Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić, naj­sta­ri­ji ak­tiv­ni glu­mac na ovim pro­sto­ri­ma, za­ga­zio je u de­se­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta i – ušao u le­gen­du. Tre­nut­no igra u „Ha­mle­tu”, u „Go­spo­đi mi­ni­star­ki”, u „Sum­nji­vom li­cu”, „Uobra­že­nom bo­le­sni­ku” i u pred­sta­vi „Ska­kav­ci”. „Ha­mlet” ko­ga je u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom re­ži­rao Alek­san­dar Po­pov­ski, Vla­sti je, ka­ko ka­že, če­tvr­ti. Naj­du­že je tra­jao onaj u re­ži­ji Ste­ve Ži­go­na, re­kor­dan, sa pre­ko sto­ti­nu iz­vo­đe­nja. Igrao je, me­đu­tim, i u „Ha­mle­tu” ko­ji je išao sve­ga tri pu­ta.
- Zo­ran Rad­mi­lo­vić je igrao Ha­mle­ta, ja sam igrao Ho­ra­ci­ja, ali ne­ka­ko ni­je išlo. Zo­ran je baš htio, i pu­no tru­da je ulo­žio. Po­dje­la je ne­ka­ko bi­la po­gre­šna, a sve do­bri glum­ci. A ov­dje, u Uži­cu, gdje igram du­ha Ha­mle­to­vog oca, ni­šta ni­sam mi­slio, sa­mo sam igrao ono što su mi da­li kao za­da­tak. Žao mi je što ov­dje ni­smo bi­li sa pred­sta­vom „Sum­nji­vo li­ce” i „Uobra­že­nim bo­le­sni­kom”, jer to su pred­sta­ve ko­je pri­pa­da­ju ovom fe­sti­val­skom ni­vou - ka­že Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić.
Za­ni­mlji­vo je da se Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić u svom du­gom ži­vo­tu opro­bao i u spor­tu. Pro­bao je boks za vri­je­me oku­pa­ci­je pri­je 7,5 de­ce­ni­ja, ali ka­da je vi­dio ko­li­ko tu ba­ti­na mo­že da se do­bi­je, od­mah je na­pu­stio.
- Ni­sam igrao ho­kej na le­du, a baš sam že­lio. Me­đu­tim, uvi­jek sam pa­dao kad god sam pro­bao.
„Pri­bi­ja­ju­ći” se to­kom bo­rav­ka u Uži­cu uz De­ja­na Mi­ja­ča, da bi, ka­ko ka­že, od predsjednika ži­ri­ja „is­po­slo­vao” ne­kog „Ar­da­li­o­na” za „Ha­mle­ta”, on je u ve­se­lom to­nu upu­tio primjedbu do­ma­ći­ni­ma za­to što ne ra­di onaj po­zo­ri­šni bi­fe. Jer tek u nje­mu, ka­da sjednu i opu­ste se, vi­de šta su ura­di­li od pred­sta­ve. On se sje­tio i svog pr­vog bo­rav­ka u užič­kom po­zo­ri­štu da­le­ke 1950. go­di­ne.
- Bo­ra­vi­li smo u Stu­dent­skom od­ma­ra­li­štu na Zla­ti­bo­ru, i u Uži­ce smo išli pješ­ke, pre­ko Ča­je­ti­ne. Na Zla­ti­bo­ru je bi­la jed­na ma­la ka­fa­na kod je­ze­ra, zva­la se „Švaj­ca­ri­ja”, i tu smo vo­lje­li da sjedimo i igra­mo lopte. I do­đe Pu­ri­ša Đor­đe­vić da ju­ri na­še ko­le­gi­ni­ce sa kla­se. On sta­ri­ji od me­ne dvije-tri go­di­ne i mi smo bi­li lju­bo­mor­ni. Za­to smo ga na fud­bal­skoj utak­mi­ci do­bro is­fa­u­li­ra­li, a to sam mu pri­znao tek ne­ki dan i ob­ja­snio sam mu za­što smo se sve­ti­li. A on ka­že da je to znao, ne­go je tr­pio zbog lju­ba­vi.
Vid­no ras­po­lo­žen, Ve­li­sa­vlje­vić je no­vi­na­ri­ma od­go­vo­rio i na pi­ta­nje da li je tač­no da je iz­nad sve­ga, u umjetn­osti, vo­lio ru­ske fil­mo­ve:
- Ne­moj­te vi to da me­ni ka­či­te. To ne pro­la­zi. Ru­si su me­ni isto što i Sr­bi. Mno­gi su iz­gi­nu­li ov­dje to­kom oslo­bo­đe­nja, a ni­kad nas ni­su bom­bar­do­va­li. Ni­ko iz mo­je ge­ne­ra­ci­je ni­je od­ra­stao bez ne­kog pro­fe­so­ra Ru­sa. Naj­ljep­še gra­đe­vi­ne su oni u Be­o­gra­du iz­gra­di­li. Osno­va­li su Ba­let, Ope­ru. Dra­mu. Ma, vi me­ne sa­da uvla­či­te u ne­ku pri­ču u ko­joj ja ni­sam objek­ti­van. Pra­tio sam i ove iz­bo­re u Ame­ri­ci, gdje je po­bi­je­di­la ve­li­ka lo­va. Ne­ma de­mo­kra­ti­je bez lo­ve, i ne znam ka­ko će ovi na­ši da iz­dr­že kad ne­ma­ju lo­ve. Ali, ne­ću o to­me vi­še da pri­čam, ja ni­sam po­li­ti­čar, ja sam glu­mac - ka­že na kra­ju du­ho­vi­ti do­a­jen srp­skog glu­mi­šta, ne­u­ni­šti­vi Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić.
S. TI­JA­NIĆ


Što da­lje od La­ne­ta

I po­red to­li­ko ulo­ga u tim go­di­na­ma, Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić ne pri­zna­je ni na­por ni­ti umor. Pod uslo­vom da u tim po­dje­la­ma ne­ma La­ne­ta Gu­to­vi­ća!
- Me­ne po­zo­ri­šte osvje­ža­va, i za me­ne ove ulo­ge ni­su ni­ka­kav na­por. Sve to u ovom mo­men­tu no­sim na svom vra­tu, ali mi naj­te­že pa­da da igram sa La­ne­tom Gu­to­vi­ćem. Sva­šta sam u ži­vo­tu iz­dr­žao. Bio sam na Go­lom oto­ku i po za­tvo­ri­ma, ali sa La­ne­tom mi je de­fi­ni­tiv­no naj­te­že - ka­že Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić, ne ob­ja­šnja­va­ju­ći, me­đu­tim, zbog če­ga.