U Knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri prek­si­noć je pred­sta­vlje­na naj­no­vi­ja zbir­ka sti­ho­va Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća „Čuj moj krik, Go­spo­de”. Oci­je­nje­no je da je La­za­re­vić pje­snik ta­na­nog ner­va, uz­drh­ta­log, iskri­ča­vog i pul­si­ra­ju­ćeg.
– On po­sje­du­je pje­snič­ke sen­zo­re ko­ji­ma opa­ža po­ja­ve iz svi­je­ta i ži­vo­ta i uob­li­ča­va ih u pje­snič­ke spo­je­ve – ka­zao je Ra­do­van Mar­kov Ka­ra­džić go­vo­re­ći o stva­ra­la­štvu i knji­zi ,,Čuj moj krik, Go­spo­de” ko­ja je pred­sta­vlja­na.
Ka­ra­džić je do­dao da ga autor pod­sje­ća na nje­go­ve uz­o­re - Ma­to­ša i Vi­na­re­va. Ra­do­zna­lost je nje­gov usud kao i svih onih du­ho­va ko­ji pi­ta­ju o sve­mu, a svi od­go­vo­ri ni­je­su do­ra­sli pi­ta­nji­ma, pri­mi­je­tio je Ka­ra­džić.
– Otu­da ne­mir i po­bu­na. Ta­ko je on bun­tov­nik s raz­lo­gom, ko­ji ne pri­hva­ta una­pri­jed pro­pi­sa­ne ak­si­o­lo­ške od­red­ni­ce. La­za­re­vić je pje­snik bud­nih ču­la – za­klju­ču­je Ka­ra­džić.
Po­red Ka­ra­dži­ća, na pro­mo­ci­ji La­za­re­vi­će­ve knji­ge ,,Čuj moj krik, Go­spo­de” go­vo­rio je i knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić.
- Ono što se ta­ko­đe na­me­će kao uti­sak je­ste či­nje­ni­ca da autor go­to­vo ne pi­še ne­go is­ti­sku­je svoj po­et­ski na­boj, oslo­ba­đa se emo­tiv­nih tok­si­na i gdje­kad mi­mo for­mal­nog re­da žu­ri da taj svoj lir­ski bi­jes pre­da pa­pi­ru – ka­zao je La­ku­šić.
On je do­dao da La­za­re­vić ,,bu­du­ći bo­em i pi­vo­žed­ni tra­ga­lac, is­tra­ja­va u otvo­re­nom ob­ra­ču­nu na vi­še fron­to­va”.
- Ta­ko, gu­ra­ju­ći pred so­bom, ka­ko je­dan pje­snik ka­že ,,ra­su­ti te­ret”, on dio unu­tra­šnjeg op­te­re­će­nja osvje­tlja­va i ar­ti­ku­li­še, dok dru­gi, ka­ko to re­dov­no bi­va, pro­pa­da na do­mak ci­lja. Gdje­kad i sa­mi cilj bu­de tok­si­čan pa se pje­snik i svom is­ka­zu obra­ća u bi­je­su – ob­ja­šnja­va La­ku­šić.
Knji­žev­nik i pre­vo­di­lac Slo­bo­dan Mi­lić, sma­tra da ovo ,,Uni­rek­so­vo” iz­da­nje pred­sta­vlja ,,iskon­ski krik ko­ji od­zva­nja”.
- Da­nas ka­da post­mo­der­ni­stič­kim svi­je­tom vla­da­ju an­ti­po­e­zi­ja i an­ti­pro­za, ra­du­jem se što u ru­ka­ma imam knji­gu po­e­zi­je. Ka­žem po­e­zi­je, a ne pje­sa­ma, jer da­nas sva­ko pi­še pje­sme. Ovo je jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih knji­ga po­e­zi­je pje­sni­ka iz Cr­ne Go­re – na­vo­di Mi­lić. On po­ve­zu­je La­za­re­vi­ćev krik sa onim ču­ve­nim, Mun­ko­vim.
