na­šeg bi­ća u za­huk­ta­lom ga­lo­pu.
Par­tij­ska mi­sao je ta ko­ja par­tij­ski po­raz pred­sta­vlja kao dru­štve­ni po­raz. Par­tij­ska mi­sao je kao svoj klin u to­čak na­rod­nim pro­te­sti­ma još una­pri­jed od­re­di­la po­ziv­ni­cu za član­stvo u NA­TO ko­ju su po­ni­zno tra­ži­li. U cen­tar par­tij­ske mi­sli po­lo­že­no je član­stvo u NA­TO-u kao ide­al, kao No­je­va bar­ka za­pad­nih vri­jed­no­sti ko­ja će se is­kr­ca­ti u Cr­noj Go­ri, i ta­ko uda­ri­ti pe­čat na ne­za­vi­snost ove mla­de i vječ­ne ze­mlje. Ze­mlje u ko­joj već tri mje­se­ca tra­ju pro­te­sti ko­ji kao osnov­ni za­htjev ima­ju fer i de­mo­krat­ske iz­bo­re. Ze­mlje u či­jem je par­la­men­tu u ovom sa­zi­vu po­sto­jao Od­bor za vra­ća­nje po­vje­re­nja (ma­da se ono če­ga ni­je bi­lo ne mo­že vra­ti­ti) u iz­bor­ni pro­ces. Ze­mlje ko­ja u ovom mo­men­tu u par­la­men­tu stva­ra rad­nu gru­pu, to no­vo če­do DPS-a i nje­go­vih sa­te­li­ta i kon­struk­tiv­ne opo­zi­ci­je, ko­ja će pra­ti­ti iz­bor­ni pro­ces i nje­go­vu re­gu­lar­nost. U jed­noj ze­mlji u ko­joj je re­gu­lar­nost iz­bor­nih pro­ce­sa pod to­li­kim ste­pe­nom sum­nje, od­no­sno sva­ki sa­vje­stan gra­đa­nin zna šta se tu de­ša­va i o če­mu se ra­di, go­vo­ri se o NA­TO –u kao o No­je­voj bar­ci za­pad­nih vri­jed­no­sti ko­ja će se is­kr­ca­ti na Lov­će­nu i obo­ga­ti­ti flo­ru i fa­u­nu na­šeg pro­sto­ra. Pro­sto­ra u kom po­sto­ji kao nor­mal­na dru­štve­na po­ja­va ku­po­vi­na i pro­da­ja lič­nih ka­ra­ta (isto kao dio mo­ra­la iz­vu­čen iz ne­po­gre­ši­ve par­tij­ske mi­sli). U pi­ta­nju je, na­rav­no, zva­nič­na re­to­ri­ka. Za­mje­na ono­ga što pred­sta­vlja za­pad­ne in­te­re­se sin­tag­mom ,,za­pad­ne vri­jed­no­sti” dok se pre­da­va­nje svo­je ze­mlje na po­slu­že­nje tim in­te­re­si­ma na­zi­va ,,pe­čat na ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re”.
Oku­pa­tor­sko iz­da­nje ,,Gla­sa Cr­no­gor­ca” od 13. ju­la 1941. go­di­ne ima­lo je sle­de­ći na­slov: „Cr­no­gor­ski sa­bor pro­gla­sio je slo­bod­nu i ne­za­vi­snu Kra­lje­vi­nu Cr­nu Go­ru''! To je Cr­na Go­ra ko­ja je pro­gla­še­na 12. ju­la na Pe­trov­dan od stra­ne oku­pa­to­ra i nji­ho­vih i tog 12. ju­la se pr­vi put u isto­ri­ji ovog pro­sto­ra na Ce­ti­nju čuo uz­vik: ''E vi­va Mon­te­ne­gro''! Na dan ka­da je iza­šao ovaj broj na­rod je u Cr­noj Go­ri di­gao usta­nak. Već u na­red­nom bro­ju ''Gla­sa Cr­no­gor­ca'' od 21. ju­la 1941. go­di­ne ima­mo no­vi na­slov: ''Ne­iz­bje­žna ka­zna iz­daj­ni­ci­ma cr­no­gor­skog na­ro­da''! A u tek­stu is­pod na­slo­va se za oku­pa­tor­sku voj­sku na­vo­di sle­de­će: ''Ita­li­jan­ski voj­ni­ci do­šli su u Cr­nu Go­ru kao bra­ća. Osi­gu­ra­li su cr­no­gor­skom na­ro­du ne­za­vi­snost, prav­du i slo­bo­du. Ne­ko­li­ko iz­daj­ni­ka i ban­di­ta pu­ca­lo je iz za­sje­de na voj­ni­ke Ita­li­je, osra­mo­tiv­ši ti­me vi­te­ške tra­di­ci­je svo­je ze­mlje''! Sva­ka slič­nost s do­ga­đa­ji­ma u Cr­noj Go­ri ovo­ga vi­je­ka od 2006. go­di­ne na ova­mo je, od stra­ne ove vla­sti, sa­svim na­mjer­na.
