Pri­re­dio:Ve­se­lin La­za­re­vić


U
vre­men­skom in­ter­va­lu od oko 20 go­di­na, 1860–1878. go­di­ne, Jo­vo­vi­ći su za­jed­no sa osta­lim Her­ce­gov­ci­ma i Cr­no­gor­ci­ma uče­stvo­va­li u go­to­vo svim bo­je­vi­ma ko­ji su vo­đe­ni pro­tiv Tu­ra­ka. To se od­no­si na sva če­ti­ri bo­ja na Mu­ra­to­vi­ci (ok­to­bra 1861, ok­to­bra 1875, fe­bru­a­ra 1876. i ma­ja 1877. go­di­ne). Đur­ko Ri­stov Jo­vo­vić i nje­gov si­no­vac Kom­nen su­dje­lo­va­li su i na osva­ja­nju kr­šle na Bre­zu­ju. Pod ko­man­dom voj­vo­de La­za­ra So­či­ce ta­ko­đe su uče­stvo­va­li u bor­ba­ma u Gac­ku, Go­li­ji, Du­gi, na Ostro­škim gre­da­ma, u op­sa­di Nik­ši­ća i kod Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća.
Mno­gi od njih su po­ka­za­li za­di­vlju­ju­ću hra­brost i ju­na­štvo. Po­seb­no su se is­ta­kli Đur­ko Jo­vo­vić, ko­ji je na ve­li­ki pe­tak (2. apri­la 1877) po­sje­kao dva tur­či­na u Du­gi. Na taj pod­vig i da­nas pod­sje­ća sa­ču­van je­dan tur­ski ja­ta­gan. Za taj pod­vig knjaz Ni­ko­la ga je od­li­ko­vao Zlat­nom me­da­ljom Obi­li­ća. Do­bio je i Sre­br­nu me­da­lju Obi­li­ća, kao i dvi­je spo­me­ni­ce: tzv. Ri­ječ­ku me­da­lju i dru­gu sa li­kom knja­za Ni­ko­le za uče­šće u Her­ce­go­vač­kom ustan­ku. Kom­nen Mar­kov Jo­vo­vić je, ta­ko­đe, bio ne­u­stra­šiv ju­nak i uče­snik svih bo­je­va pro­tiv Tu­ra­ka. On je po­sje­kao be­ga Pe­ku­ši­ća, ko­man­dan­ta Ne­ve­si­nja. Za ju­na­štvo pri­li­kom osva­ja­nja Ul­ci­nja bio je po­seb­no po­hva­ljen i sim­bo­lič­no na­gra­đen od knja­za Ni­ko­le (do­bio je na dar ma­sli­nu), a za ve­le­ke za­slu­ge knjaz Ni­ko­la mu je, po za­vr­šet­ku Ber­lin­skog kon­gre­sa, da­ro­vao ze­mlju, kao i nje­go­vom bra­tu Jak­ši, u Do­njem Kru­še­vu. On je, iako ni­je pod­li­je­gao voj­noj oba­ve­zi zbog go­di­na, do­bro­volj­no oti­šao u Pr­vi bal­kan­ski rat i po­gi­nuo na Bar­da­njol­tu, pod Ska­drom, 1913. go­di­ne (...).
Jo­vo­vi­ći su, od po­čet­ka Her­ce­go­vač­kog ustan­ka, pa sve do Pr­vog svjet­skog ra­ta, ima­li šest bar­jak­ta­ra i to: Ili­ju, Va­si­lja i Pe­ja, si­no­ve Mr­ko­ja Jo­vo­vi­ća, za­tim Đur­ka Ri­sto­vog Jo­vo­vi­ća, nje­go­vog si­na To­ma i Mi­jaj­la Jo­va­no­va Jo­vo­vi­ća (...).
U Pr­vom i Dru­gom bal­kan­skom ra­tu, pre­ma pri­ku­plje­nim po­da­ci­ma, uče­stvo­va­lo je 67 Jo­vo­vi­ća. Me­đu nji­ma su bi­la i dva ofi­ci­ra: Kr­sto Aći­mov (Re­dže­pov) Jo­vo­vić sa Za­br­đa i Mi­loš Iva­nov Jo­vo­vić iz Ba­jo­va Po­lja. Mi­jaj­lo Jo­va­nov bio je ba­ta­ljon­ski bar­jak­tar, a To­mo Đur­kov, bar­jak­tar Mu­ra­to­vač­ke če­te, oba sa Za­br­đa. In­te­re­sant­no je da su svi Jo­vo­vi­ći, bez ob­zi­ra na te­ri­to­ri­jal­nu uda­lje­nost, bi­li u sa­sta­vu Mu­ra­to­vač­ke če­te. To je bi­lo od­stu­pa­nje od te­ri­to­ri­jal­nog prin­ci­pa, po­što se ra­di­lo o istom brat­stvu. To­mo Đur­kov, ko­ji je 1903. go­di­ne kao bar­jak­tar bio sta­vljen na ras­po­la­ga­nje, po­no­vo je ak­ti­vi­ran i uče­stvo­vao je u oba Bal­kan­ska ra­ta i u Pr­vom svjet­skom ra­tu.