- Ka­ko sam po­ve­zao sli­ka­rev „Krik” sa pje­snič­kim kri­kom. Ve­o­ma la­ko. Znao sam da je Munk iz­gu­bio se­stru u do­mu za umo­bol­ne ko­ja je ima­la če­tr­na­est go­di­na. Ta­da do­ži­vlja­va stra­ho­vi­ti psi­hič­ki po­re­me­ćaj. Naš pje­snik, Ve­se­lin La­za­re­vić, gu­bi maj­ku u tri­na­e­stoj go­di­ni, i u nje­mu se ja­vlja bez­da­na pra­zni­na ko­ja će bi­ti ople­me­nje­na kri­kom za maj­kom i ka­sni­je kri­la­tim i su­mor­nim sti­ho­vi­ma – ka­zao je Mi­lić.
On je na­sta­vio da po­ve­zu­je nit La­za­re­vi­će­vog kri­ka sa Po­o­vim ga­vra­nom, pa ,,pre­ko Bo­dle­ra i Šo­pen­ha­u­e­ra do ve­li­ko­mu­če­nič­kog Ni­če­o­vog kri­ka – „Bog je mr­tav”.
- Iskon­ski krik Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća je va­žan za mo­der­nog čo­vje­ka, od­no­sno za mi­to­lo­ški krik svo­ga na­ro­da ko­ji je ne­du­žno iz­lo­žen stra­da­nji­ma u ovim post­mo­der­ni­stič­kim i po­sled­njim vre­me­ni­ma, ka­da je ci­vi­li­za­ci­ja do­sti­gla svoj vr­hu­nac – sma­tra Mi­lić. On je do­dao da se iz­dva­ja i auto­rov je­zik kao iz­raz nje­go­vog emo­tiv­nog ži­vo­ta.
Go­vo­re­ći o La­za­re­vi­ću i nje­go­vom dje­lu, ha­dži Ra­do­van Ra­do­vić je kon­sta­to­vao da je pje­sni­ko­va lju­bav pre­ma čo­vje­ku ne­u­ni­šti­va i ne­za­mje­nji­va.
- Ba­ve­ći se he­mi­jom i al­he­mi­jom, kao i spre­ma­njem re­ce­pa­ta, tra­ži pra­i­zvor sre­će ko­jeg te­ško na­la­zi. U nje­gov san i pod­svi­jest, ne­ka­da do­la­zi i Ona, da ga još sna­žni­je za gr­lo sti­sne, ka­da mu se spu­šta­ju ,,olu­je, ki­še i snje­go­vi gor­ski, te iz­da­šne pu­sta­re i ne­pro­ho­di”, osje­ća su­ro­vost i di­vlji­nu pla­ni­ne, mi­ris men­te i pe­li­na. U nje­go­vim uši­ma od­zva­nja i ,,od­jek tro­to­a­ra ukom­po­no­van u c-mo­lu” sa gi­ta­re ka­da je vo­lje­noj van­vre­me­noj že­ni svi­rao bluz, ka­da mu se vra­ća­la tu­ga, sti­ho­va­na da osvo­ji nje­nu lju­bav – pri­mje­ću­je Ra­do­vić.
Sti­ho­ve je po­red auto­ra či­tao mo­de­ra­tor ve­če­ri Lju­bi­sav Bje­lić Mo­ra­ča­nin, ko­ji je pro­či­tao i La­za­re­vi­će­ve tek­sto­ve po­sve­će­ne pre­mi­nu­lim ko­le­ga­ma Mo­mi­ru Voj­vo­di­ću i Ga­ru Jo­va­no­vi­ću.
A.ĆU­KO­VIĆ


Ri­je­či kao za­pa­lje­na ba­klja

- Pje­snik na mno­gim lir­skim punk­to­vi­ma pre­ci­zno ske­ni­ra broj­ne pro­va­li­je do­zi­va­ju­ći svi­jest čo­vje­čan­stva i po­vra­tak na pro­vje­re­ne vri­jed­no­sti. No­se­ći ri­je­či kao za­pa­lje­nu ba­klju, La­za­re­vić uob­li­ča­va po­et­ski na­sip go­mi­la­ju­ći svoj za­nos i na­nos po­ku­ša­va­ju­ći da taj krik pri­ja­vi bo­žan­skom pod­ne­be­sju ri­je­či­ma ,,Čuj moj krik, Go­spo­de!”