Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Mi­loš Cr­njan­ski ni­je imao ne­ki za­vi­dan po­lo­žaj u iz­gnan­stvu. Bio je usa­mljen, i to go­vo­ri o nje­go­vom du­hov­nom bi­ću ko­je je bi­lo ne­po­kor­no. Oda­tle po­či­nje ta nje­go­va ta­ko­zva­na ne­pri­la­go­đe­nost u mno­gim okvi­ri­ma.
Ni­je že­lio da se pri­klo­ni ni­jed­nom ti­pu emi­gra­ci­je u Lon­do­nu, da bi mu bi­lo lak­še. Ži­vio je na po­se­ban na­čin, a ono što je za­ni­mlji­vo je­ste da su, kao što smo već re­kli, nje­go­vi ju­na­ci, a i on sam, tra­ga­li za za­vi­ča­jem. Sma­tra­mo da je to su­šti­na, i da je ne­ka nje­go­va, uslov­no re­če­no, mo­der­nost iz­van svo­ga vi­je­ka, na­go­vi­je­sti­la ovu si­tu­a­ci­ju da­nas.
Kao i da­na­šnjim pi­sci­ma ko­ji su ra­se­lje­ni po svi­je­tu, i Cr­njan­skom je bio va­žan pro­stor.
Nje­go­va iz­dvo­je­nost je bi­la oprav­da­na, že­lio je da bu­de sa­mo svoj. Ne mo­že dru­ga­či­je da se po­na­ša ne­ko ko je pret­hod­no na­pi­sao Ita­ku... Sa­mim tim ra­zu­mlji­va je nje­go­va od­lu­ka, uvje­re­nje, taj iz­bor, ko­ji je u su­šti­ni ni­je ni iz­bor, jer on je bi­će.
Pre­ma to­me, in­te­re­sant­na je ona ču­ve­na aneg­do­ta o Po­lja­ku s ko­jim je raz­go­va­rao na jed­nom od pri­je­ma. Cr­njan­ski ga je pi­tao zna li en­gle­ski, ovaj mu je od­go­vo­rio da go­vo­ri en­gle­ski per­fekt­no, a Cr­njan­ski ga je on­da upi­tao za­što ne pre­vo­di Ki­ta na Polj­ski. Po­ljak je na­kon dvi­je-tri go­di­ne pre­veo Ki­ta.
To je stvar od­lu­ke. To sve mo­že da se pro­na­đe u ma­kar jed­noj nje­go­voj re­če­ni­ci, a bi­lo bi iz­ne­na­đu­ju­će da je bi­lo dru­ga­či­je. Ili da je od­lu­čio da ima dru­gu vr­stu iden­ti­te­ta, a da je po­stao, na pri­mjer, naš Na­bo­kov, jer mi ta­kvog pi­sca ne­ma­mo, ko­ji je oti­šao u dru­gu kul­tu­ru, u dru­gi je­zik, pa po­no­vio, i dao svjet­skoj knji­žev­no­sti sve.
Mi­loš Cr­njan­ski, ko­li­ko zna­mo, na­pi­sao je do­sta ro­ma­na o Lon­do­nu, što je Šu­mej­ker na­pi­sao na en­gle­skom.
U „Li­ri­ci Ita­ke“ pi­še: „Dr­ve­će pu­no pu­po­va i zve­zde me­sto me­ne ži­ve“.
Mo­že li čo­vjek da se uvi­jek za­klo­ni iza, re­ci­mo, mje­se­či­ne na pu­tu, iza ne­kog ru­me­nog obla­ka, iza „Bes­kraj­no pla­vog kru­ga, i u nje­mu zve­zde“. To ni­je ni­ka­kvo za­kla­nja­nje. To je upra­vo jed­no ot­kri­va­nje. Vi­đe­nje svi­je­ta dru­gim oči­ma.
In­ten­ziv­no ko­mu­ni­ci­ra­ti sa svi­je­tom. To je­ste jed­na vr­sta spe­ci­fič­no­sti, pje­snič­kog lir­skog sti­la. Ka­da go­vo­ri­mo o toj vr­sti ak­tiv­no­sti i dje­la­nja, Cr­njan­ski ima jed­nu vr­stu ot­klo­na od tog ep­skog i isto­rij­skog svi­je­ta. Ima uža­sa­va­nja od tog istog svi­je­ta, i on po­ku­ša­va da se­be us­po­sta­vi kao jed­nu lir­sku, su­ma­tri­stič­ku lič­nost, ko­ja će in­ten­ziv­no, cje­li­nom svo­ga bi­ća, svo­je du­hov­no­sti, svo­ga ti­je­la ko­mu­ni­ci­ra­ti sa svi­je­tom.
