Dje­lo „Ar­hiv Ka­ru­sel” Sa­še Đu­ro­vi­ća, pu­bli­ci­ste, ko­lum­ni­ste i po­li­tič­kog ana­li­ti­ča­ra, ob­ja­vlje­no u iz­da­nju pod­go­rič­kog „Uni­rek­sa”, iza­zva­la je ve­li­ku pa­žnju jav­no­sti od­mah po ob­ja­vlji­va­nju. Za­to je svoj put do ši­re či­ta­lač­ke pu­bli­ke pro­na­šla uz dnev­ne no­vi­ne „Dan” po ci­je­ni od 4,99 eura. Autor za „Dan” go­vo­ri o dje­lu i po­je­di­nim pro­ble­mi­ma u kul­tu­ri i dru­štvu ko­ji su ga pod­sta­kli da dje­lo na­pi­še.
● Va­šu knji­gu „Ar­hiv Ka­ru­sel” opi­su­ju kao dje­lo za­či­nje­no „cr­no­gor­skim bez­o­bra­zlu­kom i šar­mom”. Ko­li­ko su „bez­o­bra­zluk” i „šarm” uspje­li da šar­mi­ra­ju či­ta­o­ce?
– Do­bro je što ste i ka­te­go­ri­ju šarm sta­vi­li pod na­vod­ni­ke jer i ni­je­sam baš šar­man­tan. Te­ško ne­ko ko je su­ro­vo iskren i kon­kre­tan mo­že bi­ti i šar­man­tan. Mo­gu­će da su ne­ke epi­zo­de iz knji­ge odi­sa­le „šar­mom”. Onim, naj­bol­ni­jim, no­stal­gič­nim, a opet onim pri­zva­nim, ne­svje­sno, a opet, pri­zva­nim ne­ka­ko. Ili sam, mo­gu­će, bio šar­man­tan ne­kad, a da to ni­je­sam ni znao. Moj men­tal­ni i epi­sto­lar­ni pro­fil kao „bez­o­bra­zluk i šarm” de­fi­ni­sa­la je Ve­sna Ma­li­šić. Ona je to ta­ko vi­dje­la či­ta­ju­ći, a do­bar je či­ta­lac. Cr­no­gor­ski bez­o­bra­zluk je već pot­pu­no „pri­ro­dan” bu­du­ći da sam se po­di­gao u Cr­noj Go­ri. Ne­ko je pre­po­znao taj bez­o­bra­zluk u mno­go če­mu, a ne­ko, u tom što sam na­pi­sao, do­slov­ce „zva­nič­nu Ame­ri­ku tre­ba po­što­va­ti zbog to­ga što pre­zi­re sve što ima ko­mu­ni­stič­ki pre­fiks”. Ali, to su pro­sto či­nje­ni­ce! Cr­na Go­ra se od stra­ne zva­nič­ne Ame­ri­ke do­ži­vlja­va upra­vo ta­ko, kao ka­mu­fli­ra­ni ba­sti­on ko­mu­ni­zma. Na svu sre­ću ma­li ba­sti­on, „ba­sti­on­čić” ka­ko bi re­kao moj pri­ja­telj iz ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je. U Cr­noj Go­ri su ko­mu­ni­sti na vla­sti 70 go­di­na. Vlast vr­še is­klju­či­vo ko­mu­ni­stič­ka dje­ca i ne­ka­da­šnje ko­mi­te­tli­je ko­je su na­ma, grad­skoj dje­ci, slu­ži­li za sprd­nju! I dan da­nas vi­dim sli­ku ra­znih spo­do­ba u sa­ko­i­ma i kra­va­ta­ma sa ak­tov­kom ko­ji hr­le u nik­šić­ki ko­mi­tet, sa na­vr­še­nih 16, 17 go­di­na! Kla­dio bih se tad u sve, da će ta­kvi za­vr­ši­ti ne­gdje kao por­ti­ri u ve­čer­njoj ško­li u naj­bo­ljem slu­ča­ju, kad oni na vla­sti, pa još de­ce­ni­ja­ma. Pr­vi čo­vjek u dr­ža­vi mo­že da se po­di­či i či­nje­ni­com da u naj­bli­žem okru­že­nju ima ČAK i jed­nog no­sa­ča fa­lu­so­id­nog sim­bo­la po­zna­tog kao „šta­fe­ta”. Da­kle, to su sve fak­ti, a ne bez­o­bra­zluk. Ma­da, ima fa­ka­ta ko­ji se ne­kom ne do­pa­da­ju pa ih tre­ti­ra kao bez­o­bra­zluk.
