pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Op­tu­ži­ti Nje­go­ša da ši­ri mr­žnju pre­ma isla­mu naj­ti­pič­ni­ji je pri­mjer pri­kri­va­nja či­nje­ni­ca, ko­ji bi mo­gao slu­ži­ti kao pri­mjer za li­ce­mjer­je, da se pro­u­ča­va na stu­di­ja­ma psi­ho­pa­to­lo­gi­je. Nje­goš ka­ko vi­di­mo ov­dje uop­šte ne go­vo­ri o isla­mu kao vje­ri, ni­ti o mu­sli­ma­ni­ma kao vjer­ni­ci­ma. On go­vo­ri o po­li­tič­kim di­men­zi­ja­ma isla­ma ko­ji pri­je­ti da ga iz­bri­še sa li­ca ze­mlje. Što je po­seb­no va­žno, sve ono što su za mla­dog Nje­go­ša Tur­ci, to go­vo­ri srp­ski i zna svo­je do­ju­če­ra­šnje pra­vo­slav­ne pret­ke a sa­da go­vo­ri kao da ti pre­ci ni­ka­da ni­su po­sto­ja­li i kao da je on od­u­vi­jek bio, ne sa­mo mu­sli­man, ne čak ni Tur­čin, već Ara­pin jer je ob­ja­vlji­vač isla­ma bio Ara­pin i pr­vi mu­sli­ma­ni su ta­ko­đe bi­li Ara­pi, a arap­ski je­zik je je­zik vjer­ske ob­ja­ve. Či­nje­ni­ca da pro­mje­na vje­re uti­če na pot­pu­nu pro­mje­nu svi­je­sti ka­rak­te­ri­stič­na je kod svih mu­sli­ma­na ko­ji su ne­ka­da bi­li ne­mu­sli­ma­ni. Ta­ko da ri­je­či Ham­ze ka­pe­ta­na iz „Gor­skog vi­jen­ca“ ni­su ni­šta po­seb­no. To je naj­bo­lji po­ka­za­telj ka­ko je islam toj ve­li­koj na­ci­ji sa­svim pro­mi­je­nio svi­jest ta­ko da ni po­stup­ci Ham­ze ka­pe­ta­na uop­šte ne mo­ra­ju da nas ču­de. U isto vri­je­me to je cen­tral­ni stav za ra­zu­mi­je­va­nje isla­mi­za­ci­je ko­ja u pot­pu­no­sti mi­je­nja svi­jest lju­di. Sva­ku do­ta­da­šnju za­jed­ni­cu po­ti­sku­je u za­bo­rav i gra­di iden­ti­tet u jed­noj do ta­da sa­svim stra­noj i ne­pri­ja­telj­skoj kul­tu­ri u ko­joj se osva­ja­či i ne­pri­ja­te­lji uzi­ma­ju kao bra­ća, a ro­đe­na bra­ća kao ne­pri­ja­te­lji. No­vi mu­sli­ma­ni u osman­skom sul­ta­na­tu, zna­či i na te­ri­to­ri­ji da­na­šnje Cr­ne Go­re, čak su na sve mo­gu­će na­či­ne na­sto­ja­li da pot­pu­no po­ti­snu u za­bo­rav svo­je hri­šćan­sko po­ri­je­klo i pret­ke. Vi­di se to iz po­pi­sa sta­nov­ni­šta. Pr­vi po­pi­si sta­nov­ni­ka u na­šim kra­je­vi­ma ko­ji su oba­vi­li Osman­li­je po­ka­zu­ju sle­de­ću stvar. U sva­kom od tih aka­ta se upi­su­ju gla­ve po­ro­di­ce pa se ka­že npr. tu i tu ži­vi Ha­san. Uz ime po­pi­sa­nog pre­ma islam­skoj prak­si oba­ve­zno ide ime oca, npr. Ha­san, sin Meh­me­da. No­vi mu­sli­ma­ni su, sti­de­ći se svo­jih hri­šćan­skih ro­di­te­lja, ve­o­ma če­sto zna­li da kao ime oca sta­ve ime Ab­du­lah. U tom slu­ča­ju to ni­je lič­no ime ne­go pred­sta­vlja bu­kval­ni pre­vod od „Bož­ji rob“.
Isto­vre­me­no to po­ka­zu­je ka­ko je Nje­goš sa­vr­še­no do­bro po­zna­vao islam­sku psi­ho­lo­gi­ju, od­no­sno sko­ra­šnjih pre­o­bra­će­ni­ka na islam. Vi­di se to kroz ge­ni­jal­ne di­ja­lo­ge Ham­ze i Vu­ka Mu­ću­no­vi­ća. Sa­mo čo­vjek ko­ji ima per­fekt­no isla­mo­lo­ško zna­nje mo­že ova­ko da opi­še ono o če­mu nam go­vo­ri Na­ci­o­nal­na ge­o­gra­fi­ja. Pro­blem ko­ji je Cr­na Go­ra ima­la bio je is­klju­či­vo re­li­gi­o­zni, i sa­mo za­hva­lju­ju­ći re­li­gi­ji Cr­na Go­ra je bi­la ugro­že­na. Na­ci­o­nal­no pi­ta­nje ne igra ni­ka­kvu ulo­gu u po­li­ti­ci osman­ske im­pe­ri­je.
