PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

No­va­ko­vić ni­je že­lio da do­pri­ne­se još ja­čem raz­do­ru, vje­ru­ju­ći da će uspjeh na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma po­mo­ći da se lak­še pre­va­zi­đu po­dje­le u stran­ci. Za­to ni­je re­a­go­vao ka­da su se mla­di na­pred­nja­ci oglu­ši­li o nje­gov apel da se na po­sla­nič­ka mje­sta pred­lo­že kao kan­di­da­ti ugled­ne lič­no­sti, ne­go su, na­pro­tiv, na­sto­ja­li da is­tak­nu što vi­še svo­jih pri­sta­li­ca. Pu­stio je, šta­vi­še, da mla­di na­pred­nja­ci od­re­de svo­je kan­di­da­te za dva naj­ja­ča okru­ga – Pod­rinj­ski i Po­ža­re­vač­ki. Pod­rinj­ski okrug je bi­lo tra­di­ci­o­nal­no No­va­ko­vi­će­vo upo­ri­šte u ko­me je on po pra­vi­lu po­bje­đi­vao.
Po­sle­di­ce su se od­mah po­ka­za­le. Na jun­skim skup­štin­skim iz­bo­ri­ma na­pred­nja­ci su do­ži­vje­li po­raz jer su iza­bra­na sa­mo tri nji­ho­va kan­di­da­ta. No­va­ko­vić, ko­ji je bio kan­di­do­van u kra­gu­je­vač­kom iz­bor­nom okru­gu, ni­je bio iza­bran. Po­sli­je to­ga kod No­va­ko­vi­ća ni­je vi­še bi­lo di­le­me. Ni­je htio da se otvo­re­no su­prot­sta­vi mla­dim na­pred­nja­ci­ma, ne­go je 26. ju­na 1906. go­di­ne pod­nio ostav­ku na po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka i na­pu­stio član­stvo u Glav­nom od­bo­ru.
Sto­jan No­va­ko­vić se po­sli­je to­ga prak­tič­no po­vu­kao iz po­li­tič­kog ži­vo­ta. Za raz­lu­ku od nje­ga, čla­no­vi Glav­nog od­bo­ra ko­ji su mu osta­li pri­vr­že­ni ni­je­su osta­li mir­ni. U ju­lu 1906. go­di­ne na sjed­ni­ci Glav­nog od­bo­ra do­ni­je­li su od­lu­ku o pre­stan­ku iz­la­že­nja li­sta „Prav­da” i ras­pu­sti­li or­ga­ni­za­ci­ju omla­din­skog klu­ba Na­pre­dak. To je tre­ba­lo da bu­de mje­ra ko­jom bi se spa­si­la stran­ka od ci­je­pa­nja. Mla­di na­pred­nja­ci su, me­đu­tim, od­bi­li da po­štu­ju do­ni­je­tu od­lu­ku. Umje­sto od­bra­ne kre­nu­li su u na­pad. Nji­ho­vi gla­so­vi sve vi­še su se ču­li u jav­no­sti. Na­pred­njač­ki po­sla­ni­ci u Skup­šti­ni bi­li su isto ta­ko iz nji­ho­vih re­do­va. Glav­ni od­bor ostao je i bez uti­ca­ja na stran­ku i bez po­dr­ške. List „Vi­de­lo”, ko­ji je isto ta­ko ostao bez po­dr­ške, pre­stao je da iz­la­zi. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji čla­no­vi Glav­nog od­bo­ra su u mar­tu 1907. go­di­ne pod­ni­je­li ostav­ke. Ti­me je bio otvo­ren put kon­fe­ren­ci­ji. A to im je za­pra­vo i bi­la na­mje­ra, jer je sa­mo kon­fe­ren­ci­ja mo­gla da raz­ri­je­ši od­no­se. Nji­ho­vo sta­no­vi­šte do­sta­vlje­no član­stvu bi­lo je da se u ime oču­va­nja je­di­stve­ne stran­ke uči­ni sle­de­će: iza­be­re ta­kav Glav­ni od­bor ko­ji bi se vra­tio nje­nim tra­di­ci­ja­ma; osu­di­lo bi se sve ono što se de­ša­va­lo na iz­bo­ri­ma 1906. go­di­ne, a što je pred­sta­vlja­lo iz­raz sa­mo­volj­no­sti, ne­po­slu­šno­sti i bez­vla­šća nje­nih po­je­di­nih gru­pa; osi­gu­rao bi se op­sta­nak „Vi­de­la” ko­ji bi se je­di­ni učvr­stio kao or­gan stran­ke. Uko­li­ko bi to bi­lo pri­hva­će­no, sma­tra­li su da bi se Sto­jan No­va­ko­vić vra­tio na če­lo stran­ke.
