GU­SI­NjE – Na pu­tu ka atrak­tiv­nom tu­ri­stič­kom iz­le­ti­štu Gre­ba­je, na dru­gom ki­lo­me­tru od Gu­si­nja, oča­ja­va se­lo Do­lja, ko­je je do­ne­dav­no bi­lo po­zna­to po ve­li­kom bro­ju do­brih do­ma­ći­na ko­ji su se ba­vi­li po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom. Sa­da, od ne­ka­da­šnjih bli­zu tri­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va, svoj stal­ni bo­ra­vak ov­dje odr­ža­va njih pet-šest, sje­ća­ju­ći se tih da­na, ka­da su, ka­ko na­vo­de, bez ob­zi­ra na do­sta te­žak se­ljač­ki ži­vot, ipak za­do­volj­no i bez­bri­žno ži­vje­li, a se­lo se zva­lo Ma­la Mo­skva.
Ka­žu da su ne­ka­da svi bi­li na oku­pu i da su za­jed­nič­kim ra­dom za­vr­ša­va­va­li sva­ko­dnev­ne oba­ve­ze. Mi­li­lo im se ra­di­ti zna­ju­ći da im trud ni­je ne­iz­vje­stan i uza­lu­dan, jer je bio obez­bi­je­đen ot­kup i sve je te­klo ne­kim nor­mal­nim to­kom. U ve­zi sa bo­ljit­kom, Do­lja­ni ka­žu da su od no­ve lo­kal­ne vla­sti oče­ki­va­li mno­go vi­še, nad­ju­ći se da će na­po­kon i oni od­lu­či­va­ti o sud­bi­ni i raz­vo­ju svog kra­ja, ali is­ti­ču da su nji­ho­va na­da­nja bi­la krat­kog da­ha.
– Op­šti­na ta­ko­re­ći i ne funk­ci­o­ni­še. Ni­ko­ga od pred­stav­ni­ka vla­sti ov­dje ni­je­smo vi­dje­li, je­di­no ka­da idu u Gre­ba­je na ne­ka go­šće­nja ili sku­po­ve. Mo­ra­mo pri­zna­ti, od no­ve lo­kal­ne vla­sti oče­ki­va­li smo mno­go vi­še. A ni­je tre­ba­lo pu­no, ma­lo do­ma­ćin­skog od­no­sa i to je sve. Ali, naj­go­re je ka­da vlast je­di­no mi­sli ka­ko da udo­mi se­be i svo­je po­ro­di­ce, a za na­rod ni pet pa­ra ne da­je. U Do­lji ži­vi­mo ve­ći­nom mi sta­ri­ji, po jed­no ili dvo­je u ku­ći. Dru­gi su oti­šli u ino­stran­stvo, a ovo ma­lo omla­di­ne ni ože­ni­ti se ne mo­že u ova­kvim uslo­vi­ma, pa je pi­ta­nje da­na ka­da će i oni oti­ći jer baš ni­ka­kvih uslo­va za nor­ma­lan ži­vot ne­ma­ju. I ovaj put što ima­mo ošte­ćen je ka­mi­o­ni­ma ko­ji pre­vo­ze ka­men i dr­va iz Gre­ba­ja, ali oči­gled­no ni­ko kon­ce­si­o­na­re ni ne obe­ve­za­ju da put sa­ni­ra­ju. Je­di­nu po­prav­ku i pro­ši­re­nje pu­ta or­ga­ni­zo­va­la su bra­ća Vu­kelj uz po­moć po­ro­di­ca ko­ji na Gre­ba­ja­ma ima­ju vi­ken­di­ce i ugo­sti­telj­ske objek­te. I put do pla­ni­ne Rav­ni ključ, gdje su nam li­va­de, pa­šnja­ci i šu­me, ni­ka­kav je, ali op­štin­ske slu­žbe ni ne na­mje­ra­vju da ga po­pra­ve. U ta­kvim uslo­vi­ma konj nam je i sa­da glav­no pre­vo­zno sred­stvo – ne­go­du­ju ži­te­lji Do­lje.
