PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U ma­ju 1900. iz Mo­sta­ra Du­či­ću sti­že tu­žna vi­jest – umr­la je nje­go­va maj­ka Jo­ka Du­čić. Ko­li­ko je vi­jest o gu­bit­ku maj­ke po­go­di­la Du­či­ća, naj­bo­lje se vi­di iz pi­sma Mi­la­nu Sa­vi­ću, po­čet­kom ju­na: „Ne od­go­vo­rih Vam pri­je, jer za ovo vri­je­me va­lja­lo je da opla­ku­je­me jed­nu te­šku ne­sre­ću. Pr­vog ma­ja ja­vi­še mi iz Mo­sta­ra da sam na­pra­sno iz­gu­bio mo­ju jad­nu maj­ku, ko­ju sam bes­kraj­no vo­lio. Nje­na smrt po­ra­zi­la me i obo­ri­la u po­ste­lju. Pi­šem Vam ove ret­ke po­sli­je ne­ko­li­ko da­na gro­zni­ce...”
U stal­noj je bes­pa­ri­ci. Na sve stra­ne po­ku­ša­va da do­đe do nov­ca. Pi­še Gr­gu­ru Jak­ši­ću, pri­ja­te­lju u Pa­ri­zu, po­to­njem isto­ri­ča­ru i di­plo­ma­ti: „Ov­dje da čo­vjek crk­ne ne mo­že zaj­mi­ti ni­gdje 5 fra­na­ka...” U „Zo­ri”, u lje­to 1900. bi­lje­ži: „Ona­mo, pre­ma Fran­cu­skoj, tre­ba da puk­ne naš zid za ko­jim se u ima­ti­ci­ji je­de­mo me­đu so­bom kao rč­ci...” Ljet­nje fe­ri­je pro­vo­di u rod­nom Tre­bi­nju, kod ro­đa­ka, a za­tim u Mo­sta­ru i Du­brov­ni­ku, kod pri­ja­te­lja. Op­či­njen je Du­brov­ni­kom. Kod Sve­tog Ja­ko­va na­sta­ju „Noć­ni sti­ho­vi”. Pri­ja­te­lji su mu po­sla­li ko­rek­tu­ru knji­ge u Že­ne­vu, u ko­joj pro­vo­di sa­mot­ne da­ne. Če­zne za Mo­sta­rom, ali vi­še za Pa­ri­zom. Gr­gu­ru Jak­ši­ću u Pa­ri­zu, 19. de­cem­bra 1900, pi­še: „Sve je u re­du: do u sat! Pre­da mnom sto­ji pa­soš u naj­pot­pu­ni­jem re­du i ja ne­mam ni­šta osim da met­nem no­gu u zen­đi­ju i da vam do­ja­šem pred So­u­fle­tom. Oko Bo­ži­ća austrij­skog, ka­ko vi Be­o­gra­đa­ni rek­ne­te, bi­ću u Pa­ri­zu. Dan ta­čan ne znam, jer još ni­je­sam sa­brao ne­ke bi­lje­ške ko­je ta­mo ne bih mo­gao na­ći a ko­je mi tre­ba­ju...”
Raz­dra­gan što kre­će za Pa­riz, ja­vlja se Jak­ši­ću i 28. de­cem­bra: „Mi­li Gi­go, sju­tra u 8 sa­ti uve­če po­la­zim ta­mo oko pod­ne. Ja­vio sam se i Sker­li­ću i obe­ćao mu de­pe­šom sa pu­ta ja­vi­ti se ka­ko bi znao tač­no moj do­la­zak. Mo­lim Vas vi­di­te se s njim i bu­du­te mi na ru­ci pri do­la­sku u Pa­riz, jer mi ne­do­sta­je pa­me­ti da se ne iz­gu­bim u gu­žvi...”
Sa sti­pen­di­jom srp­ske vla­de osta­je u Pa­ri­zu ci­je­lo pro­lje­će 1900. go­di­ne. Ci­je­nje­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji li­sta „Bran­ko­vo ko­lo” u Srem­skim Kar­lov­ci­ma po­ru­ču­je da mu se no­vi­ne ubu­du­će ša­lju na adre­su: Jean Do­utchi­tis, Pa­ris 4 ter Rul les eco­les, 4 ter. Po­čet­kom ja­nu­a­ra iz Be­o­gra­da sti­že vi­jest ko­ja će ob­ra­do­va­ti sve mla­de srp­ske in­te­lek­tu­al­ce, a na­ro­či­to Du­či­ća: Bog­dan Po­po­vić, Sve­ti­slav Si­mić, Vo­ji­slav Velj­ko­vić, Lju­bo­mir Jo­va­no­vić, Lju­ba Sto­ja­no­vić i Slo­bo­dan Jo­va­no­vić – li­be­ra­li, na­pred­nja­ci i ra­di­ka­li, ali svi pro­tiv­ni­ci re­ži­ma Obre­no­vi­ća, po­kre­ću no­vi ča­so­pis. Na­zva­li su ga „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik”. Taj ča­so­pis, ura­đi­van po fran­cu­skim uzo­ri­ma, ozna­či­će da­tum u no­vi­joj isto­ri­ji srp­ske kul­tu­re, a Jo­van Du­čić po­sta­je nje­gov stal­ni sa­rad­nik. Bog­dan Po­po­vić pri­hva­ti­će ga i svoj­ski pro­te­ži­ra­ti. A Du­čić, ko­ga je bo­ra­vak u „bi­je­lom svi­je­tu” pre­po­ro­dio, pro­fran­cu­zio je, i već te pr­ve go­di­ne ob­ja­vio u „Gla­sni­ku”: „Za­la­zak sun­ca”, „Za­što”, „Na pro­vid­nom ne­bu sja­ju mli­ječ­ni pu­ti”, „Če­žnja”...
