Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Di­ko Pe­ja­to­vić, po­u­zda­ni hro­ni­čar zla­tar­skog kra­ja, čo­vjek ko­ji je ob­ja­vio vi­še ve­o­ma za­pa­že­nih knji­ga, na­ro­či­to iz isto­ri­je na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta i stra­da­nja na­ro­da u ovom di­je­lu Sr­bi­je, ne sa­mo što sa ogor­če­njem de­man­tu­je tvrd­nje pa­ro­ha pod­go­rič­kog Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća da je Lju­bi­ca Pu­rić iz No­ve Va­ro­ši ubi­la bra­ta, „iš­ču­pa­la mu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo”, već o to­me ima po­drob­nu i ve­o­ma ubje­dlji­vu pri­ču.
– Ra­di se o ćer­ki po­pa Ili­je Pu­ri­ća, Lju­bi­ci, stu­den­tu fi­lo­zo­fi­je, pr­vo­bor­cu NOB-a, sko­jev­ki i ko­mu­ni­sti, ugled­nom, omi­lje­nom i po­u­zda­nom ak­ti­vi­sti iz rat­nih da­na i ne­u­mor­nom, od­go­vor­nom ru­ko­vo­di­o­cu u po­sle­rat­nom pe­ri­o­du – ka­zu­je Pe­ja­to­vić. – Lju­bi­cu sam upo­znao ok­to­bra 1941, ka­da sam stu­pio u par­ti­za­ne, a ona je već bi­la par­ti­zan­ka. Me­đu ne­ko­li­ko nje­nih dru­ga­ri­ca, po­red Da­ne Ta­no­vić, Ca­le Bla­go­je­vić, Mi­le Sa­vić, Ka­je Ka­ra­ma­ti­je­vić... ona se iz­da­vja­la svo­jom po­ja­vom, po­na­ša­njem i kul­tu­rom...
Pr­vo va­tre­no kr­šte­nje Di­ka Pe­ja­to­vi­ća do­go­di­lo se upra­vo 22. no­vem­bra 1941. go­di­ne ka­da je Zla­tar­ska par­ti­zan­ska če­ta u ško­li u Ak­ma­či­ći­ma na Zla­ta­ru za­ro­bi­la i raz­o­ru­ža­la čet­ni­ke voj­vo­de Vlaj­ka Ćur­či­ća, njih oko osam­de­set. I on, kao i niz dru­gih uče­sni­ka te ak­ci­je, tvr­di da je ve­li­ka gru­pa, vi­še od se­dam­de­set za­ro­blje­nih, od­mah pu­šte­na, po­što im je Vla­di­mir Kne­že­vić – Vo­lo­đa odr­žao go­vor i uka­zao na štet­nost iz­daj­nič­ke po­li­ti­ke čet­ni­ka ko­ji pro­pa­gi­ra­ju da se ne vo­di pa­tri­ot­ska bor­ba pro­tiv oku­pa­to­ra. Ve­ći­na ih se vra­ti­la ku­ća­ma, a je­dan dio je ostao i stao u par­ti­zan­ski stroj.
Pe­ja­to­vić se sje­ća da je iz­me­đu za­ro­blje­nih iz­dvo­je­na gru­pa u ko­joj su, sem voj­vo­de Vlaj­ka Ću­r­či­ća, bi­li i Va­si­li­je Pu­rić, brat Lju­bi­ce Pu­rić (bio je, iz­gle­da, ko­man­dir če­te, nap. B.S), Lju­bo­mir i Mi­lo­sav Ra­ni­to­vić, Si­mo De­spo­to­vić, Bo­žo Ću­ko­vić, Ne­le Ja­ko­vlje­vić, Dra­go Ka­še­rić i pop Vr­bic­ki. Oni su spro­ve­de­ni u Ra­do­i­nju, u par­ti­zan­sku ba­zu, gdje im je or­ga­ni­zo­va­no su­đe­nje. Tu su na­kon dvo­dnev­nog su­đe­nja na smrt osu­đe­na pe­to­ri­ca: Ćur­čić, dvo­ji­ca Ra­ni­to­vi­ća, Pu­rić i pop Vr­bic­ki. Oni su od­mah stri­je­lja­ni jer ni­je­su htje­li ni da ču­ju da se od­rek­nu svog iz­daj­nič­kog dje­lo­va­nja ko­je su uz­di­za­li i pred­sta­vlja­li kao za­kle­to slu­že­nje kra­lju i otadž­bi­ni i ne­mi­re­nje sa ko­mu­ni­sti­ma.
