PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Glav­ni iz­bor­ni od­bor je pri­hva­tio No­va­ko­vi­ćev pred­log o osni­va­nju Na­pred­ne stran­ke po eta­pa­ma, pa je u tom smi­slu upu­tio ras­pis na­pred­nja­ci­ma u unu­tra­šnjo­sti. Na taj na­čin je ini­ci­ja­ti­vom No­va­ko­vi­ća za­vr­še­na sa­mo pr­va eta­pa or­ga­ni­zo­va­nja stran­ke, da­kle na re­gi­o­nal­nom prin­ci­pu. No­va­ko­vić je, me­đu­tim, bio sa­mo dje­li­mič­no za­do­vo­ljan. Ustup­ci ko­je je uči­nio tre­ba­lo je da ču­va­ju stran­ku, ali su raz­mi­mo­i­la­že­nja osta­la, pa je bi­lo ne­iz­vje­sno šta će sve bi­ti u vre­me­nu ko­je je na­i­la­zi­lo.
U no­vem­bru 1905. go­di­ne No­va­ko­vić se de­fi­ni­tiv­no vra­tio u Sr­bi­ju po­što je pret­hod­no, na nje­go­vo upor­no na­sto­ja­nje, uka­zom kra­lja Pe­tra pen­zi­o­ni­san či­me mu je isto­vre­me­no pre­stao man­dat srp­skog po­sla­ni­ka u Pe­tro­gra­du. To je tre­ba­lo da bu­de zna­čaj­na pro­mje­na u nje­go­vom ži­vo­tu i po­če­tak jed­nog, za nje­ga mir­nog pe­ri­o­da ži­vo­ta. Svi­ma je go­vo­rio da će se is­klju­či­vo po­sve­ti­ti na­uč­nom ra­du za ko­ji će ima­ti do­sta vre­me­na. Uko­li­ko je to ozbilj­no mi­slio, br­zo je se­be de­man­to­vao. Po­li­tič­ke pri­li­ke i stra­nač­ki od­no­si u Sr­bi­ji, zlo­slut­ni na­go­vje­šta­ji za­o­štra­va­nja od­no­sa iz­me­đu Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske, kao i ne­u­spjeh re­for­mi i ne­mir­no sta­nje u evrop­skoj Tur­skoj bi­li su za nje­ga ve­li­ki iza­zov ko­me ni­je mo­gao odo­lje­ti. Kao i ra­ni­jih go­di­na on se okre­nuo po­li­ti­ci i, za­vi­sno od te­ku­ćih pi­ta­nja ko­ja su u od­re­đe­nom tre­nut­ku bi­la na dnev­nom re­du, unio u nju svo­je is­ku­stvo, zna­nje i ne­ku vr­stu mla­da­lač­ke ener­gi­je. Ni­je na­rav­no za­ne­ma­rio ni svo­ju pri­vr­že­nost na­uč­nim te­ma­ma, ali se u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma pr­bi­li­žio vre­me­nu u ko­me je ži­vio, a u tu­ma­če­nji­ma okre­nuo i bu­duć­no­sti.
No­va­ko­vić je naj­pri­je bio pri­mo­ran da se usmje­ri na unu­tra­šnja po­li­tič­ka pi­ta­nja u Sr­bi­ji, u pr­vom re­du stra­nač­kom. Raz­log za to bi­li su po­slo­vi ko­je je ra­ni­je za­po­čeo u Na­pred­noj stran­ci. Pod­sta­klo ga je i sta­nje me­đu na­pred­nja­ci­ma ko­je je bi­lo te­že ne­go ka­da je po­sled­nji put bo­ra­vio u Sr­bi­ji. Gru­pa oko Prav­de ši­ri­la je svoj uti­caj za­stu­pa­ju­ći sta­vo­ve su­prot­ne nje­go­vim. Slič­nu ulo­gu imao je i omla­din­ski klub „Na­pre­dak” ko­ji je oku­pio oko se­be one mla­đe na­pred­nja­ke sprem­ne da pre­u­zmu or­ga­ni­za­ci­ju stran­ke u svo­je ru­ke. Od­mah po No­va­ko­vi­će­vom po­vrat­ku omla­din­ci su uze­li mje­sni od­bor Na­pred­ne stran­ke u Be­o­gra­du ko­ji je po­sli­je to­ga če­sto uzur­pi­rao funk­ci­ju glav­nog od­bo­ra stran­ke. Iz te tri upo­ri­šne tač­ke mla­đih na­pred­nja­ka pri­je­ti­la je opa­snost da vođ­stvo stran­ke pre­đe u nji­ho­ve ru­ke ili da do­đe do ozbilj­nog raz­do­ra u par­tij­skom član­stvu. Da se to ne bi do­go­di­lo Sto­jan No­va­ko­vić je od­u­stao