Mje­šta­nin Pre­lja Vu­kelj ka­že da dr­ži pet­na­e­stak ova­ca i tri kra­ve i da je je­di­nu po­moć imao od Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de u grad­nji šta­le i to ka­da je mi­ni­ster bio Mi­lu­tin Si­mo­vić. Od Op­šti­na Plav, ka­že, ta­da je bes­plat­no do­bio gra­đe­vin­sku do­zvo­lu za taj obje­kat.
– Po­mo­ći ne­ma ni­ot­ku­da i ka­ko su na­ši sta­ri zbo­ri­li „uzdaj se use i u svo­je klju­se”. Sve je oti­šlo po zlu pu­tu. Ku­će osta­do­še pu­ste, ima­nja isto ta­ko i šta da se pri­ča. Od pet ku­ća Baj­ro­vi­ća, da­nas ne­ma ni­jed­na, kao ni i od tri ku­će Bek­te­še­vi­ća. Od De­lja­na sa­mo je još jed­na ku­ća i to se­zon­ski otvo­re­na. Stal­ne su tu po jed­na po­ro­di­ca Du­ra­ko­vić i Ni­ko­če­vi­ća, a od nas Vu­ke­lja – tu su če­ti­ri ku­će i to je sve, a ne­kad je ov­dje ži­vje­lo tač­no 25 do­ma­ćin­sta­va. Ta­da je sva­ki do­ma­ćin imao naj­ma­nje če­ti­ri kra­ve i 15 ova­ca, a ne­ki i mno­go vi­še. U to­li­ko do­ma­ćin­sta­va ima­lo je vi­še od 600 ova­ca, 150 go­ve­di, 30 ko­nja, a sad ukup­no 40 ova­ca, šest kra­va i je­dan konj – ka­že Pre­lja Vu­kelj.
Ni Sa­fet Du­ra­ko­vić ne vi­di ne­ki po­mak ko­ji bi mo­gao uti­ca­ti na bo­lje uslo­ve ži­vo­ta u Do­lji i ako je, ka­ko is­ti­če, se­lo na­do­mak gra­du.
– Ni­gdje ljep­šeg po­lo­ža­ja za ne­ko se­lo, ne­go ovo na­še. Svo u rav­ni­ci, a oko­lo pla­ni­ne. Koz se­lo ide i put za ču­ve­ne Gre­ba­je, ali ipak ni to ni­je do­vo­ljan raz­log da se Do­lji po­sve­ti ne­ka ve­ća pa­žnja. Imam su­pru­gu i dvo­je dje­ce, dva đa­ka. U do­ma­ćin­stvu su i maj­ka i mla­đi brat. Dr­žim de­se­tak ova­ca i dvi­je kra­ve, ali naj­ve­ća po­moć mi je od bra­će ko­ji ži­ve u ino­stran­stvu, ko­ji su mi po­mo­gli i da sa­gra­dim do­bru ku­ću i do­ne­kle ure­dim ži­vot. I ja po­vre­me­no ta­mo skok­nem da bih ne­što za­ra­dio za ne­ko bo­lje ži­vlje­nje. Ne­ma ov­dje ži­vo­ta, bez ko se za­te­kao pa ne­ma kud, a sva­ko bi ra­dio kad bi mu se omo­gu­ći­lo. Ali, fa­bri­ke i pred­u­ze­ća su uni­šte­ni, se­la opu­stje­la i za­pu­šte­na, i tu sre­će ne­ma. Odav­de sa­mo jed­nog za­po­sle­nog ima­mo i to što se tu za­te­kao od pri­je vi­še od 30 go­di­na. Mi dru­gi o za­po­sle­nju mo­že­mo sa­mo da sa­nja­mo. Što se ti­če ove vla­sti, ona za nas i ne po­sto­ji i o njoj je su­vi­šno i pri­ča­ti. Ne­ma šta ni da joj po­ru­ču­je­mo, osim nek iz­bro­ji još ovo ma­lo da­na vla­da­vi­ne pa će on­da na mi­ru mo­ći da vi­de šta su ra­di­li i za­ra­di­li. Je­di­no im mo­gu po­ru­či­ti: da odav­de ne­će ima­ti ni je­dan je­di­ni glas – tvr­di Du­ra­ko­vić.
