PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Vlast ni­je, po ri­je­či­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, do­šla u ru­ke na­ro­da ne­go na­rod­nih pred­stav­ni­ka, od­no­sno u ru­ke onih po­sla­ni­ka ko­ji pred­sta­vlja­ju par­la­men­tar­nu ve­ći­nu. Me­đu­tim, nad­moć ve­ći­ne se u prak­si, i to na či­ta­voj te­ri­to­ri­ji, ogle­da­la kao „osvo­je­nje”, dok nje­ni pro­tiv­ni­ci ili lju­di su­prot­nog mi­šlje­nja, če­sto iz­gle­da­ju kao da su li­še­ni svih pra­va. Je­di­ni li­jek No­va­ko­vić je vi­dio u us­po­sta­vlja­nju „vla­sti” za­ko­na tj. u po­dje­li za­ko­no­dav­ne i iz­vr­šne vla­sti i u ne­za­vi­sno­sti sud­stva, a to­ga u Sr­bi­ji, pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ne­ma jer iz­vr­šna vlast ni­je ne­za­vi­sna, ne­go u ru­ka­ma one ve­ći­ne ko­ja u par­la­men­tu iz­gla­sa­va za­ko­ne, dok je s dru­ge stra­ne, sud­stvo ne­po­u­zda­no. De­mo­kra­ti­ja u Sr­bi­ji je sa­mo na ri­je­či­ma nje­nih upra­vlja­ča.
No­va­ko­vi­će­va kri­ti­ka po­li­tič­kih od­no­sa u Sr­bi­ji to­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na pro­iz­i­la­zi­la je iz nje­go­vog du­bo­kog ne­sla­ga­nja sa po­sto­je­ćom or­ga­ni­za­ci­jom vla­sti. On je to­kom svog do­ta­da­šnjeg du­go­go­di­šnjeg po­li­tič­kog ra­da, i kao stra­nač­ki vo­đa, imao svo­ju vi­zi­ju unu­tra­šnjeg ure­đe­nja ze­mlje, i ni­je bio ras­po­lo­žen da od to­ga od­stu­pa, ma­da je kao prak­tič­ni po­li­ti­čar znao da se za ne­što iz­bo­ri, ali i da pra­vi kom­pro­mi­se. To­kom svo­je po­li­tič­ke ka­ri­je­re, ba­vio se i ustav­nim pi­ta­nji­ma. O to­me svje­do­če mno­go­broj­ne bi­lje­ške, ali i ustav­ni pro­jek­ti ko­je je sa­či­nio. Bio je i kon­zer­va­ti­vac, ali vi­še u smi­slu stro­gog po­što­va­nja re­da i za­ko­ni­to­sti. Uvi­jek se po­zi­vao na ri­je­či kne­za Mi­ha­i­la, „za­kon je naj­vi­ša vo­lja u Sr­bi­ji”. Ni­je bio pro­tiv­nik de­mo­kra­ti­je, ali je ni­je pri­hva­tio kao do­mi­na­ci­ju ve­ći­ne nad ma­nji­nom. Još kao pred­sjed­nik vla­de 1896. go­di­ne, sa­či­nio je kon­cept Usta­va u ko­me je po­ka­zao ka­ko za­mi­šlja od­no­se či­ni­la­ca vla­sti. Ni­je uspio da bu­de pri­hva­ćen, ali je uti­cao 1901. go­di­ne na to da kralj Alek­san­dar u Usta­vu, ko­ji je ta­da pro­gla­šen, pred­vi­di da po­red na­rod­ne skup­šti­ne bu­de i Se­nat. Ni­je za­to opro­stio ra­di­ka­li­ma što u Usta­vu do­ne­se­nom po­sli­je Maj­skog pre­vra­ta 1903. go­di­nem ni­je­su osta­vi­li mje­sto za Se­nat. Bio je na sta­no­vi­štu da iz­me­đu ustav­nog vla­da­ra mo­ra da po­sto­ji Se­nat, od­no­sno Gor­nji dom. Sma­trao je da mu je funk­ci­o­ni­sa­nje vla­sti po­sled­njih go­di­na da­lo za pra­vo. U pi­smu ko­je je na­pi­sao svom par­tij­skom dru­gu Ži­vo­ji­nu Pe­jo­vi­ću u no­vem­bru 1907. go­di­ne, a ovaj ga ob­ja­vio kao pred­go­vor u knji­zi svo­jih čla­na­ka o po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma, iz­nio je sa­že­to, ali cje­lo­vi­to, svo­je po­gle­de na od­no­se u struk­tu­ra­ma vla­sti u no­vo­vje­kov­noj Sr­bi­ji, a kao pot­po­ru svom uka­zi­va­nju na neo­p­hod­nost da se spro­ve­du ustav­ne pro­mje­ne. Či­ta­va isto­ri­ja no­vo­vje­kov­ne Sr­bi­je od Ka­ra­đor­đe­vog vre­me­na pa na­da­lje, obi­lje­že­na je, po nje­go­vim ri­je­či­ma, bor­bom s jed­ne stra­ne, za oču­va­nje auto­ri­tar­ne vla­sti, a s dru­ge stra­ne, za nje­no ogra­ni­če­nje. To­kom 19. vi­je­ka lič­na vlast je kat­kad ogra­ni­ča­va­na usta­no­va­ma oli­gar­hi­je, a u no­vi­je tzv. ustav­no vri­je­me par­tij­skom ve­ći­nom, ko­ja je jed­na­ko te­ži­la pot­pu­noj pre­vla­sti. No­va­ko­vić je na­su­prot to­me, bio pri­sta­li­ca „urav­no­te­že­ne” ustav­ne vla­da­vi­ne, od­no­sno ustav­ne mo­nar­hi­je u ko­joj će po­sto­ja­ti rav­no­te­ža svih „vr­hov­nih vla­sti” u ze­mlji.
