Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Na be­o­grad­skoj HE­PI – te­le­vi­zi­ji, u emi­si­ji Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća „Go­li ži­vot”, 23. ja­nu­a­ra 2014. go­di­ne, uče­stvo­vao je pro­to­je­rej sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić, pa­roh pod­go­rič­ki i prav­ni sa­vjet­nik Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko pri­mor­ske, autor trok­njiž­ja „Stra­da­nje srb­ske cr­kve od ko­mu­ni­sta”.
Na sa­mom kra­ju te pre­muč­ne i te­ške pri­če, ko­joj bi se u cje­li­ni ima­lo šta pri­go­vo­ri­ti i la­ko de­man­to­va­ti mno­ge či­nje­ni­ce, ne­tač­no­sti i pre­u­ve­li­ča­va­nja ko­ji­ma vr­ve svih hi­lja­du i tri­sta stra­na ove „isto­ri­je”, Džo­mić je do­slov­ce re­kao: „Ka­žu da je u No­voj Va­ro­ši jed­na Pu­rić­ka, kći sve­šte­ni­ka, svo­me bra­ti iš­ču­pa­la sr­ce i za­i­gra­la ko­lo!”
I ja, kao i mno­gi ko­ji su to ču­li i vi­dje­li, a po­go­to­vu još ri­jet­ki ži­vi bor­ci i uče­sni­ci Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i na­ro­či­to oni iz no­vo­va­ro­škog, zla­tar­skog kra­ja, bi­li smo za­te­če­ni i zgro­že­ni tvrd­njom da je se­stra di­gla ru­ku na bra­ta, da mu je čak i sr­ce iš­ču­pa­la i za­i­gra­la oko nje­ga mr­tvog; da se do­go­di­lo ču­do ko­je ni­je za­bi­lje­že­no u ana­li­ma kri­mi­na­li­sti­ke, ne­što što se ni­ka­da ni­je de­si­lo u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da, o če­mu ne­ma po­me­na ni u sve­ko­li­kom na­rod­nom stva­ra­la­štvu. Po­zna­ti su pri­mje­ri da je brat ubio bra­ta, da je brat ubio se­stru, sin oca ili otac si­na, sin maj­ku, čak i maj­ka si­na, ali se ni­ka­da, da se zna, ni­je de­si­lo ni­ti o to­me ima tra­ga, da je se­stra iz­da­la bra­ta ili di­gla ru­ku na nje­ga.
Za­to sam već pri­li­kom pr­vog su­sre­ta po­tom sa sve­šte­ni­kom Džo­mi­ćem tra­žio da mi ka­že ko je bi­la i ka­ko se zo­ve ta „Pu­rić­ka” i gdje se tač­no i kad de­sio taj ne­ču­ve­ni zlo­čin ka­ko bih to pro­vje­rio i do tan­či­na ras­pleo tu ne­sva­ki­da­šnju i ne­vje­ro­vat­nu za­go­net­ku. Ni­je mi ta­da ka­zao ni­šta vi­še od ono­ga što je sa­op­štio u te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji, ali je po­no­vio da je to si­gur­no i tač­no i da on za to ima do­ka­ze – da će sve ob­ja­vi­ti u če­tvr­tom to­mu svo­je sto­ri­je o zlo­či­ni­ma ko­mu­ni­sta nad sve­šte­ni­ci­ma Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.
Ka­ko mi od­mah po­tom ni ne­ki No­vo­va­ro­ša­ni i Zla­tar­ci ko­je sam pi­tao ni­je­su mo­gli ka­za­ti ni­šta od­re­đe­ni­je, ka­ko su i sa­mi oni bi­li za­te­če­ni i u ne­vje­ri­ci, sve je osta­lo na to­me da če­kam Džo­mi­će­vu knji­gu.
