BI­JE­LO PO­LjE –Pri­je tri da­na za­sad ne­po­zna­ti po­či­ni­o­ci oskr­na­vi­li su por­tu ma­na­sti­ra Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u Vo­ljav­cu, uda­lje­nom od Bi­je­log Po­lja de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Van­da­li su na ma­na­stir­skom gro­blju po­sje­kli 14 sta­ba­la ptu­je i ba­ci­li ih u po­tok. U pi­ta­nju je žen­ski ma­na­stir, či­ji na­sto­ji­telj je ma­ti Evan­ge­li­ja. Ona ka­že da je iz­ne­na­đe­na i raz­o­ča­ra­na ti­me što se ne­ko usu­dio da na ovaj na­čin oskr­na­vi ma­na­stir­ski kom­pleks.
– Mo­je od­su­stvo od ne­ko­li­ko da­na ne­ko je is­ko­ri­stio da ura­di ova­ko ne­dje­lo. Po­sje­kao je 14 sta­ba­la ptu­je ko­ja su se na­la­zi­la oko gro­blja što se na­la­zi po­red cr­kve, ko­ja su slu­ži­la kao ži­va ogra­da. I po­sli­je ta­kvog van­dal­skog či­na, po­što je sje­ki­rom ili ko­si­je­rom po­sje­kao do ze­mlje ptu­je, ba­cio ih u obli­žnji po­tok. Stra­šno je ovo što se de­si­lo – pri­ča ma­ti Evan­ge­li­ja, do­da­ju­ći da je o sve­mu oba­vi­je­sti­la Cen­tar bez­bjed­no­sti, či­ji slu­žbe­ni­ci su sve pom­no sni­mi­li i iz­vr­ši­li uvi­đaj.
– Pri­je osam go­di­na sam, uz bla­go­slov vla­di­ke Jo­a­ni­ki­ja, po­sa­di­la 50 sta­ba­la ptu­je na pod­ruč­ju ma­na­stir­skog kom­plek­sa, ko­ji se pro­sti­re na 1.700 me­ta­ra kva­drat­nih po­vr­ši­ne. I one su za tih osam go­di­na iz­ra­sle ta­ko ve­li­ke da su bi­le pra­va ži­va ogra­da oko gro­blja, gdje se na­la­zi 40-tak grob­ni­ca. Ov­dje se sa­hra­nju­ju sta­nov­ni­ci ne sa­mo Vo­ljav­ca, već i su­sjed­nih se­la Po­brež­ja i Bi­je­di­ća – ka­že ma­ti Evan­ge­li­ja i do­da­je da su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, dok se gra­dio pri­la­zni put u ma­na­stir­ski kom­pleks, ot­kri­ve­na tri slo­ja pra­vo­slav­nih gro­bo­va.
– Ku­stos Po­lim­skog mu­ze­ja iz Be­ra­na Pe­đa Lu­to­vac ot­krio je po osta­ta­ku dug­ma­di sa ko­šu­lja, ti­pu no­šnji i po na­či­nu sa­hra­nji­va­nja da se ne­dvo­smi­sle­no ra­di o srp­skom pra­vo­slav­nom gro­blju. Ka­ko su nam ta­da re­kli, ti gro­bo­vi po­ti­ču iz­me­đu 14. i 17. vi­je­ka. Su­ge­ri­sa­no nam je da se sto­pi­ra­ju sa­hra­ne i gro­blje ne ši­ri, ka­ko bi se oba­vi­la neo­p­hod­na ar­he­o­lo­ška is­pi­ti­va­nja – ka­že ma­ti Evan­ge­li­ja i do­da­je da je oko gro­blja osta­lo još 12 sta­ba­la ptu­je, ali da je ona već ju­če uspje­la da iz­vr­ši za­mje­nu onih ko­ja su po­sje­če­na, ka­ko bi gro­blje u su­sret sla­vi cr­kve 21. sep­tem­bra, na Ma­lu Go­spo­ji­nu, iz­gle­da­lo kao i ra­ni­je.
– Po­red ovih ma­lih sta­ba­la, po­sa­di­la sam i jed­nu je­lu, ka­ko bi sve po­pri­mi­lo li­je­pe obri­se i li­či­lo na ra­ni­je sta­nje – is­ti­če ma­ti Evan­ge­li­ja, do­da­ju­ći da ne sum­nja ni u ko­ga, naj­ma­nje u kom­ši­je mu­sli­man­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti sa ko­ji­ma, ka­ko ka­že, ima od­lič­ne od­no­se.
Is­ti­če da joj ni­je ja­san po­stu­pak onog ko je uda­rio na ovaj na­čin i na Bo­ga.
– Ovo je ov­dje Bož­ji vrt, sve ovo ov­dje ra­dim u sla­vu Bož­ju i Maj­ke Bo­go­ro­di­ce. Pi­tam se sa­mo ka­ko se ne­ko usu­dio da oskr­na­vi sve­ti­nju i da li se bo­ji Bo­ga. I pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ima­la sam sli­čan pro­blem kad je ne­ko pod okri­ljem mra­ka po 21 sta­blu ptu­je po­lio žu­tu he­mi­ka­li­ju od ko­je su se osta­bla sa­su­ši­la i mo­ra­la sam sa­di­ti no­va – pod­sje­ća ma­ti Evan­ge­li­ja.
U bje­lo­polj­skom Cen­tru bez­bjed­no­sti ka­žu da je ura­đen uvi­đaj i iz­u­ze­ti tra­go­vi i da se ra­di na ra­svje­tlja­va­nju slu­ča­ja.
M.N.