I Pe­ja­to­vić, na­rav­no, ne­gi­ra da je Lju­bi­ca Pu­rić ima­la bi­lo ka­kve ve­ze i udje­la u stri­je­lja­nju te gru­pe u ko­joj je bio njen brat Va­si­li­je, a ka­mo­li da ga je ona svo­jom ru­kom ubi­la:
– Sa Lju­bi­com sam bio u is­toj če­ti od Ra­do­i­nje (ok­to­bra 1941) do Ka­me­ne Go­re, po­lo­vi­nom fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne (da­kle i u vri­je­me ka­da je stre­ljan Lju­bi­čin brat, na­po­me­na B.S) – ka­že Pe­ja­to­vić. – Ona je ta­da ras­po­re­đe­na u Pr­vi, a ja u Dru­gi zla­tar­ski ba­ta­ljon. Sre­li smo se po­sle, po­čet­kom ju­na 1942, na Go­ri­ci kod Ko­vre­na. Lju­bi­ca ta­da sa je­di­ni­com od­la­zi za Bo­snu, a ja u Zla­tar­sku ge­ri­lu. Mi­slim da se to­kom ra­ta vi­še ni­smo sre­ta­li.
U pro­le­će 1942. go­di­ne, ka­da smo se na­la­zi­li na po­lo­ža­ji­ma oko Plje­va­lja sa­zna­li smo da se stre­lja­nje čet­nič­kih sta­re­ši­na u Ra­do­i­nji ko­ri­sti u pro­pa­gan­di pro­tiv par­ti­za­na – se­ća se da­lje Pe­ja­to­vić. – U op­ko­lje­nim Plje­vlji­ma na­la­zio se ita­li­jan­ski gar­ni­zon sa šta­bom di­vi­zi­je „Pu­ste­ri­ja“. U zgra­di tog šta­ba ra­di­la je re­dak­ci­ja li­sta „Plje­valj­ski ve­snik“ či­ji je vla­snik i ured­nik bio Gri­go­ri­je Bo­žo­vić. To je bio kvi­slin­ški i pro­čet­nič­ki list, što se mo­že ja­sno vi­de­ti i iz nje­go­vih 37 bro­je­va ko­ji se ču­va­ju u mu­ze­ju na Ce­ti­nju, od­no­sno Cen­tral­noj bi­bli­o­te­ci „Đur­đe Cr­no­je­vić“ (jed­no vre­me je štam­pan čak i dvo­je­zič­no, na srp­skom i ita­li­jan­skom, na­po­me­na B.S). Je­dan broj tog „Ve­sni­ka“ je jed­nom sti­gao i do mo­je če­te i u nje­mu se po­mi­nja­lo ime Lju­bi­ce Pu­rić – da je ona, kao ćer­ka po­zna­tog no­vo­va­ro­škog sve­šte­ni­ka, osra­mo­ti­la po­ro­di­cu, na­šla se me­đu ko­mu­ni­sti­ma i uče­stvo­va­la u ubi­stvu svog bra­ta...
Na­ma par­ti­za­ni­ma i sa­bor­ci­ma Lju­bi­ce Pu­rić, ko­me­sar če­te Vla­di­mir Ša­po­njić, ta­da kod Plje­va­lja, na­rav­no, ni­je imao po­tre­be da ob­ja­šnja­va smi­sao tih be­smi­sle­nih i la­žnih op­tu­žbi iz Bo­žo­vi­će­vog „Ve­sni­ka“, ni to da je Lju­bi­ca do­šla me­đu ko­mu­ni­ste kad se za­ra­ti­lo, jer smo mi do­bro zna­li da je ona to bi­la još pre ra­ta.
Sju­tra: SU­ZE ZA
RAT­NIM DRU­GA­RI­CA­MA