Ne upu­šta­ju­ći se u po­je­di­no­sti­ma o bor­ba­ma ko­je su vo­đe­ne u ovim ra­to­vi­ma, va­lja kon­sta­to­va­ti da su u tim bor­ba­ma Jo­vo­vi­ći opet ima­li do­sta po­gi­nu­lih i ra­nje­nih. Po­gi­nu­lo ih je ukup­no se­dam, ili sva­ki de­ve­ti ko­ji je su­dje­lo­vao u ra­tu. To su: Mi­jaj­lo Jo­va­nov, ba­ta­ljon­ski bar­jak­tar, Kom­nen Mar­kov, pro­sla­vlje­ni ju­nak sa mno­gih bo­ji­šta, Ki­ko Dre­kin, Jo­vo Kr­stov, Ob­rad Jo­va­nov, Jev­to Bog­da­nov, Mi­lu­tin Bo­škov, a pod Ska­drom se te­ško raz­bo­lio i umro Obren Jo­va­nov, sta­ri­ji Mi­jaj­lov brat. Po­tom­ci Mr­ko­ja Jo­vo­vi­ća su, da­kle, i ovo­ga pu­ta pla­ti­li vi­so­ku ci­je­nu. Na­rav­no, bi­lo je i vi­še ra­nje­nih Jo­vo­vi­ća, a rat­ni in­va­li­di su osta­li Va­so Ste­va­nov, Đe­ro­sim Bo­škov i Đur­ko Pa­vlov, sva tro­ji­ca iz Ba­jo­va Po­lja.
Stva­ra­njem Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, uka­zom kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća (Adj. Br. 49266 od 17. 12. 1923) za za­slu­ge ste­če­ne u pre­đa­šnjoj cr­no­gor­skoj voj­sci 1912–1913. i 1914–1916, po­red osta­lih, od­li­ko­van je sre­br­nom me­da­ljom za hra­brost pre­đa­šnji ba­ta­ljon­ski bar­jak­tar Mi­jaj­lo Jo­va­nov Jo­vo­vić iz Za­br­đa.
Dru­gim uka­zom, Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić (ajd. Br. 2602, od 28. ju­na 1926) od­li­ko­vao je za za­slu­ge ste­če­ne u pre­đa­šnjoj cr­no­gor­skoj voj­sci 1912–1913. i 1914–1916. go­di­ne Kr­sta R. Jo­vo­vi­ća Zlat­nom me­da­ljom za hra­brost, a La­za­ra J. Jo­vo­vi­ća, Bo­žu­ra D. Jo­vo­vi­ća i Beć­ka, svi sa Za­br­đa, Sre­br­nom me­da­ljom za hra­brost (...)
Po­ziv na op­šte­na­rod­ni usta­nak pro­tiv oku­pa­to­ra, ju­la 1941. Pi­vlja­ni su se ma­sov­no oda­zva­li. Ni­je­su za­o­sta­ja­li ni Jo­vo­vi­ći (...). U osva­ja­nju ita­li­jan­skih ka­ra­bi­njer­skih po­sta­ja u Bre­zni­ma i na Go­ran­sku, za­jed­no sa osta­li­ma, uče­stvo­va­li su i Jo­vo­vi­ći. Pi­va je u cje­li­ni, za sve­ga ne­ko­li­ko da­na, bi­la oslo­bo­đe­na. Ita­li­ja­ni su, u znak od­ma­zde, bom­bar­do­va­li va­ro­ši­cu Go­ran­sko, do­ta­da­šnje sje­di­šte op­šti­ne, sru­ši­li bol­ni­cu u Pi­vi, za­pa­li­li i ošte­ti­li ve­ći­nu ku­ća (...)
U je­sen 1941. go­di­ne, u bez­u­spje­šnom na­pa­du nik­šić­kih i piv­skih ba­ta­ljo­na na usta­ško utvr­đe­nje u Gac­ku, su­dje­lo­va­lo je oko 15 Jo­vo­vi­ća. Po­tom je sve do pro­lje­ća 1942. go­di­ne u Gac­ku bi­la par­ti­zan­ska je­di­ni­ca iz Pi­ve (ja­či­ne ba­ta­ljo­na ili oja­ča­ne če­te), ko­ja je za­jed­no sa ta­mo­šnjim bor­ci­ma iz srp­skih se­la, ima­la za­da­tak da šti­ti se­la na Ga­tač­koj po­vr­ši od na­pa­da usta­ša iz Gac­ka i Bor­ča.(Na­sta­vi­će se)