Cr­kvu po­di­gao Ste­fan Ne­ma­nja

Vo­lja­vac je se­lo ko­je pri­pa­da bje­lo­polj­skoj op­šti­ni, smje­šte­no na ušću ri­je­ke Bi­stri­ce u Lim. Ovo ina­če ve­o­ma sta­ro na­se­lje po­mi­nje se u Vla­di­sla­vlje­voj po­ve­lji, gdje se ka­že da je cr­kvu Bo­go­ro­di­ce bi­strič­ke u Vo­ljav­cu po­di­gao Ste­fan Ne­ma­nja, kra­jem 12. vi­je­ka.
– Vla­di­slav je na ime is­ka­za svje­do­ka oko 1234. go­di­ne iz­dao po­ve­lju, ko­ja sa­dr­ži va­žne po­dat­ke o dru­štve­nim od­no­si­ma i sta­le­škoj struk­tu­ri sta­nov­ni­štva bi­strič­kog kra­ja, Vo­ljav­ca i uop­šte Sred­njeg Po­li­mlja tri­de­se­tih go­di­na 13. vi­je­ka. Ova po­ve­lja pred­sta­vlja je­dan od naj­sta­ri­jih za­ko­no­dav­nih aka­ta Ne­ma­njić­ke Sr­bi­je. Tu su bi­le od­lu­ke o ra­bo­ta­ma, so­kal­ni­ci­ma i me­ro­pa­hi­ma – ka­že dr Jo­vo Me­do­je­vić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor, ko­ji je i na­pi­sao knji­gu „Cr­kve u Bi­je­lom Po­lju”.


Ma­ti ko­si, pla­sti, ci­je­pa, uz­ga­ja vrt...

Ma­ti Evan­ge­li­ja sa­ma u ovoj sve­ti­nji ra­di sve ka­ko bi bi­lo što vi­še vjer­ni­ka. Ka­že da ih ni­je mno­go i da ih uglav­nom ka­da su li­tur­gi­je do­đe 15-ak.
– Sve ovdje ra­dim sa­ma i iz­dr­ža­vam se­be. Ko­sim, pla­stim, ci­je­pam dr­va, ra­dim u vr­tu… Odr­ža­vam cr­kvu i ko­nak. I ta­ko op­sta­jem. Uz to se ba­vim ru­ko­dje­ljem. Iz­ra­đu­jem bro­ja­ni­ce i kr­sti­će. I to od ,,Bo­go­ro­dič­ne su­ze’’, či­je sje­me je ov­dje do­ni­je­to sa Sve­te Go­re. I us­pi­je sva­ke go­di­ne do­bro. Zre­nu plo­do­vi kao zr­no ku­ku­ru­za. Od njih pra­vim bro­ja­ni­ce i kr­sto­ve, na­ru­kvi­ce, lan­či­će… Pro­dam ta­mo gdje mo­gu – pri­ča ma­ti Evan­ge­li­ja, ko­ja je sa 60 go­di­na svog ži­vo­ta pri­mjer po­sve­će­no­sti Bo­gu.
– Te­ško je, ali ne ža­lim se. U Bož­jim sam ru­ka­ma. Slu­žim Go­spo­du. Dok tra­jem – tra­jem – is­ti­če ma­ti Evan­ge­li­ja.