Ži­ri 21. Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la, ko­ji su či­ni­li De­jan Mi­jač, po­zo­ri­šni re­di­telj, Mi­o­drag Ta­bač­ki sce­no­graf, i Go­ran Jef­tić, glu­mac, sva tro­ji­ca iz Sr­bi­je, i Želj­ka Tur­či­no­vić, dra­ma­turg i To­mi­slav Za­jec, dra­ma­turg, obo­je iz Hr­vat­ske, pro­gla­si­li su pred­sta­vu „Hin­ke­man” Za­gre­bač­kog ka­za­li­šta mla­dih za naj­bo­lju na ovo­go­di­šnjoj po­zo­ri­šnoj smo­tri u Uži­cu. Na­gra­da za naj­bo­lju re­ži­ju do­di­je­lje­na je Igo­ru Vu­ku Tor­bi­ci, ko­ji je re­ži­rao „Hin­ke­ma­na”, dok je na­gra­du za naj­bo­lju mu­šku ulo­gu do­bio Ozren Gra­ba­rić, maj­stor ce­re­mo­ni­je u pred­sta­vi „Hin­ke­man”.
Na­gra­du „Ar­da­li­on” za naj­bo­lju žen­sku ulo­gu do­bi­la je Na­da Šar­gin za ulo­gu Eli­za­be­te En­gle­ske u pred­sta­vi „Ma­ri­ja Stju­art” Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da. Na­gra­du za naj­bo­lju sce­no­gra­fi­ju do­bi­li su NU­MEN i Iva­na Jon­ke za pred­sta­vu „Ha­mlet” Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, a na­gra­da za naj­bo­lju ko­sti­mo­gra­fi­ju pri­pa­la je Ma­ri­ni Vu­ka­so­vić Me­de­ni­ca za pred­sta­vu „Be­la ka­fa” Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da. Na­gra­da za epi­zod­nu ulo­gu do­di­je­lje­na je Ol­gi Oda­no­vić za ulo­gu maj­ke Ja­nje u pred­sta­vi „Be­la ka­fa”, a „Ar­da­li­on” za naj­bo­ljeg mla­dog glum­ca i na­gra­da li­sta „Po­li­ti­ka” pod na­zi­vom „Av­do Muj­či­no­vić” pri­pa­la je Va­nji Jo­vi­će­vić za ulo­gu knje­gi­nje Zor­ke u pred­sta­vi „Šće­ri mo­ja” SNP iz Pod­go­ri­ce. Spe­ci­jal­na na­gra­da do­di­je­lje­na je glum­cu Vla­sti Ve­li­sa­vlje­vi­ću za ulo­gu Du­ha Ha­mle­to­vog oca u pred­sta­vi „Ha­mlet” Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta.
Na­gra­da pu­bli­ke za naj­bo­lju pred­sta­vu pri­pa­la je ta­ko­đe pred­sta­vi „Hin­ke­man” Za­gre­bač­kog ka­za­li­šta mla­dih. Pu­bli­ka je pred­sta­ve oci­je­ni­la slje­de­ćim re­dom: „Hin­ke­man” – 4,86 (mak­si­mal­na ocje­na je pet), „Be­la ka­fa” – 4,70, „Ha­mlet” – 4, 63, „Na Dri­ni ću­pri­ja” – 4,29, „Šće­ri mo­ja” – 4,21, „Pi­ja­ni” – 4,07 i „Ma­ri­ja Stju­art” – 3,76.
Užič­ka pu­bli­ka je li­je­po pri­mi­la ak­te­re pred­sta­ve „Šće­ri mo­ja”. U sa­li su bi­la po­pu­nje­na i dva re­da po­moć­nih sto­li­ca ko­je se, isti­na, do­da­ju od ka­ko po­sto­ji ovaj fe­sti­val. Bi­lo je i smi­je­ha, i apla­uz na kra­ju pred­sta­ve bio je i dug i to­pao. Glum­ci su tri pu­ta vra­ća­ni na po­zor­ni­cu. Na okru­glom sto­lu, odr­ža­nom po­sli­je pred­sta­ve, Alek­san­dar Mi­lo­sa­vlje­vić, po­zo­ri­šni kri­ti­čar, iz­nio je za­ni­mlji­vu ocje­nu u ve­zi sa pred­sta­vom „Šće­ri mo­ja”.
– Me­ni je naj­sna­žni­ja sce­na, u pred­sta­vi pra­nje no­gu. Pri­su­stvo­va­li smo ri­tu­a­lu ko­ji je vr­lo zna­ko­vit. Na­i­me, tu su mu­škar­ci, ko­ji su se iz­u­li, no­ge su im u la­vo­ri­ma, ras­pra­vlja­ju o va­žnim stva­ri­ma, ko­je su re­zer­vi­sa­ne sa­mo za mu­dre mu­ške gla­ve – to je vrh dr­ža­ve. Tu je i Mi­le­na, od­no­sno – Var­ja, ko­ja pre­ko ru­ke dr­ži pe­škir. Me­đu­tim, ni­jed­na že­na im ne pe­re no­ge, ni­ti Mi­le­ni pa­da na pa­met da pri­đe da ih bri­še. Šta ja, kao po­zo­ri­šni kri­ti­čar, vi­dim iz te sce­ne? Vi­dim da sa jed­ne stra­ne po­ku­ša­va da se odr­ži ri­tu­al, na ko­me se za­sni­va tra­di­ci­ja, a na njoj ci­vi­li­za­cij­ski mo­del. Sa dru­ge stra­ne, taj ri­tu­al ni­je pot­pun. On, mo­žda, ne­što zna­či sa­mo tim mu­škar­ci­ma, ko­ji su po­tvr­di­li svo­ju su­per­i­or­nost, sta­viv­ši bo­se no­ge u la­vor. Ipak, onog dru­gog, za­vr­šnog ele­men­ta, ko­ji upot­pu­nja­va taj ri­tu­al – ne­ma. Zna­či, ne­što se ozbilj­no de­si­lo i u Cr­noj Go­ri – ka­že Mi­lo­sa­vlje­vić.
Tek­sto­pi­sac Ma­ja To­do­ro­vić ob­ja­šnja­va da je po­lo­žaj že­ne u cr­no­gor­skom dru­štvu te­ma ko­ja nju već du­go in­te­re­su­je. Ni­ko ni­je bio bo­lji za pri­ča­nje te pri­če od kne­gi­nje Zor­ke, ko­ja je isto­rij­ski bi­la ve­o­ma zna­ko­vi­ta za te stva­ri.
– Me­ni je po­slu­ži­la kao sjaj­no po­la­zi­šte, ka­že Ma­ja To­do­ro­vić, ka­ko bih mo­gla da kre­nem od isto­ri­je, a go­vo­rim o sa­da­šnjem tre­nut­ku. Na rad na ovoj pri­či pod­sta­klo me je i to što se u Cr­noj Go­ri žen­ska dje­ca i da­lje ne tre­ti­ra­ju jed­na­ko kao mu­ška. I da­lje po­sto­ji tu­žan i je­ziv po­da­tak da se žen­ska dje­ca če­sto abor­ti­ra­ju. To je po­ra­ža­va­ju­će u 21. vi­je­ku, gdje se svi po­no­si­mo de­mo­krat­skim na­če­li­ma i jed­na­ko­šću. Ne mi­slim da že­ne tre­ba da u sve­mu bu­du iste kao mu­škar­ci. Mi ima­mo svo­je spe­ci­fič­no­sti. Pro­blem je to ka­ko že­ne tre­ti­ra­ju že­ne, ka­ko se one osje­ća­ju i šta mo­gu ili ne mo­gu, da li su eti­ke­ti­ra­ne. Ni­je sa­mo o žen­skom pi­ta­nju ri­ječ, već uop­šte eti­ke­ti­ra­nje, po na­ci­o­nal­no­sti, vje­ro­i­spo­vje­sti, bo­ji ko­že... to nas i da­nas mno­go ogra­ni­ča­va. Tekst je po­ziv na mi­šlje­nje i po­sta­vlja­nje pi­ta­nja – šta je to što bi­smo, mo­žda, mo­gli da pro­mi­je­ni­mo – ja­sna je Ma­ja To­do­ro­vić.S. Ti­ja­nić