„Vr­še­nje vla­sti tre­ba da bu­de op­šta prav­da, isti­na i jed­na­kost”, bi­le su nje­go­ve ri­je­či. Vje­ro­vao je da bi na taj na­čin bi­li naj­bo­lje za­šti­će­ni in­te­re­si na­ro­da.
No­va­ko­vić je po svom po­vrat­ku u Sr­bi­ju, bio i ne­po­sred­ni svje­dok zna­čaj­ni­jih spolj­no­po­li­tič­kih pro­ble­ma sa ko­ji­ma se ze­mlja su­o­ča­va­la. Po­gor­ša­nje od­no­sa sa su­sjed­nom Austro­u­gar­skom, pri­je­ti­lo je ozbilj­nim po­sle­di­ca­ma. Vla­da­ju­ći ra­di­ka­li su 1904. i 1905. go­di­ne, u že­lji za eko­nom­skim i po­li­tič­kim osa­mo­sta­lji­va­njem ze­mlje od Austro­u­gar­ske, na­pra­vi­li je­dan ši­ro­ki pro­gram na­ci­o­nal­nih za­da­ta­ka, ko­ji su pod­ra­zu­mi­je­va­li eko­nom­sko i voj­no ja­ča­nje, pri­bli­ža­va­nje ze­mlja­ma An­tan­te, po­ve­zi­va­nje sa osta­lim bal­kan­skim dr­ža­va­ma, kao i po­dr­ža­va­nje Sr­ba u neo­slo­bo­đe­nim bal­kan­skim obla­sti­ma. Po­što se za ostva­ri­va­nje ta­kve po­li­ti­ke sma­tra­lo neo­p­hod­nim ima­ti do­bre ma­te­ri­jal­ne uslo­ve, bi­lo je u pla­nu da se što pri­je pri­stu­pi sre­đi­va­nju fi­nan­si­ja, na­bav­ka­ma na­o­ru­ža­nja i iz­grad­nji že­lje­znič­kih pu­te­va u ze­mlji. Naj­pri­je je spro­ve­de­no kroz Skup­šti­nu vi­še fi­skal­nih ure­da­ba, ka­ko bi se po­ve­ća­li pri­ho­di. Sle­de­ći ko­ra­ci uči­nje­ni su u ci­lju za­klju­če­nja po­volj­nog zaj­ma, s ob­zi­rom na to da je tre­ba­lo pri­ba­vi­ti sred­stva za na­o­ru­ža­nje i že­lje­zni­cu. Pre­go­vo­ri o zaj­mu za­po­če­li su u pro­lje­će 1904. go­di­ne u Pa­ri­zu i to na ini­ci­ja­ti­vu ta­da­šnje srp­ske vla­de Sa­ve Gru­ji­ća. Po­sli­je iz­vje­snih po­te­ško­ća i za­sto­ja, spo­ra­zum je bio za­klju­čen tek u de­cem­bru i to sa jed­nom gru­pom fran­cu­skih i nje­mač­kih ba­na­ka. Usli­je­di­lo je na to upo­zo­ra­va­ju­će re­a­go­va­nje Austro­u­gar­ske. U že­lji da uma­nje po­sle­di­ce ula­ska kon­ku­rent­skog ka­pi­ta­la u Sr­bi­ju, beč­ki vla­da­ju­ći kru­go­vi zah­ti­je­va­li su još u lje­to 1904. go­di­ne – po­što ni­je­su mo­gli da one­mo­gu­će spo­ra­zu­mi­je­va­nje o zaj­mu – da se po­rudž­bi­na br­zo­met­nih to­po­va za srp­sku voj­sku iz­vr­ši u Austro­u­gar­skoj, i već ta­da na­go­vi­je­sti­li da će uspjeh bu­du­ćih pre­go­vo­ra za za­klju­če­nje no­vog tr­go­vin­skog ugo­vo­ra za­vi­si­ti od srp­skih kom­pen­za­ci­ja ko­je „ne bi, stro­go uzev, ula­zi­le u tr­go­vin­ski ugo­vor”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)