autor: pol krugman

Ne­ka­da dav­no je zna­te- već- ko re­kao da pro­pa­gan­di­sti tre­ba da pri­mje­nju­ju teh­ni­ku ve­li­kih la­ži. One tre­ba da bu­du ta­ko ve­li­ke da će svi po­vje­ro­va­ti u njih, jer im ne­će pa­sti na pa­met da ne­ko mo­že to­li­ko da la­že. Ovaj pri­stup je kroz isto­ri­ju do­bro do­šao mno­gim de­spo­ti­ma. Ali Do­nald Tramp je smi­slio ne­što što se mo­že na­zva­ti tak­ti­kom ve­li­kog la­žo­va. Po­je­di­nač­no, nje­go­ve la­ži su sred­nje ve­li­či­ne. One ni­su be­za­zle­ne, ali ni bli­zu oni­ma da Je­vre­ji pi­ju krv dje­ci. Ali nje­go­ve la­ži na­di­ru kao po­pla­va i ne osta­vlja­ju vre­me­na ni pro­sto­ra za de­man­ti. Tramp vje­ru­je da ova stra­te­gi­ja pa­ra­li­še me­di­je, ko­ji se ne­će usu­di­ti da kan­di­da­ta jed­ne od dvi­je naj­ve­će par­ti­je otvo­re­no op­tu­že da to­li­ko la­že. A ka­da po­gle­da­mo TV emi­si­ju „Vr­hov­ni ko­man­dant“, iz­gle­da da je u pra­vu. (Pri to­me ne tvr­dim da je Tramp no­vi Hi­tler. Vi­še mi li­či na Mu­so­li­ni­ja. Ali dr­ži­mo se te­me.)
I po­li­ti­ča­ri su lju­di, a svi lju­di po­ne­kad iz­bje­ga­va­ju isti­nu. Onaj ko tvr­di da ni­ka­da ni­je la­gao – la­že. Pi­ta­nje je sa­mo ko­li­ko la­že­te i ka­kve su po­sle­di­ce tih la­ži. Či­nje­ni­ca je da je Hi­la­ri Klin­ton u ovoj emi­si­ji iz­bje­ga­va­la od­go­vo­re na pi­ta­nja o svo­jim imej­lo­vi­ma. S dru­ge stra­ne, ako po­gle­da­te šta o to­me ka­žu ne­za­vi­sni struč­nja­ci iz ,,Po­li­ti­Fac­ta’’ i ,,Va­šing­ton po­sta’’, ja­sno je da su op­tu­žbe pro­tiv nje mla­ke: ona je op­tu­že­na za pre­tje­ra­ni le­ga­li­zam i ne­is­kre­nost, ali ne i da je baš la­ga­la.
Tu je i u jav­no­sti ne­do­volj­no pri­mi­je­će­na po­tvr­da nje­ne iz­ja­ve da joj je biv­ši dr­žav­ni se­kre­tar Ko­lin Pa­u­el po­mo­gao da otvo­ri pri­vat­nu imejl adre­su. Na­i­me, ob­ja­vljen je imejl ko­ji joj je go­spo­din Pa­u­el po­slao tri da­na po­što je pre­u­ze­la du­žnost, što je su­prot­no ne­kim nje­go­vim tvrdnja­ma. Sve u sve­mu, nje­na iskre­nost je na za­vid­nom ni­vou za jed­nu po­li­ti­čar­ku – da­le­ko ve­ća od svih re­pu­bli­kan­skih kan­di­da­ta, pa čak i od re­pu­bli­kan­skog kan­di­da­ta na pro­šlim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma Mi­ta Rom­ni­ja.