Kon­fe­ren­ci­ja na­pred­nja­ka odr­ža­na 16. ju­na 1907. ni­je pro­te­kla u du­hu ko­ji bi sta­rim čla­no­vi­ma bio po vo­lji. Gru­pa oko Prav­de ni­je pri­hva­ti­la apel član­stva Glav­nog od­bo­ra, što je po­ja­ča­lo raz­mi­ri­ce. Šta­vi­še, mla­đi na­pred­nja­ci uspje­li su da se u Glav­ni od­bor iza­be­re zna­tan broj nji­ho­vih pred­stav­ni­ka. Jaz se ti­me još vi­še pro­du­bio. Ne­po­sred­no po­sli­je kon­fe­ren­ci­je, de­vet od se­dam­na­est čla­no­va Glav­nog od­bo­ra pod­ni­je­lo je ostav­ke. Bi­li su to sta­ri čla­no­vi stran­ke.
Odr­ža­va­nje ove kon­fe­ren­ci­je kao i nje­ni re­zul­ta­ti uti­ca­li su na No­va­ko­vi­ća da se trg­ne iz svo­je po­vu­če­no­sti. Na to je do­sta uti­ca­la či­nje­ni­ca što se nje­go­vo ime če­sto po­mi­nja­lo u unu­tra­šnjim su­ko­bi­ma iz­me­đu, s jed­ne stra­ne, nje­go­vih pri­sta­li­ca, tj. sta­ri­jih na­pred­nja­ka, i, s dru­ge, mla­đih, oku­plje­nih oko Prav­de i omla­din­skih kru­go­va. Mla­di ra­di­ka­li su jav­no go­vo­ri­li o nje­mu kao lič­no­sti ko­ja se umo­ri­la i na­pu­sti­la po­li­tič­ki ži­vot, dok su ga na­su­prot nji­ma sta­ri­ji par­tij­ski dru­go­vi bra­ni­li kao neo­spor­nog vo­đu ko­ga su ne­pri­mje­re­ne po­dje­le u stran­ci raz­o­ča­ra­le, ali ni­je htio da ih pro­du­blju­je. No­va­ko­vić se za­to, ne­po­sred­no uoči kon­fe­ren­ci­je, obra­tio svo­jim par­tij­skim dru­go­vi­ma. To je tre­ba­lo da bu­de od­go­vor na nji­ho­ve mol­be da se vra­ti na svoj sta­ri po­lo­žaj u Na­pred­noj stra­ni­ci i isto­vre­me­no obra­zlo­že­nje zbog če­ga se po­vu­kao. No­va­ko­vić je pre­ci­zno ana­li­zi­rao sta­nje u na­pred­njač­kom član­stvu u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na i po­dje­le ko­je su na­ro­či­to bi­le vi­dlji­ve pri­li­kom iz­bo­ra za Na­rod­nu skup­šti­nu u ju­nu 1906. go­di­ne. Glav­ne „kriv­ce” vi­dio je u onim na­pred­nja­ci­ma oku­plje­nim oko Prav­de i nji­ho­voj ne­pri­mje­re­noj bor­bi, na­ro­či­to od ob­na­vlja­nja stran­ke, u že­lji da je pre­u­zmu i one­mo­gu­ća­va­ju da op­sta­ne list „Vi­de­lo”, ko­ji je bio od pre­sud­nog zna­ča­ja za stran­ku, op­tu­žu­ju­ći ih da su, ka­ko je već re­če­no, ra­di­li iza le­đa Glav­nom od­bo­ru i kan­di­do­va­li na naj­zna­čaj­ni­ja mje­sta svo­je ka­dro­ve. List „Prav­da”, ka­ko je oci­je­nio, bio je osno­van pri­je ob­na­vlja­nja stran­ke u na­mje­ri da ga pro­tu­re kao par­tij­ski or­gan i da se od­re­di pra­vac ko­jim bi tre­ba­lo da idu na­pred­nja­ci. Na­gla­sio je da je i pri­li­kom iz­bo­ra 1906. go­di­ne mje­sni be­o­grad­ski od­bor ko­ji su oni pre­u­ze­li kan­di­do­vao lju­de na svo­ju ru­ku. No­va­ko­vi­ćev za­klju­čak bio je da, s ob­zi­rom na to da ne mo­že „iz­li­je­či­ti ove osnov­ne ne­do­stat­ke, ni­ti iz­ve­sti stran­ku na bo­lji put”, on se ne­će pri­hva­ti­ti vođ­stva stran­ke. To se mo­že de­si­ti je­di­no ako utih­nu ne­su­gla­si­ce u stran­ci, od­no­sno sve „do­kle lju­de u njoj ne za­dah­ne či­sti va­zduh i bo­lja slo­ga u mi­sli­ma”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)