● Da li je Va­ša knji­žev­na mi­si­ja da svi­jet uči­ni­te bo­ljim ta­ko što će­te sop­stve­no dje­lo uči­ni­ti pri­stu­pač­ni­jim pre­ko ,,Da­na”?
– Te­ško je svi­jet uči­ni­ti bo­ljim ne­go li je ina­če, ali me­di­ji ima­ju ogro­man uti­caj na kre­i­ra­nje svi­je­sti, no, to ni­je do­bro ako je na­zad­no kao što se če­sto ra­di u Cr­noj Go­ri, kon­kret­no. On­da ima­te me­di­je (gro dr­žav­nih da zlo bu­de ve­će) ko­ji ne­ke mo­ral­ne na­ka­ze pred­sta­vlja­ju kao gro­ma­de, a ne­ke po­li­tič­ke mi­še­ve kao mač­ke. Uvi­jek se sje­tim jed­ne in­di­vi­due iz vla­sti ko­ja je re­kla da je ona „ču­ve­na” pri­ča „je­dan za­po­sle­ni če­ti­ri gla­sa” čin mo­ral­nog po­je­din­ca!? Kao da su Cr­no­gor­ci za­bo­ra­vi­li šta je mo­ral. A fa­kat je da ste vi je­di­na no­vi­na u Cr­noj Go­ri kod ko­je sam pre­po­znao afir­ma­ti­van no­vi­nar­ski sen­zi­bi­li­tet. Mi­mo po­li­tič­kih ana­li­za, da­kle is­klju­či­vo po­vo­dom knji­ge ko­ja je iza­zva­la ve­li­ku pa­žnju, dao sam in­ter­vjue di­ljem biv­še Ju­go­sla­vi­je. U Cr­noj Go­ri – sa­mo va­ma. Ne­ko me je pi­tao za­što je to ta­ko, od­go­vo­rio sam: „Za­to što je Cr­na Go­ra so­ci­o­lo­ški de­for­mi­san si­stem ko­ji funk­ci­o­ni­še ta­ko de­ce­ni­ja­ma”. No, „bo­jim se” da ću usko­ro bi­ti u pri­li­ci da su­ge­ri­šem ko će bi­ti ured­nik i če­ga, pa će mno­gi mo­ra­ti da ču­ju isti­nu ko­ja im kva­ri vla­sti­tu, pot­pu­no na­o­pa­ku sli­ku o vla­sti­toj „vri­jed­no­sti”. A kad se ti­če mo­je knji­žev­ne mi­si­je ka­ko ste li­je­po re­kli, ona je sa­dr­ža­na u in­ten­ci­ji da iz­no­se­ći fak­te ba­cim ru­ka­vi­cu u li­ce svim pro­tu­va­ma, la­žo­vi­ma i kri­vo­tvor­ci­ma sve­ga, pa i isto­ri­je. Kad to ka­žem mi­slim na sve vla­sni­ke ku­plje­nih ili pla­gi­ra­nih di­plo­ma, pa na­da­lje do ne­u­kih, a vi­so­ko po­zi­ci­o­ni­ra­nih.
● Kad ste već po­me­nu­li po­li­tič­ku ana­li­zu, va­ži­te za po­zna­va­o­ca ame­rič­kih pri­li­ka. Ka­kav od­nos Ame­ri­ke pre­ma Cr­noj Go­ri tre­ba oče­ki­va­ti?