Amir Bek­te­še­vić ka­že da se odav­no po­mi­rio sa sud­bi­nom da mu iz Do­lje po­mje­ra­nja ne­ma pa ka­ko bu­de. Is­ti­če da se čo­vjek na se­lu mo­že na­da­ti sa­mo mu­ko­trp­nom i na­por­nom ra­du i ži­vlje­nju.
– Sud­bi­na lju­di na ovom pro­sto­ru od dav­ni­na je bi­la ve­za­na za se­lo i te­žak ži­vot, ta­ko da ima­mo ve­o­ma bo­ga­tu tra­di­ci­ju ta­kvog ži­vlje­nja. Ka­da se već uđe u onu tre­ću dob i čo­vjek ne­ma kud dru­go, naš na­rod bi re­kao „le­zi na ša­pe i ću­ti”. Mu­ka je što ova mla­dost ne­će ni­šta do­bra vi­dje­ti, a na­še je za­vr­še­no. Dr­žim pet­na­e­stak ova­ca i od to­ga pre­ži­vlja­vam, a ni­je­sam ne­kad mi­slio da ova­ko mo­že bi­ti, ali eto, na­ža­lost, ni­kad ni­je ka­ko čo­vjek mi­sli ili pri­želj­ku­je. Bog nek nam je svi­ma u po­moć – za­klju­ču­je Bek­te­še­vić.N.V.


Ka­ko stva­ra­ti po­ro­di­cu ka­da po­sla ne­ma

Mar­jan Vu­kelj, je­dan od ri­jet­kih mla­đih lju­di ko­ji je ostao da ži­vi na se­lu, ka­že da si­tu­a­ci­ja ni­je ni­ma­lo ru­ži­ča­sta. Naj­go­re je ka­že što se ne mo­že ima­ti ni­ka­kvo za­po­sle­nje, ka­ko bi mlad čo­vjek ov­dje mo­gao for­mi­ra­ti po­ro­di­cu i ži­vje­ti, a oče­ki­va­nja da će lo­kal­na vlast po­vra­ća­jem sta­tu­sa op­šti­ne ne­što iz­mi­je­ni­ti to­tal­no su se, ka­že, iz­ja­lo­vi­la.
– Od oče­ki­va­nja da će nam bi­ti bo­lje, is­pa­lo je go­re. Je­dan je­di­ni pa­pir ov­dje ne mo­že­mo iz­va­di­ti, već za sve mo­ra­mo po­no­vo u Plav. Pri­ča­li su da je otvo­ren Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, Za­vod za za­po­šlja­va­nje, ne­ke dru­ge usta­no­ve, a mi ne zna­mo ni gdje su one. Ova­kva Op­šti­na ni­je nam ni tre­ba­la. U Do­lji ži­vi nas pet-šest mla­đih do­ma­ći­na ko­ji se zbog ne­ma­nja eg­zi­sten­ci­je ni ože­ni­ti ne mo­že­mo. Ne­će dje­voj­ke na se­lo bez uslo­va za ži­vot, i ta­ko se­lo pro­pa­da i ne­sta­je. Ka­ko da stva­raš po­ro­di­cu ka­da ne­maš po­sla, ka­da ne mo­žeš da ra­diš, sa­mo da pra­viš si­ro­ti­nju i ni­šta dru­go, jer bo­lji­tak se ne vi­di? Da ni­je rod­bi­ne ko­ja ži­vi u ino­stran­stvu i ko­ja nas po­ma­že, pi­ta­nje je i da li bi­smo op­sta­li u ži­vo­tu – skep­ti­čan je Mar­jan Vu­kelj.