Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Vje­ro­vat­no pod uti­skom te­ške i su­mor­ne pri­če o tra­gič­nom kra­ju Bran­ka Ćo­pi­ća, smr­ti ko­ju je na­šao sko­kom sa sav­skog mo­sta na be­ton­sku sta­zu, še­ta­li­šte uz li­je­vu oba­lu ri­je­ke, čak i mno­gi Be­o­gra­đa­ni mi­sle da ovaj most od ta­da no­si nje­go­vo ime. Isti­na je, me­đu­tim, da on no­si ime po dru­gom ve­li­kom srp­skom pje­sni­ku – Bran­ku Ra­di­če­vi­ću, od­no­sno da je most pri­rod­ni na­sta­vak uli­ce ko­ja od Ze­le­nog vi­jen­ca vo­di do mo­sta i ču­va uspo­me­nu na ro­man­tič­nog, pre­ra­no pre­mi­nu­log po­e­tu sa Stra­ži­lo­va.
A ovu ču­de­snu ću­pri­ju, mo­žda naj­pro­met­ni­ju sa­o­bra­ćaj­nu ar­te­ri­ju na Bal­ka­nu – po ne­kim po­da­ci­ma pre­ko ovog mo­sta u jed­nom i dru­gom smje­ru dnev­no pro­đe oko 100.000 vo­zi­la, od­no­sno, što ko­li­ma i dru­gim pre­vo­znim sred­stvi­ma, što pje­ške, pre­ko nje­ga Sa­vu dnev­no pre­bro­di, u pro­sje­ku, sva­ki dru­gi Be­o­gra­đa­nin – kao da od po­čet­ka pra­ti ne­ko pro­klet­stvo. I to ne sa­mo sa­da­šnji most, ko­ji je u sa­o­bra­ćaj pu­šten pri­je rav­no še­zde­set go­di­na, ne­go i onaj pret­hod­ni ko­ji je tu krat­ko po­sto­jao i slu­žio do po­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta.
U pri­či o pro­klet­stvu Bran­ko­vog mo­sta u Be­o­gra­du, osim po­gla­vlja o tra­ge­di­ji Bran­ka Ćo­pi­ća, kao naj­po­zna­ti­jeg sa­mo­u­bi­ce, ko­ji je u za­sje­nak ba­cio sve dru­ge slič­ne tra­ge­di­je, po­sto­ji je­dan za­stra­šu­ju­ći ne­zva­nič­ni po­da­tak. Na­vod­no, od ta­da do da­nas, za pro­te­klih tri­de­se­tak go­di­na, vi­še od hi­lja­du oso­ba je po­tra­ži­lo „iz­laz iz ži­vo­ta“ sko­kom sa ovog mo­sta u ta­la­se Sa­ve ili na oba­le ri­je­ke, od­no­sno sva­kih de­se­tak da­na u pro­sje­ku ov­dje ne­ko iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo.
„Pro­klet­stvo“, me­đu­tim, ima znat­no du­žu isto­ri­ju i se­že ta­ko­re­ći do da­na kad je pr­vi put na ovom mje­stu uda­re­no kram­pom u ze­mlju i po­če­la grad­nja oslo­na­ca bu­du­ćeg mo­sta. De­si­lo se to 1930. go­di­ne ka­da je kralj Alek­san­dar Pr­vi Ka­ra­đor­đe­vić od­lu­čio da ukro­ti ću­dlji­vu i hi­ro­vi­tu Sa­vu i si­gur­nim drum­skim mo­stom sa­o­bra­ćaj­no po­ve­že Be­o­grad sa Ze­mu­nom i da­lje sa Evro­pom. Po­što je u tom tre­nut­ku u Be­o­gra­du po­sto­jao sa­mo sta­ri že­lje­znič­ki most na Sa­vi, sa­gra­đen još 1884. go­di­ne.
Po­sao je po­vje­ren jed­noj nje­mač­koj fir­mi iz Ober­ha­u­ze­na, ko­ja se po­du­hva­ti­la da, po ugle­du na je­dan „vi­se­ći“ most na Raj­ni u Kel­nu, pre­bro­di Sa­vu ne­da­le­ko od Ka­li­meg­dan­ske tvr­đa­ve i nje­nog ušća u Du­nav. Ukup­na du­ži­na mo­sta je bi­la 474 me­tra, a po­red ko­lo­vo­za ši­ro­kog 12 me­ta­ra, po­sto­ja­le su sa obje stra­ne i pje­šač­ke sta­ze ši­ro­ke po tri me­tra. Osnov­nu kon­struk­ci­ju mo­sta, du­ži­ne 261 me­tar, ko­ja je pre­mo­šći­va­la ri­je­ku na vi­si­ni od 12 me­ta­ra, oslo­nje­nu sa­mo na dva be­ton­ska stu­ba na oba­la­ma, dr­ža­le su moć­ne saj­le.
Upra­vo te no­ge mo­sta, dvi­je ka­me­no-be­ton­ske ku­le sa­zi­da­ne u „srp­sko-vi­zan­tin­skom“ sti­lu, da­va­le su mu do­dat­nu atrak­tiv­nost i lje­po­tu. Za jed­nu od njih, onu na de­snoj oba­li Sa­ve, na do­mak ka­li­meg­dan­ske pa­di­ne, ve­zu­je se le­gen­da o pro­klet­stvu ovog mo­sta.
Ona je, na­vod­no, po­dig­nu­ta na te­me­lju bo­go­mo­lje, ne­gda­šnje sta­re Li­man dža­mi­je, pa otu­da oni ko­ji vje­ru­ju u le­gen­de i moć pro­klet­stva, po­sle­di­ce gri­je­ha za ono­ga ko oskr­na­vi sve­ti­nju, sve ono što se od ta­da de­ša­va­lo i na mo­stu i oko mo­sta, sklo­ni su da ve­žu za tu či­nje­ni­cu.
A sve je po­če­lo dva mje­se­ca pri­je pu­šta­nja mo­sta u sa­o­bra­ćaj, po­čet­kom de­cem­bra 1934. go­di­ne.
Su­tra: TA­MO TI SE
PO­GI­BI­JA SPRE­MA