Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ka­da Mi­loš Cr­njan­ski go­vo­ri o svim tim ve­za­ma ko­je po­sto­je, po­zna­vao je Ki­nu, po­zna­vao Ja­pan, a sve na svi­je­tu je po­ve­za­no, 1919. go­di­ne vra­tio se iz ra­ta, pi­sao „Li­ri­ku Ita­ke”, po­kre­nuo je ča­so­pis „Dan”, te iste go­di­ne, kod nje­ga se pri­mje­ću­je iz­vje­stan in­ter­na­ci­o­na­li­zam.
Ako to na­zo­ve­mo ide­o­lo­škim stva­ri­ma, mno­go vi­še su eg­zi­sten­ci­jal­ne, a ne to­li­ko odvo­je­ne od ne­kog bića. Dru­ga­či­je je to, re­ci­mo, kod Kr­le­že. Na dru­ga­či­ji na­čin Kr­le­ža sa tim iz­la­zi na kraj, od­no­sno ogle­da se u toj vr­sti pro­ble­ma.
Eg­zi­sten­ci­ja se kod Cr­njan­skog pre­tva­ra u po­e­zi­ju, na dru­ga­či­ji na­čin, pro­sto nje­go­vo bi­će ne mo­že dru­ga­či­je o bi­lo če­mu da pi­še. To je uvi­jek uz­bu­đe­nje, to je uvi­jek ja­ko ži­vo, to je uvi­jek po­zi­va­nje na mnoge re­mi­ni­scen­ci­je, na mno­ge stva­ri ko­je je on sa­znao, i uvi­jek ih je, na ne­ki na­čin, pre­tva­rao u svo­ja is­ku­stva, ali ih ni­je ču­vao.
Ni­je ni po­sta­vljao ne­ke vr­ste Džoj­sov­skih za­go­net­ki. On je na dru­gi na­čin ugra­đi­vao to svo­je zna­nje, ta­ko da ka­že­mo, ili to svo­je pro­ži­vlja­va­nje. Jer, sve vri­je­me, a to se naj­bo­lje vi­di u ne­do­vr­še­noj knji­zi o Je­van­đe­lu, tra­ga za sa­mim so­bom, ne­do­vr­še­nim. Cr­njan­skim non fi­ni­to.
Nje­go­vo pre­da­va­nje je­zi­ku i pre­da­va­nje osje­ća­nju pre­ma ne­kim stva­ri­ma, jed­noj me­ta­fi­zi­ci, on ide u skli­zak te­ren re­vi­ta­li­za­ci­je do­bra i zla. Me­đu­tim, nje­go­vi sta­vo­vi će se mi­je­nja­ti. Svi nje­go­vi ju­na­ci po­ku­ša­va­ju da na­đu ne­ku vr­stu spa­se­nja.
Od­go­vo­ri do ko­jih do­la­ze nje­go­vi ju­na­ci su pri­lič­no raz­li­či­ti, u sva­kom od nje­go­vih ro­ma­na. Cr­njan­ski će, u dru­goj knji­zi „Se­o­ba”, re­ći, za­pra­vo, da ni­su be­smi­sle­ni ži­vo­ti, be­smi­sle­ne su smr­ti. U dru­goj knji­zi „Se­o­ba” po­ni­šta­va se smrt, ali ne mo­žda to­li­ko u in­di­vi­du­al­nom, ko­li­ko u onom nad­in­di­vi­du­al­nom smi­slu.
Da­kle, za či­ta­ve na­ro­de i na­ci­je spa­se­nja ima, zbog tih zr­na ko­ja u tim „Se­o­ba­ma” le­te, ra­si­ja­va­ju s zbog te emi­gra­ci­je uvi­jek će ne­ko osta­ti, pro­du­ži­će se ne­ka pri­ča.
U Čar­no­je­vi­ću Cr­njan­ski ka­že: „Ži­vot se ne me­nja, on pro­la­zi”. E sad, ka­ko ži­vje­ti sa sa­zna­njem da se ne mi­je­nja, da mi ne mo­že­mo ni­šta pro­tiv tog slu­ča­ja ko­me­di­jan­ta.
Mi bi­smo re­kli: či­taj­mo Cr­njan­skog.