– Ono što znam je či­nje­ni­ca da Tramp je­dva i zna za Cr­nu Go­ru. Zna­te da je i „pri­ja­telj” Klin­ton mi­slio da je u Ma­ke­do­ni­ji po sred Pod­go­ri­ce, a za do­ju­če­ra­šnjeg cr­no­gor­skog pre­mi­je­ra Tramp ni­je ni čuo ali, znam da ga je ne­ko bli­zak in­stru­i­rao da za istog ka­že to što je re­kao.
Či­nje­ni­ca je da u svom ti­mu ima ja­ko ver­zi­ra­ne lju­de i za ma­le si­ste­me ka­kav je naš. Ru­žno je što ima ta­kvu start­nu sli­ku, ali to je već pi­ta­nje za te ko­ji su do­pri­ni­je­li ta­kvoj Tram­po­voj per­cep­ci­ji.
● Šta tre­nut­no za­o­ku­plja Va­šu či­ta­lač­ku pa­žnju? Ima­te li uzo­ra u knji­žev­no­sti ili je „ne­kon­ven­ci­o­nal­ni pri­stup” jed­no­stav­no iz­nje­dren od mo­men­ta?
– Od­lič­no ste to kva­li­fi­ko­va­li „iz­nje­dren od mo­men­ta”! Upra­vo je ta­ko! Uzo­ra u knji­žev­no­sti ne­mam ma­da, svi su ma­li pred Bo­gom i u li­te­ra­tu­ri pred jed­nim An­dri­ćem, re­ci­mo. A ne­će­te mi vje­ro­va­ti, mo­ju „či­ta­lač­ku pa­žnju” tre­nut­no ne za­o­ku­plja ni­šta li­te­rar­no ne­go ova di­le­tant­ska pa­pa­zja­ni­ja oko te­ro­ri­zma u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Ovi te­ro­ri­sti u Cr­noj Go­ri bez na­o­ru­ža­nja, i na­o­ru­ža­nje u Sr­bi­ji, bez te­ro­ri­sta. Ka­kav ok­si­mo­ron! Za­ba­vlja me ta sa­pu­ni­ca, tv no­ve­la uža­sno lo­še re­ži­ra­na i u Cr­noj Go­ri i u Sr­bi­ji od ap­so­lut­no ne­ta­len­to­va­nih, ru­ral­nih „re­di­te­lja” i, kao ne ta­ko loš sce­na­rist, če­kam epi­log. Da vi­di­mo ko su ak­te­ri, ko na­lo­go­dav­ci, a za­što sve to po­zna­to mi je. I do­ko­ne do­ma­ći­ce su pro­zre­le jed­nu ama­ter­ski od­ra­đe­nu pred­sta­vu za te­a­tar šta­le.
A.Ć.


Pi­sac mo­ra bi­ti sub­ver­zi­van

● Mo­že li pi­sac po­sto­ja­ti bez sub­ver­ziv­no­sti?
– Te­ško, jer sub­ver­zi­ja po­kre­će, a još ako je do­bro usmje­re­na. Ma­da ne­mam ja ni­šta ni pro­tiv „di­ver­zi­je”, al` ne fin­gi­ra­ne, pa još glu­po kao što je ima­mo na dje­lu u re­gi­o­nu. Kad „di­ver­zi­ja” iza­zo­ve aver­zi­ju, ne­go kad je usmje­re­na s va­lja­nim raz­lo­gom, kad je pra­ved­na i kad je pro­tiv ne­kog zla, ma­kar ono bi­lo i so­ci­o­lo­ško. A opet, u ova­kvoj eri sva­ko­vr­snih bu­da­la ko­je se­be zo­vu spi­sa­te­lji­ca­ma i pi­sci­ma mo­že i bez sub­ver­zi­je. Kad mo­že već bez kul­tu­re, na­o­bra­zbe i ele­men­tar­ne pi­sme­no­sti jer, ne vje­ru­jem da do­ko­ne šnaj­der­ke, ra­dio vo­di­telj­ke, šmin­ker­ke, će­vap­dži­je i ne­pi­sme­ne uči­te­lji­ce, zna­ju šta je sub­ver­zi­ja, a eto ob­ja­vlju­ju im se knji­ge.