U Mo­sta­ru pri­ja­te­lji 1901. ob­ja­vlju­ju pr­vu knji­gu pje­sa­ma Jo­va­na Du­či­ća. Po­red knji­ge „No­vi­ji srp­ski pi­sci” Lju­bo­mi­ra Ne­di­ća, Do­ma­no­vi­će­vog „Kra­lje­vić Mar­ko po dru­gi put me­đu Sr­bi­ma” i Ma­ta­vu­lje­ve knji­ge „S mo­ra i s pla­ni­ne”, ova zbir­ka sti­ho­va je naj­zna­čaj­ni­je knji­žev­no dje­lo ko­je se po­ja­vi­lo na srp­skom je­zi­ku te go­di­ne. U njoj su, na 167 stra­na, ob­ja­vlje­ni: „Ja­dran­ski so­ne­ti”, za­tim ci­klus „Pje­sme Le­i­li”, „Mo­ja pje­sma”, „Je­se­nje ele­gi­je”, „Ve­ne­ci­jan­ske ve­če­ri”, i „Mo­ja otadž­bi­na”. Ovom zbir­kom sti­ho­va Du­čić se, ka­ko su to utvr­di­li mno­go­broj­ni kri­ti­ča­ri i isto­ri­ča­ri, od­re­kao „še­grt­skih go­di­na”, svo­jih mla­dić­kih mo­star­skih pje­sa­ma, i od ta­da po­či­nju nje­go­ve, ka­ko je sam go­vo­rio – „maj­stor­ske go­di­ne”.
U za­vi­čaj, na dvo­mje­seč­ne fe­ri­je, do­la­zi kra­jem ju­la – ve­dar i čio. O nje­mu se pri­ča i pi­še. Bio je pje­snik o ko­me se go­vo­ri­lo „u svom Srp­stvu”. Jo­van Sker­lić ga ku­je u zvi­je­zde: „Du­čić je naj­bo­lji mla­đi li­ri­čar u na­šoj knji­žev­no­sti...” Od­la­zi u No­vi Sad, u go­ste Sa­vi­ću. Spri­ja­te­lji­će se. I opet po­vra­tak na stu­di­je ko­je su se ote­gle. Pre­da­va­nja, is­pi­ti, ri­jet­ki pri­ja­te­lji. I zi­ma – du­ga i ne­sno­sna za jed­nog Me­di­te­ran­ca.
Uoči no­ve 1902. go­di­ne u svo­jim pa­pi­ri­ma bi­lje­ži da je upo­znao Ber­tu, dje­voj­ku u ko­ju će se za­lju­bi­ti. O nje­mu pi­še i Ma­toš: „Ako Jo­van Du­čić ni­je do da­nas naj­bo­lji od mla­dih srp­skih li­ri­ka, mo­že to po­sta­ti. On se raz­vi­ja, ra­ste, po­čeo je tek pje­snič­ki sa­mo­stal­no ži­vje­ti... Go­tov, raz­vi­jen, Du­čić bi mo­gao uni­je­ti u srp­sku po­e­zi­ju nov ele­me­nat, no­vu, mo­der­nu lje­po­tu, po­e­zi­ju mo­me­na­ta, tač­ni­je, lje­po­tu, flu­id­nu, lje­po­tu me­đu pr­sti­ma, ko­ja či­sto ne­ma bo­je, ne­ma ri­je­či, stru­je­ći u sje­na­ma i u ša­pa­ti­ma...” Sa­rad­nik je i du­bro­vač­kog gla­si­la „Srđ”, ko­ji ure­đu­je An­tun Fa­bris. Pi­še član­ke i sit­ne pri­ka­ze no­vih knji­ga. Du­ka, ka­ko ga naj­bli­ži pri­ja­te­lji zo­vu, omi­ljen je u dru­štvu stu­de­na­ta – pli­je­ni svo­jom lje­por­je­či­vo­šću, ta­ko da u dru­gi plan sta­vlja svoj ego­cen­tri­zam. Je­dan je od naj­rev­no­sni­jih sa­rad­ni­ka „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”. U no­vem­bar­skoj sve­sci ob­ja­vlju­je „Ja­dran­ske so­ne­te”. Ima već osam­na­est go­di­na pje­snič­kog sta­ža ka­da štam­pa pje­smu „Mo­ja po­e­zi­ja”, pje­smu ko­ja će po­sta­ti ču­ve­na.
(NA­S­TA­VI­ĆE SE)