Pri­ča o „bez­du­šnoj par­ti­zan­ki sa Zla­ta­ra” je, me­đu­tim, iz­no­va vas­kr­snu­la ne­dav­no u Be­o­gra­du kad sam, po­vo­dom sa­svim dru­ge pri­če i rat­ne te­me, sreo de­ve­de­set­dvo­go­di­šnjeg Di­ka Pe­ja­to­vi­ća, pen­zi­o­ni­sa­nog pu­kov­ni­ka, pr­vo­bor­ca i no­si­o­ca Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941, po­sled­njeg još ži­vog ge­ril­ca sa Zla­ta­ra, i nje­go­vog, ko­ju go­di­nu mla­đeg sa­bor­ca iz Tre­će pro­le­ter­ske san­džač­ke bri­ga­de, Mi­lu Đor­đić, Bo­san­ku, ro­dom iz Bra­di­ne, ko­ju je bor­be­ni put do­veo me­đu Zla­tar­ce i za­u­vek je ve­zao za ovaj kraj.
Čim sam u raz­go­vo­ru sa Pe­ja­to­vi­ćem i Đor­đić­kom spo­me­nuo slu­čaj ne­ke „Pu­rić­ke”, kćer­ke sve­šte­ni­ka iz No­ve Va­ro­ši, ko­ja je, ka­ko se pri­ča, zvjer­ski ubi­la bra­ta i po­tom se be­sti­jal­no iži­vlja­va­la nad njim, obo­je su u glas gnjev­no grak­nu­li da je to naj­ve­ća i naj­gro­zo­mor­ni­ja laž na ra­čun nji­ho­ve, na­ža­lost, odav­no po­koj­ne dru­ga­ri­ce i sa­bo­r­ca Lju­bi­ce Pu­rić, ča­snog čo­vje­ka, no­si­o­ca Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941 i po­sle­rat­nog uzor­nog i ugle­nog funk­ci­o­ne­ra i ri­ko­vo­di­o­ca.
– Osim mo­jih naj­bli­žih, mo­je kćer­ke i nje­ne po­ro­di­ce, ja u ži­vo­tu ni­je­sam ima­la bo­ljeg pri­ja­te­lja ni­ti ne­ko­ga ko mi je bio to­li­ko drag, ko mi je to­li­ko zna­čio, kao što je bi­la Lju­bi­ca Pu­rić – ve­li Mi­la Đor­đić, si­ću­šna, krh­ka, ali ve­o­ma krep­ka i bi­stro­um­na sta­ri­ca, ko­ja je, iako ma­lo­ljet­na, iz­dr­ža­la sve mu­ke i pat­nje na du­gom i mu­ko­trp­nom bor­be­nom pu­tu slav­ne Tre­će pro­le­ter­ske bri­ga­de.
– Jed­nom ta­kvom čo­vje­ku, jed­nom ta­ko oda­nom, ple­me­ni­tom i ne­po­ko­le­blji­vom bor­cu, pri­pi­sa­ti ta­kvu laž i to u tre­nu kad nje­ga već vi­še od dva­de­set go­di­na ne­ma me­đu ži­vi­ma, pred­sta­vlja pr­vo­ra­zred­nu bez­du­šnost i sra­mo­tu, a sve je tim te­že i sra­mot­ni­je što je to iz­re­klo sve­šte­no li­ce, čo­vek ko­ji je za­klet i pred bo­gom i pred lju­di­ma da zbo­ri isti­nu i sa­mo isti­nu – ve­li Mi­la Đor­đić i po­ka­zu­je ma­lu fo­to­gra­fi­ju svo­je dru­ga­ri­ce Lju­bi­ce ko­ju kao amaj­li­ju uvi­jek no­si u ta­šni, ne­po­ko­le­blji­vo uvje­re­na da su nje­ne ru­ke či­ste, da je ona do kra­ja osta­la oda­na svo­jim ide­a­li­ma, ali da se pri tom ni­ka­da ni­je ni naj­ma­nje ogri­je­ši­la, a po­go­to­vu ne ubi­la bra­ta, ko­ji je bio na dru­goj stra­ni ide­o­lo­ške ba­ri­ka­de.
Sju­tra: LA­ŽI
„PLjE­VALj­SKOG VJE­SNI­KA”