od svog ra­ni­jeg sta­va da se stran­ka naj­pri­je or­ga­ni­zu­je na re­gi­o­nal­noj osno­vi, pa je pri­stao da se po­no­vo ofor­mi stran­ka u cje­li­ni. Na stra­nač­koj skup­štin­skoj kon­fe­ren­ci­ji na­pred­nja­ka, odr­ža­noj u fe­bru­a­ru 1906. go­di­ne do­ne­se­na je od­lu­ka o po­nov­nom osni­va­nju stran­ke i pri­hva­će­ni su pro­gram i sta­tut. Za še­fa stran­ke po­no­vo je iza­bran Sto­jan No­va­ko­vić. U pro­gra­mu je na pr­vom mje­stu bi­la na­gla­še­na bor­ba za pro­mje­nu usta­va. Pro­gram se u stva­ri, za­la­gao za uvo­đe­nje dvo­dom­nog si­ste­ma ko­ji bi naj­bo­lje od­go­vo­rio prin­ci­pu za­stup­ni­štva ma­nji­ne u Na­rod­noj Skup­šti­ni (to je bi­lo pot­pu­no u skla­du sa No­va­ko­vi­će­vim ide­ja­ma ko­je je još ra­ni­je is­ka­zao o to­me ka­kav bi ustav tre­ba­lo da bu­de). Uz pro­mje­ne Usta­va mi­je­nja­li bi se i oni za­ko­ni ko­ji idu uz nje­ga, na pri­mjer Za­kon o iz­bo­ri­ma na­rod­nih po­sla­ni­ka, ko­ji for­si­ra­ju ja­če na ra­čun sla­bi­jih par­ti­ja.
Zna­čaj­nu ulo­gu do­bio je i ob­no­vlje­ni sta­ri par­tij­ski or­gan Vi­de­lo ko­ji je bio ugu­šen u vri­je­me ka­da je stran­ka bi­la ras­pu­šte­na 1896. go­di­ne. List je po­no­vo po­čeo iz­la­zi­ti u apri­lu 1906. go­di­ne i na svo­jim stra­ni­ca­ma ob­ja­šnja­vao je osnov­na na­če­la stran­ke, pra­tio unu­tra­šnja po­li­tič­ka pi­ta­nja u Sr­bi­ji i nje­ne spolj­no-po­li­tič­ke za­dat­ke. U pr­vim bro­je­vi­ma, po­red osta­log, za­la­gao se za eko­nom­sku i po­li­tič­ku eman­ci­pa­ci­ju od Austro­u­gar­ske, za­tim za iz­grad­nju mo­der­ne pri­vre­de i ko­mu­ni­ka­ci­ja, a isto ta­ko i za pre­u­stroj­stvo i ja­ča­nje voj­ske. Je­dan od pi­sa­ca čla­na­ka u ovom li­stu o ak­tu­el­nim pi­ta­nji­ma bio je i No­va­ko­vić. Vi­de­lo, me­đu­tim, ni­je do­bi­lo od­go­va­ra­ju­ću po­dr­šku član­stva.
„Ni ma­te­ri­jal­na po­moć, ni pret­pla­ta, ni ras­pro­da­ja li­sta ni­je­su od­go­va­ra­li oče­ki­va­nji­ma – sa gor­či­nom je kon­sta­to­vao No­va­ko­vić. Po nje­go­voj ocje­ni iz­o­sta­lo je i obez­bje­đi­va­nje li­stu od­go­va­ra­ju­ćih vri­jed­nih tek­sto­va. Naj­ve­ću opa­snost za kva­li­tet Vi­de­la, pa i za nje­gov op­sta­nak, naj­vi­še je vi­dio u zloj vo­lji na­pred­nja­ka oku­plje­nih oko Prav­de.
Kao pred­sjed­nik ob­no­vlje­ne stran­ke No­va­ko­vić se na­šao pred ve­li­kim is­ku­še­nji­ma. S ob­zi­rom na to da se oče­ki­va­lo da u ju­nu 1906. go­di­ne bu­du odr­ža­ni no­vi iz­bo­ri za skup­šti­nu, No­va­ko­vić je sa glav­nim od­bo­rom u ma­ju ot­po­čeo pred­iz­bor­ne ak­tiv­no­sti. Od­mah se po­ka­za­lo da su ih pre­te­kli čla­no­vi stran­ke oku­plje­ni oko Prav­de i Na­pret­ka. Dok se Glav­ni od­bor „ba­vio iz­bor­nim po­slo­vi­ma” to su „go­spo­da iz Prav­de već svr­ši­la”, na­pi­sao je No­va­ko­vić u jed­noj svo­joj za­bi­lje­šci. On se, me­đu­tim, ve­o­ma uz­dr­ža­no po­na­šao pre­ma stru­ji oko Prav­de, ko­ja je sa­mo­stal­no or­ga­ni­zo­va­la vi­še sku­po­va po­na­ša­ju­ći se kao pa­ra­lel­na or­ga­ni­za­ci­ja, ali sa pre­ten­zi­ja­ma da pre­u­zme stran­ku.
(NA­STA­VI­ĆE SE)