Da bi se shva­tio Nje­go­šev od­nos sa isla­mom po­treb­no je pri­je sve­ga po­ka­za­ti gra­ni­ce u ko­ji­ma se lov­ćen­ski taj­no­vi­dac sre­tao sa isla­mom, a isto­vre­me­no po­ka­za­ti for­me isla­ma ko­je su bi­le bit­ne za ocje­nu nje­go­vog od­no­sa pre­ma toj ve­li­koj i po­što­va­nja do­stoj­noj re­li­gi­ji. Sva­ka re­li­gi­ja u svom osnov­nom zna­če­nju ima od­nos čo­vje­ka sa svi­je­tim. Ov­dje ka­že­mo sve­tim a ne sa Bo­gom, jer ima re­li­gi­ja u ko­ji­ma po­jam Bo­ga ne po­sto­ji, ba­rem ne ona­kav po­jam ka­kav po­sto­ji u ve­li­kim mo­no­te­i­stič­kim re­li­gi­ja­ma. Ta­kav je npr. bu­di­zam. Nor­mal­no je da je to i su­šti­na isla­ma. Islam je i ob­ja­vljen mu­sli­ma­ni­ma da bi im po­ka­zao šta Bog ho­će od njih ta­ko da je za mu­sli­ma­ne naj­va­žni­ji te­o­lo­ški dio ove re­li­gi­je. Taj dio je va­žan i za ne­mu­sli­ma­ne ako že­le da se upo­zna­ju sa uče­njem isla­ma. U tom smi­slu islam je u od­no­su na hri­šćan­stvo ve­o­ma in­te­re­san­tan bu­du­ći da islam, ka­ko smo ra­ni­je na­go­vi­je­sti­li, spa­se­nje uslo­vlja­va od­re­đe­nim po­li­tič­kim po­na­ša­njem. Ka­ko se to po­li­tič­ko po­na­ša­nje i prak­sa ti­ču i ne­mu­sli­ma­na, nor­mal­no je da oni ne­mu­sli­ma­ni ko­ji do­la­ze u do­dir sa mu­sli­ma­ni­ma mo­ra­ju da po­zna­ju po­li­tič­ku prak­su isla­ma jer ona di­rekt­no uti­če na nji­hov ži­vot. Islam je od­mah po­čeo da tra­ži da se ostva­ru­ju od­re­đe­ne po­li­tič­ke po­sle­di­ce ko­je su se ti­ca­le ne­mu­sli­ma­na. Islam te­ži da spa­si sva­kog čo­vje­ka i da se pret­po­stav­ke za spa­se­nje ostva­ru­ju pre­ko us­po­sta­vlja­nja islam­skog po­li­tič­kog pro­jek­ta na či­ta­voj ze­malj­skoj ku­gli. Kao ta­kav, on pred­sta­vlja us­po­sta­vlja­nje dr­žav­nog i po­li­tič­kog pro­jek­ta na svim te­ri­to­ri­ja­ma osvo­je­nim od stra­ne islam­ske voj­ske kao oru­đa islam­ske dr­ža­ve. Da­kle, za islam­sko-osman­sko car­stvo ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je bi­lo di­le­me da se še­ri­jat­ski po­re­dak mo­rao us­po­sta­vi­ti na sva­kom pe­dlju Cr­ne Go­re i sa­mo u tom kon­tek­stu se mo­ra shva­ti­ti Nje­go­šev od­nos pre­ma isla­mu. Kao vla­dar ko­ji je na­sli­je­dio već do­bra­no auto­nom­nu Cr­nu Go­ru sa­vr­še­no do­bro je znao islam­ske, od­no­sno mu­sli­man­ske na­mje­re, i bio svje­stan da oni ni­ka­da ne smi­je­ju osta­vi­ti nje­go­vu ze­mlju na mi­ru jer ih na to go­ni ja­ka i iskre­na vje­ra. Znao je Nje­goš do­bro da mu­sli­ma­ni ko­ji su okru­ži­va­li nje­gov za­vi­čaj ži­ve u stra­hu od pa­kle­nih mu­ka ako ne re­a­li­zu­ju bož­ju za­po­vi­jest da Cr­nu Go­ru mo­ra­ju po­ko­ri­ti.
(Na­sta­vi­će se)