Što se ti­če op­ti­mi­zma i pe­si­mi­zma mi bi­smo bi­li pro­tiv te for­mu­la­ci­je, ali ona ipak po­sto­ji. Cr­njan­ski je u svo­joj ni­ma­lo la­koj fi­nan­sij­skoj si­tu­a­ci­ji, i sa že­ljom da mu se štam­pa knji­ga u Lon­do­nu, ni­je htio da tr­pi zlu­ra­de ko­men­ta­re o svo­joj ze­mlji, od­u­stao je da mu na en­gle­skom štam­pa­ju „Šu­mej­ker so­fan­der”. Dkle, on je i tu imao sna­ge da pre­ki­ne štam­pa­nje.
Re­vol­ti­ran po­či­nje da pi­še na srp­skom „Ro­man o Lon­do­nu”, i ka­že da ne zna da li će ovo ikad bi­ti štam­pa­no. Ali ja ću ga na­pi­sa­ti na svom je­zi­ku. To je lič­na hra­br­ost čo­vje­ka ko­ji sje­di u iz­najm­lje­nom sta­nu, vje­či­to mi­je­nja­ju­ći adre­su, za­to što mu ka­sne ho­no­ra­ri da bi pla­tio ki­ri­ju, no­si ma­lu pi­sa­ću ma­ši­nu i u Hajd par­ku ku­ca, za to tre­ba mno­go unu­tar­nje sna­ge, op­ti­mi­zma, po­vje­re­nja u tu knji­žev­nost ko­jom se ba­vi, ko­ja je dio nje­go­ve sud­bi­ne.
Sud­bi­na Mi­lo­ša Cr­njan­skog i sud­bi­na nje­go­vog pi­sa­nja pot­pu­no su prot­ka­ne. Od sve­ga ima sa­mo te­mu i že­lju da pi­še. Cr­njan­ski će re­ći: „Cio moj ži­vot je je­dan te­a­tar, jed­na dra­ma, far­sa, tra­gi­ko­me­di­ja, ili sa­mo ko­me­di­ja, ko­ja ima ne­ko­li­ko či­no­va”.
Sto dva­de­set je go­di­na od ro­đe­nja, tri­de­set šest od smr­ti, i pi­ta­mo se u kom smo či­nu, slu­ča­ja Cr­njan­ski, mi da­nas? Mo­žda je dra­ma ko­ja ne­ma kra­ja. Cr­njan­ski osta­je. Go­di­šnji­ce su pri­li­ka da se, mo­žda, ši­ra jav­nost za­in­te­re­su­je, ali mi lju­di od pe­ra stal­no ži­vi­mo sa Cr­njan­skim.
Cr­njan­ski je stal­no naš sa­vre­me­nik, i či­ta­ju­ći nje­go­va dje­le pro­ži­vlja­va­mo tu dra­mu, ko­ja se za­pra­vo ni­kad ne za­vr­ša­va.
A, ako ne­ki čin, to je i da­lje čin iz­gnan­stva. Ne vje­ru­je­mo da se Cr­njan­ski vra­tio u dr­ža­vu Sr­bi­ju, taj si­stem, a iz srp­ske kul­tu­re i je­zi­ka i na­ro­da ni­ka­da ni­je ni od­la­zio. Pr­vo, zbog to­ga je, upra­vo, i oti­šao, da ne bi oti­šao.
I da­lje je či­nje­ni­ca da je du­bo­ko iz­gnan, ne mo­že­mo, na­rav­no, da ka­že­mo da je pre­zren, ali ve­o­ma pro­ble­ma­ti­čan, upra­vo iz nu­žde zbog to­ga što ne po­sto­ji ta­čan od­go­vor da li je to je­dan pe­si­mi­sta, ili op­ti­mi­sta, već su­ma­tra­i­sta, što, na­rav­no, ni­jed­noj kul­tu­ri ko­ja ne že­li da bu­de ono što za­i­sta je­ste, u tom ne­kom zva­nič­nom smi­slu, pred­sta­vlja ve­li­ki pro­blem.
Ova sre­di­na tre­ba da do­ra­ste do nje­go­ve Su­ma­tre i su­ma­tra­i­zma, a mi­šlje­nja smo, da je ipak čin fan­ta­stič­nog „La­men­ta nad Be­o­gra­dom”, ko­ji je Cr­njan­ski za­vjet­no osta­vio svom du­hov­nom za­vi­ča­ju, ka­ko je on vi­dio Be­o­grad. To su či­ta­ve sli­ke, A Cr­njan­ski pi­sac mo­der­nog do­ba, iz­van­re­dan i ve­o­ma smo za­do­volj­ni što smo ta­kvog pi­sca ima­li. Iz­gnan­stvo mu je bi­la knji­žev­na ra­di­o­ni­ca.
(Kraj)