Na­kon ra­ta, hr­vat­ska kul­tur­na po­li­ti­ka, ko­ja je na­sta­vi­la svoj kon­ti­nu­i­tet i u ko­mu­ni­stič­kom si­ste­mu, uspje­la je da za­sa­di pel­cer u Cr­noj Go­ri i stvo­ri one ko­ji su bi­li sprem­ni da sru­še za­vjet­nu ka­pe­li­cu Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ko­ju je za ži­vo­ta iz­gra­dio i svom sve­tom stri­cu po­sve­tio naš vla­di­ka, a ko­ju je na­kon što je bi­la ošte­će­na u Pr­vom svjet­skom ra­tu ob­no­vio kralj Alek­san­dar 1925. go­di­ne. I sam kralj je uma­lo pod­le­gao pri­ti­sci­ma te po­li­ti­ke da ni­je bi­lo mi­tro­po­li­ta Ga­vri­la Do­ži­ća ko­ji je tra­žio da se ka­pe­la ob­no­vi. Me­đu­tim, ko­mu­ni­stič­ke vla­sti pred­vo­đe­ne Velj­kom Vla­ho­vi­ćem sru­ši­le su skrom­nu ka­pe­li­cu i ma­kle za­vjet­ni krst na­šeg vla­di­ke s Lov­će­na da bi iz­gra­di­li mra­mor­ni Me­štro­vi­ćev ma­u­zo­lej i za­ro­bi­li vrh ove srp­ske pla­ni­ne za 38 me­ta­ra. Za­to ne tre­ba da ču­di sprem­nost ne­kih lju­di sa Ce­ti­nja da za­mi­je­ne kr­staš bar­jak NA­TO za­sta­vom. U pi­ta­nju je, što se du­hov­nog sta­nja ti­če, pot­pu­no ista si­tu­a­ci­ja.
''Dok je god u jed­nom na­ro­du, kao i u jed­nom čo­vje­ku, du­ša ži­va i ja­ka, do­tle ni­šta ni­je iz­gu­blje­no i ni­šta ni­je mr­tvo, što je pra­ši­nom po­su­to'', ri­je­či su Sve­tog Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća. Oni ko­ji ne shva­ta­ju da je pri­ča o član­stvu u NA­TO-u pri­ča o umrt­vlje­nju du­še na­šeg na­ro­da, po­zi­va­ju da se tim pi­ta­njem ba­ve NVO sek­tor i stru­ka či­ji je sim­bol Mi­škov bra­ta­nac. Go­vo­re nam da ne upa­da­mo u am­bi­jent sud­njeg da­na i da ne do­zvo­li­mo da nas vlast opet po­di­je­li. Ali, uvi­jek su bi­le dvi­je stra­ne u ovoj is­toj pri­či. Stra­na is­pred ko­je je mi­tro­po­lit Do­žić tra­žio od kra­lja Alek­san­dra da se ne pra­vi ma­u­zo­lej ne­go da se ob­no­vi ka­pe­la i dru­ga ko­ja bi pri­sta­la na sve što bi kralj od­lu­čio. Stra­na ko­ja je usta­la 13. ju­la 1941. pro­tiv oku­pa­to­ra i dru­ga ko­ja je dan ra­ni­je s oku­pa­to­rom kli­ca­la: ''E vi­va Mon­te­ne­gro''! Stra­na is­pred ko­je je mu­ke tr­pio mi­tro­po­lit Da­ni­lo Daj­ko­vić u vre­me­nu naj­ma­nje sna­ge du­ha na­šeg na­ro­da ka­da je ka­pe­la ru­še­na, a na toj stra­ni s njim su bi­li i Mi­ha­i­lo La­lić i Pe­tar Lu­bar­da i princ Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić... I dru­ga stra­na na če­lu s Velj­kom Vla­ho­vi­ćem ko­ja je sru­ši­la ka­pe­lu. Stra­na ko­joj je kr­staš bar­jak mi­li­ji od NA­TO bar­ja­ka i dru­ga ko­ja je kr­staš ma­kla u ime ovog dru­gog. Stra­na ko­ja je sta­ja­la uz Ru­si­ju pro­tiv Tur­ske i dru­ga ko­ja sto­ji uz Tur­sku pro­tiv Ru­si­je.
Za­to mo­ra­mo po­ka­za­ti da je du­ša ovog na­ro­da i da­lje ži­va i ja­ka i da ni­šta ni­je iz­gu­blje­no! Za­to svi na pro­test pro­tiv NA­TO pak­ta u su­bo­tu 12. de­cem­bra! Če­kaj nas, Pod­go­ri­ce! Po­zna­ćeš nas, Cr­na Go­ro! Po­zna­ćeš po­tom­ke onih ko­ji su pu­šta­li krv za te­be na Gra­hov­cu, Vuč­jem do­lu, Fun­di­ni, Moj­kov­cu. Po­tom­ke onih ko­ji su 13. ju­la 1941. usta­li da od­bra­ne tvo­ju čast. Ni­smo kao pre­ci, ali ćeš zna­ti da smo tvo­ji i nji­ho­vi. Po­zna­ćeš nas po kr­staš bar­ja­ci­ma ko­je će­mo no­si­ti u ru­ka­ma i ko­ji će se vi­jo­ri­ti Pod­go­ri­com. I po slo­bod­noj, a ne po par­tij­skoj mi­sli.

Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić