Sli­ke, cr­te­ži i akva­re­li sli­ka­ra aka­de­mi­ka Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća, ko­ji odi­šu spe­ci­fič­nom du­hov­no­šću, li­rič­no­šću, ko­ji iza­zi­va­ju sko­ro zen osje­ćaj, mo­gu se na­red­nih da­na po­gle­da­ti u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja. Po­stav­ku iz­lo­žbe „Slo­je­vi, pi­sma, oba­le 2005 – 2015” či­ni oko 40 sli­ka i 20-ak cr­te­ža i akva­re­la.
Ka­ko ka­že umjet­nik, iako je ob­u­hva­ćen pe­ri­od od de­set go­di­na vi­še se fo­ku­si­rao na ra­do­ve na­sta­ja­le po­sljed­nje tri go­di­ne.
- Vi­dlji­va ka­rak­te­ri­sti­ka ovih ra­do­va je bli­ski spoj cr­te­ža, akva­re­la i sli­ke po ne­kim prin­ci­pi­ma ko­ji su po­zna­ti na Da­le­kom is­to­ku, cr­ta­nje, sli­ka­nje i pi­sa­nje. Ov­dje ima do­sta sli­ka ko­je su ve­za­ne za pi­smo, i isto­ri­ju pi­sma, ali ko­je ima lič­ni­je cr­te. Ne­gdje je to slič­no za­pi­su ko­ji ne ot­kri­va sve, mo­žda ne­što i pri­kri­va, ali ima svo­ju gra­fit­nost, ima ucr­ta­nost, ure­za­nost, sva od­lič­ja pi­sma. To je bio ele­me­nat ko­ji me vo­dio u ovom tre­nut­ku iz dru­gih ne­kih raz­lo­ga. Ima i sli­ka ko­ji no­se pri­vid­no pra­zne po­vr­ši­ne. Ali, te pra­zne po­vr­ši­ne kod me­ne su u funk­ci­ji ob­li­ko­va­nja, one uče­stvu­ju di­rekt­no u grad­nji for­me. Sve mi se či­ni da i te for­me bi­va­ju ob­li­kov­ne, ob­li­kov­ni­je sa­mim tim što su ome­đe­ne ne sa­mo fi­zič­ki, već su dio ne­kog sli­kar­skog me­ha­ni­zma, i one isto ta­ko go­vo­re kao i je­dan dio na ko­me sam vi­še ra­dio fi­zič­ki – na­gla­ša­va Ka­ra­džić.
Još je­dan spe­ci­fi­čan mo­me­nat ve­zan je za ove ra­do­ve.
- Ovih de­set go­di­na su pe­ri­od ko­ji je bio te­žak za me­ne, iz­gu­bio sam kćer­ku... I on­da sam re­kao, haj­de da vi­dim što se to ra­di, i što čo­vjek mo­že da ura­di ka­da mu se de­si ne­što naj­te­že u ži­vo­tu. I za­to sam ma­lo pro­ši­rio na de­set go­di­na, iako je naj­vi­še ovih ura­đe­nih po­sljed­nje tri go­di­ne – ka­že Ka­ra­džić.
Za­ni­ma­lo nas je da li je i ovom pri­li­kom kao po­la­zi­šte uklju­či­vao fo­to­gra­fi­ju.
- Sve se to pre­pli­će. Dok sam ovo sli­kao, ma­nje sam fo­to­gra­fi­sao. Ali ne bih re­kao da se ni­je sve to ugra­di­lo. Ne­ka vi­zu­el­na pam­će­nja ima­ju za­i­sta jed­nu traj­ni­ju kom­po­nen­tu, ali ni­ka­da di­rekt­nu. Ja se ne­če­mu obra­ćam kroz cr­tež, kr­oz sli­ku i sve su to ne­ki pa­ra­lel­ni to­ko­vi. Oni ni­ka­da ni­je­su sa­mo pri­pre­ma u jed­nom me­di­ju da bi se to ura­di­lo u dru­gom – is­ti­če aka­de­mik.
No­vi­na­re je za­ni­ma­lo i ko­je su to oba­le ko­je po­mi­nje u na­slo­vu iz­lo­žbe.
- Me­ni se uči­ni­lo da je iz­ra­bljen i pre­vi­še na­ziv Me­di­te­ra­na, ili to­ga što po­kri­va ime­no­va­nje Me­di­te­ra­na. Za me­ne to su naj­u­cr­ta­ni­je oba­le Sre­do­ze­mlja, jer su one oko­sni­ca ci­vi­li­za­ci­je. I one oku­plja­ju svu emo­ci­ju, ute­me­lje­nost, lje­po­tu, svje­tlost – is­ti­če Ka­ra­džić, ko­me je ovo 54. sa­mo­stal­na iz­lo­žba. Ž.J.


Rit­mo­vi pri­ro­de

Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu, isto­ri­čar umjet­no­sti aka­de­mik HA­ZU Ton­ko Ma­ro­e­vić, is­ta­kao je ka­ko je Ka­ra­dži­će­vo sli­kar­stvo za nje­ga pra­vo ot­kri­će, jer je ri­ječ o aso­ci­ja­tiv­nom, bo­ga­tom, iza­zov­nom iz­ra­zu.
- Ka­ra­dži­će­vo sli­kar­stvo pod­sje­ća na ele­men­te iz pri­ro­de, ali ono ne imi­ti­ra tu pri­ro­du, već dje­lu­je po nje­nim rit­mo­vi­ma kao što to či­ne obla­ci ili mo­re, kao što to dje­lu­ju sti­je­ne u ko­ji­ma su ure­za­ni tra­go­vi po­sto­ja­nja, slo­je­vi bi­va­nja, slo­je­vi dje­lo­va­nja – re­kao je Ma­ro­e­vić. Do­dao je da tro­stur­ki na­slov iz­lo­žbe već su­ge­ri­še pu­te­ve tu­ma­če­nja, gle­da­nja i ra­zu­mi­je­va­nja auto­nom­nog sli­kar­stva, ko­je je na­iz­gled ap­strakt­no, a ko­je je oslo­bo­đe­no od ro­bo­va­nja mi­me­zi­su – opo­na­ša­nju. Ma­ro­e­vić is­ti­če i da se u Ka­ra­dži­će­vom sli­kar­stvu pre­po­zna­je Me­di­te­ran, kroz sli­ka­re­vo tra­že­nje mje­re i osje­ća­ja svje­tlo­sti.
Iz­u­zet­no broj­noj pu­bli­ci na otva­ra­nju se is­pred Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja obra­ti­la i Pe­tri­ca Du­le­tić, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti.