Ko­nač­no, tek še­ste ve­če­ri Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la u Uži­cu u sa­li se ču­lo ma­lo smi­je­ha. Bez ob­zi­ra što je od­sli­ka­la ko­lek­tiv­no stra­da­nje jed­nog na­ro­da kroz in­di­vi­du­al­ne sud­bi­ne še­sto­čla­ne srp­ske gra­đan­ske po­ro­di­ce, „Be­la ka­fa” Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da je, ka­ko is­ti­če i se­lek­tor Bo­jan Mu­njin, na gra­ni­ci iz­me­đu hu­mo­ra i pla­ča. Oči­to, pri­ja­la je po­sli­je sve­ga vi­đe­nog pro­te­klih da­na, po­go­to­vu po­sli­je za­gre­bač­kog „Hin­ken­me­na” u pe­tak uve­če ko­me su baš gle­da­o­ci u Uži­cu da­li ne­vje­ro­vat­no vi­so­ku oce­nu – 4,86!
Isti­na, bar po na­zi­vu, „oče­ki­va­lo” se da će „Be­la ka­fa” pred­sta­vlja­ti mi­ni od­mor „uz ka­fi­cu”, ali ni­je. I „Be­la ka­fa” je, što se te­me ti­če, po­go­di­la u sr­ce. Jer, ob­ra­đu­je Dru­gi svjets­ki rat i Go­li otok. Pi­sac Alek­san­dar Po­po­vić (1929-1996), autor čak 41 dra­me za od­ra­sle i 10 za djecu, i oko 500 sce­na­ri­ja za TV se­ri­je i raz­ne ra­dio i TV emi­si­je, i još mo­ler i as­fal­ter, i sam pre­ži­vlja­va­ju­ći oba ova zla, i sam oče­vi­dac rat­nih stra­ho­ta i sam „pi­to­mac” Go­log oto­ka, i sam otac če­ti­ri kćer­ke, smje­šta u „Be­lu ka­fu” isto ta­ko - še­sto­čla­nu srp­sku po­ro­di­cu. I po­sta­vlja pi­ta­nje – ko smo? Zna­mo li, ko smo? Alek­san­dra Glo­vac­ki, kri­ti­čar Bil­te­na JPF, za Acu Po­po­vi­ća ka­že da je, po­sli­je Nu­ši­ća, naj­ve­ći po­zna­va­lac Sr­bi­je, srp­skog dru­štva, lju­di, pro­ble­ma i sve­ga što nas u na­šim oči­ma či­ni „ta­ko ve­li­kim”.
- „Ve­če­ras sam uži­va­la u sva­kom iz­go­vo­re­nom slo­vu, sva­kom po­gle­du ko­ji ste upu­ti­li, sve­mu što ste pru­ži­li – po­na­o­sob i kao an­sambl. Ja vi­še od po­zo­ri­šta ne tra­žim – ka­za­la je ona.
Mu­njin vi­di „Be­lu ka­fu” kao „lu­ci­dan i vr­lo mo­de­ran tekst, i mu­dar na oštar na­čin”. Ta­ko­đe, do­da­je on, ri­ječ je o mo­der­noj i in­tri­gant­noj in­sce­na­ci­ji, ko­ja se sa jed­ne stra­ne ru­ga, a sa dru­ge stra­ne vo­li sve te lju­de i ju­na­ke.
- Ap­surd na­šeg vre­me­na je to što se ra­di o kul­tur­noj i ljud­skoj ero­zi­ji jed­nog na­ro­da ko­ji, ka­ko se pred­sta­va bli­ži­la kra­ju, sve vi­še to­ne i pri­bli­ža­va se ru­bu. I ap­surd je da vi da­nas ne mo­že­te vo­di­ti raz­go­vor na re­le­van­tan na­čin o kul­tur­noj ero­zi­ji. O po­li­ti­ci – da, ali o kul­tur­noj ero­zi­ji – ne – ka­že on.
I po­zo­ri­šni kri­ti­čar Alek­san­dar Mi­lo­sa­vlje­vić „Be­lu ka­fu” vi­di kao na­ta­lo­že­ne raz­li­či­te ide­o­lo­gi­je, pri­li­ke, ne­pri­li­ke, raz­li­či­te sta­vo­ve o ži­vo­tu. „Taj, naš, men­ta­li­tet je­di­no osta­je ne­pro­men­ljiv. Tra­go­vi pa­ro­la, po­li­tič­kih pro­kla­ma­ci­ja, osta­ju i podsjećaju nas da se sve vr­ti u krug i da se ni­šta ne mi­je­nja”, za­klju­ču­je on.
- Ja ne znam ko smo, ali je po­zo­ri­šte ide­al­no mje­sto da kre­a­tiv­nim pro­ce­som pro­nik­ne­mo u du­bi­nu ko­lek­tiv­nog stra­da­nja jed­nog na­ro­da, kroz in­di­vi­du­al­ne sud­bi­ne še­sto­čla­ne srp­ske gra­đan­ske po­ro­di­ce ko­ja odav­no ne po­sto­ji. Pri­ča­mo o tur­bu­lent­nim isto­rij­skim vre­me­ni­ma, o čo­vje­ku i ci­je­loj po­ro­di­ci, - ob­ja­snio je re­di­telj Mi­lan Ne­ško­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da je baš u zgra­di Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Uži­cu pot­pi­sao svo­ju pr­vu pro­fe­si­o­nal­nu re­ži­ju.
Si­noć je, pred­sta­vom CNP-a „Šće­ri mo­ja”, ko­ju je po tek­stu Ma­je To­do­ro­vić re­ži­rao Ana Vu­ko­tić, spu­šte­na za­vje­sa na tak­mi­čar­ski dio Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la, a ve­če­ras je pred­sta­va u čast na­gra­đe­nih „Pri­ča o voj­ni­ku”, ba­let­ska pred­sta­va Bi­tef te­a­tra iz Be­o­gra­da, i zva­nič­no pro­gla­še­nje do­bit­ni­ka ovo­go­di­šnjih po­zo­ri­šnih na­gra­da – Ar­da­li­o­na.
S.TI­JA­NIĆ