E, sad se po­sta­vlja pi­ta­nje, po­što se ra­di o nje­go­vim pr­vim dje­li­ma („Li­ri­ka Ita­ke“ i „Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću”), ko­li­ko je to uto­pij­ska pro­jek­ci­ja.
Ona je kod Cr­njan­skog osta­vi­la ve­o­ma va­žne pje­snič­ke, od­no­sno po­e­tič­ke kon­se­kven­ce. To je­ste, u jed­nom tre­nut­ku, jed­na, mo­že se re­ći, uto­pij­ska pro­jek­ci­ja, ka­kve je bi­lo i u nje­mač­kom eks­pre­si­o­ni­zmu i avan­gar­di uop­šte. Me­đu­tim, u ge­ne­zi nje­go­vog dje­la, ka­sni­je, vi­dje­će­mo stva­ri ko­je se mi­je­nja­ju.
Već u „Se­o­ba­ma“, za Vu­ka Isa­ko­vi­ća on po­sma­tra taj pla­vi krug i u nje­mu zvi­je­zde. Pa se po­sta­vlja pi­ta­nje: da li je to sa­mo onaj mo­der­ni­stič­ki pra­zni ide­a­li­tet. To je, u stva­ri, jed­na ve­li­ka pra­zni­na i usred te ve­li­ke pra­zni­ne jed­na usa­mlje­na zvi­je­zda.
Već u dru­goj knji­zi „Se­o­ba“, od te vi­zi­je bes­kraj­no pla­vog kru­ga i u nje­mu zvi­je­zde, ne­ma ni­šta.
Iz­me­đu pr­vih „Se­o­ba“ i dru­gih, da ih ta­ko na­zo­vem, po­sto­ji vri­je­me od če­tr­de­set go­di­na. Čo­vjek je pro­la­zio ži­vot. Nje­go­va ener­gi­ja, ero­ti­ka nje­go­vog bi­ća, sve se to pre­to­či­lo, na ne­ki na­čin, u pri­lič­nu ko­li­či­nu bo­la, nje­go­vog iz­gna­nič­kog ži­vo­ta.
Ta­ko da te dru­ge „Se­o­be“ ni­su mo­gle ima­ti tu ten­zi­ju, da je ta­ko na­zo­vem, ko­ju su ima­le pr­ve „Se­o­be“.
Pr­vi tom „Se­o­ba“ je iz­u­ze­tan ro­man. Nje­go­vi na­slo­vi su kao po­et­ski is­kaz, kao stro­fe ne­ke pje­sme.
To je je­dan ge­ni­jal­ni is­kaz pro­zno-po­et­ski, što se ti­če pr­vih „Se­o­ba“. O njoj se mo­ra pi­sa­ti kao o jed­noj vr­lo zna­čaj­noj for­mi ko­ja se u srp­skoj li­te­ra­tu­ri de­si­la mno­go pri­je ne­go u svjet­skoj knji­žev­no­sti. Cr­njan­ski je je­dan, po du­hu, vi­zi­o­nar­ski pi­sac, ko­ji osje­ća kroz pi­sa­nje do­ži­vlja­je.
On ni­je ko­pi­rao te­me iz te­o­rij­skih pri­ka­za u svi­je­tu, ne­go je ta­ko osje­ćao. On je pre­veo pje­sme Ki­ne i Ja­pa­na, on je pre­veo ha­i­ku po­e­zi­ju. Cr­njan­ski je znao da u ja­pan­skoj kul­tu­ri po­sto­ji mi­sao o stvar­no­sti „iza“. To je sa­stav­ni dio nji­ho­vog men­ta­li­te­ta.
Cr­njan­ski je još ta­da či­tao knji­gu „Iidžing“, ka­ko iz­go­va­ra­ju Kne­zi (na na­šem „On­da“), i ži­vio kroz tu li­te­ra­tu­ru. O nje­mu mo­ra da se raz­mi­šlja kao pra­vom umjet­ni­ku, a Cr­njan­ski je ne­sum­nji­vo to i bio.
(NA­STA­VI­ĆE SE)