Go­spo­din Tramp je, s dru­ge stra­ne, sa­svim po­se­ban slu­čaj. On la­že o sto­pi ne­za­po­sle­no­sti i sto­pi kri­mi­na­la. On la­že o spolj­noj po­li­ti­ci i tvr­di da je pred­sjed­nik Oba­ma osno­vao ISIS. Ali, pri­je sve­ga la­že o se­bi, a ka­da ga ras­krin­ka­ju, on na­sta­vlja da la­že. Jed­no od oči­gled­nih pi­ta­nja pred emi­si­ju u sri­je­du je bi­lo da li će po­no­vi­ti tvrd­nju da se od sa­mog po­čet­ka pro­ti­vio ra­tu u Ira­ku, što je na­rav­no ne­tač­no. Nje­gov je­di­ni do­ku­men­to­va­ni ko­men­tar iz vre­me­na pri­je po­čet­ka ra­ta svje­do­či o nje­go­voj po­dr­šci ra­tu, a in­ter­vju ko­ji to­li­ko vo­li da ci­ti­ra kao do­kaz svog pro­ti­vlje­nja ob­ja­vljen je go­di­nu da­na po­sle po­čet­ka ra­ta. Ali on to i da­lje po­na­vlja i pi­tao sam se ka­ko će mo­de­ra­tor Met La­u­er re­a­go­va­ti ako to po­no­vi još jed­nom. On je to po­no­vio, a go­spo­din La­u­er, ko­ji je tre­ći­nu vre­me­na po­tro­šio raz­go­va­ra­ju­ći sa go­spo­đom Klin­ton o nje­nim imej­lo­vi­ma, sa­mo je pre­šao na sle­de­će pi­ta­nje.
Za­što je ta­ko te­ško su­o­či­ti go­spo­di­na Tram­pa sa nje­go­vim be­sram­nim la­ži­ma? Dje­li­mič­no za­to što su no­vi­na­ri pro­sto pre­pla­vlje­ni nji­ho­vom ko­li­či­nom. Ko­jim Tram­po­vim is­ka­zom bi tre­ba­lo da za­poč­nu emi­si­ju? Nje­go­vom la­ži o Ira­ku? Nje­go­vim po­hva­la­ma Vla­di­mi­ra Pu­ti­na, ko­ji ima „po­dr­šku 82%“? Nje­go­vim po­ni­ža­va­njem ame­rič­ke voj­ske, či­ji su ko­man­da­ti „pot­pu­ne ru­i­ne“? Ne­ke lju­de je stid da uka­žu na ne­pri­jat­ne isti­ne. Još 2000, ka­da sam po­čeo da pi­šem ovu ko­lum­nu, re­kli su mi da tre­ba da iz­bje­ga­vam ri­ječ „laž“ ka­da pi­šem o ne­is­kre­nim tvrd­nja­ma Džor­dža Bu­ša. Sje­ćam se da mi je re­če­no da je ne­pri­stoj­no bi­ti ta­ko iskren o jed­nom od kan­di­da­ta dvi­je naj­ve­će stran­ke. Ne­što slič­no se vje­ro­vat­no i sa­da de­ša­va, jer je sa­mo ne­ko­li­ko lju­di u me­di­ji­ma sprem­no da pri­zna da je Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja za pred­sjed­ni­ka SAD kan­di­do­va­la be­sram­nog la­žo­va i so­ci­o­pa­tu.
Ali čak ni ovo ne ob­ja­šnja­va asi­me­tri­ju na­pa­da na dva pred­sjed­nič­ka kan­di­da­ta. Ne­ki me­di­ji pre­la­ze pre­ko gru­bih la­ži go­spo­di­na Tram­pa, ali sprem­no mal­tre­ti­ra­ju go­spo­đu Klin­ton zbog sit­nih gre­ša­ka, ne­kog pre­tje­ri­va­nja ili ne­čeg sa­svim be­za­zle­nog. Da li je to sek­si­zam? Ne znam, ali je stvar­no za­pre­pa­šću­ju­će. Osta­je otvo­re­no pi­ta­nje da li će go­spo­di­nu Tram­pu pro­ći nje­go­va tak­ti­ka ve­li­kog la­žo­va. Ako je su­di­ti po ono­me što smo vi­dje­li u sri­je­du uve­če, ho­će.
Pre­veo: Mi­ro­slav Mar­ko­vić
Pe­šča­nik.net