Sna­ga uma jed­ne že­ne

Va­nja Jo­vi­će­vić je pod­sje­ti­la da knje­gi­nja Zor­ka ni­je bi­la sa­mo že­na ko­ja je htje­la da vla­da, već jed­na ve­li­ka, ve­li­ko­du­šna že­na, hu­ma­ni­tar­ka. Ona je sna­gom uma išla ka svo­jim ci­lje­vi­ma. Na­ža­lost, ži­vot joj ni­je dao pri­li­ku da is­pu­ni že­lje, ali ona je do­sta to­ga do­brog ura­di­la za Cr­nu Go­ru.
– Zor­ka je gra­di­la bol­ni­ce, po­ma­ga­la lju­di­ma i mi smo u pred­sta­vi po­ku­ša­li da sve to ob­u­hva­ti­mo i pri­ka­že­mo je ona­kvom ka­kva je ona za­i­sta bi­la, kon­sta­tu­je Va­nja Jo­vi­će­vić.


„Pre­br­zi čin”

Ne­boj­ša Glo­go­vac, Ha­mlet u isto­i­me­noj pred­sta­vi Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da, re­kao je to­kom bo­rav­ka u Uži­cu da svi po­zo­ri­šni fe­sti­va­li ima­ju jed­nu za­jed­nič­ku ka­rak­te­ri­sti­ku: do­đe­mo auto­bu­som, is­tr­či­mo iz nje­ga kao spe­ci­jal­ci, od­i­gra­mo pred­sta­vu, bu­de­mo na okru­glom sto­lu i iste ve­če­ri vra­ća­mo se ku­ći. Na fe­sti­va­li­ma bi, ka­že Ne­boj­ša Glo­go­vac, tre­ba­lo sve vri­je­me da bu­du pri­sut­ni svi nje­go­vi uče­sni­ci, da gle­da­mo sve pred­sta­ve, da vi­di­mo ko je šta i ka­ko ura­dio i da o to­me raz­go­va­ra­mo. Ova­ko, či­ni mi se, sve to ima ne­ku for­mu „pre­br­zog či­na”, i da u to­me ne­ma baš do­volj­no smi­sla, jer fe­sti­val bi tre­ba­lo da bu­de pra­vi fe­sti­val. To po­ka­zu­je i JPF. Si­noć je bi­la „Pri­ča o voj­ni­ku”, ba­let­ska pred­sta­va u čast na­gra­đe­nih. Kao i ra­ni­jih go­di­na, ni­ko, me­đu­tim, od na­gra­đe­nih ne pri­su­stvu­je tom či­nu zva­nič­nog pro­gla­še­nja do­bit­ni­ka na­gra­da i po­dje­le pri­zna­nja.