Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Pri­su­stvu­ju­ći jed­nom od broj­nih na­uč­nih sku­po­va, pro­fe­sor La­kić je bo­ra­vio i u glav­nom gra­du Bu­gar­ske, So­fi­ji: „Grad se pu­no iz­mi­je­nio u sva­kom po­gle­du. Ne­ka­ko je na­ra­stao. Po­pu­njen je no­vim gra­đe­vi­na­ma, ho­te­li­ma luk­su­zne ka­te­go­ri­je. Iz­gra­di­li su i me­tro. To je jed­na li­ni­ja od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Ali je me­tro. Nad­zem­ni grad­ski sa­o­bra­ćaj je i da­lje u ve­li­koj pred­no­sti. I tu ima elek­tron­skih no­vi­na: na sva­koj sta­ni­ci pi­še ko­ji je sle­de­ći broj tram­va­ja i ko­li­ko ga va­lja če­ka­ti. Za­pa­žam i no­vi Dom kul­tu­re. Re­pre­zen­ta­ti­van je, ka­žu, kao vaš Sa­va cen­tar u Be­o­gra­du. Uti­sak osta­vlja i no­vi tr­žni cen­tar. Ipak, naj­ja­či uti­sak osta­vlja Isto­rij­ski mu­zej smje­šten u ju­žnom di­je­lu gra­da, is­pod sta­me­ne lje­po­ti­ce, pla­ni­ne Vi­to­še, ko­ja se iz­di­že u vi­si­ne. Kao naš Lov­ćen. Sa­da­šnji mu­zej ra­ni­je je bi­la pa­la­ta, bo­lje re­ći dvo­rac u ko­me je sta­no­vao vje­či­ti bu­gar­ski pred­sjed­nik To­dor Živ­kov. I naš Ti­to bi mu mo­gao po­za­vi­dje­ti – po „skrom­no­sti”. Sa­da­šnji mu­zej osta­vlja uti­sak po mo­nu­men­tal­no­sti i ure­đe­no­sti pro­sto­ra. Aso­ci­rao me na Dvo­rac Hab­zbur­go­va­ca u Šen­bru­nu, kraj Be­ča. Ono što su oni gra­di­li vje­ko­vi­ma – ovaj je ura­dio mno­go br­že. Alal vje­ra! Sa na­rod­nim nov­cem se „sla­đe” gra­di pri­vat­ni po­sjed.
Za­i­sta ni­je­sam vi­dio ljep­ši mu­zej­ski kom­pleks. Pod­sje­ća me na Ata­tur­kov u An­ka­ri. U sva­kom slu­ča­ju, naj­ljep­ši je ko­ji sam ika­da vi­dio, li­še Lu­vra i Zim­skog dvor­ca u on­da­šnjem Le­njin­gra­du. Mu­zej­ska po­stav­ka je za­i­sta mo­der­na. Po­stig­nut je sklad iz­me­đu iz­lo­že­nih eks­po­na­ta i ras­po­lo­ži­vog pro­sto­ra... Da ne za­bo­ra­vim Vi­to­šu, na ko­ju sam se us­pi­njao u ra­ni­jim po­ho­di­ma. Sa­da je put bo­lji i kra­ći jer su iz­gra­di­li us­pi­nja­ču du­gu od dva do tri ki­lo­me­tra. Skra­ću­je put za oko 15 ki­lo­ma­ta­ra.
Sta­ti­stič­ki – So­fi­ja ima do mi­li­on i po sta­nov­ni­ka. Ni oni ne vje­ru­ju sta­ti­sti­ci, pa ka­žu da ima do dva mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. To se ne pri­mje­ću­je zbog ši­ro­kih bu­le­va­ra, ko­ji su je išpar­ta­li uz­duž i po­pri­je­ko. Do­sta su sru­ši­li što im je sme­ta­lo. Ali je bi­lo i po­li­tič­kog ru­še­nja. Iz po­li­tič­kog re­van­ši­zma. Ta­ko je na­stra­dao i Ma­u­zo­lej Ge­or­gi Di­mi­tro­va. Sru­šen je.
I pr­vi put kad sam do­la­zio u So­fi­ju za­pa­zio sam da ne­ma­ju mo­sto­va. Jer ne­ma­ju ri­je­ka. To ne­do­sta­je ovom gra­du. Sve te pro­mje­ne vi­de se na lju­di­ma, ko­ji uvi­jek žu­re uli­ca­ma, ko­jih je do­sta po re­sto­ra­ni­ma i uku­snim ba­šta­ma smje­šte­nim u ze­le­ni­lu. Mo­že se uži­va­ti u ži­vo­tu ko ima du­blji džep. Či­ni mi se da su ci­je­ne pri­stu­pač­ne u ugo­sti­telj­stvu, ko­je ipak za­o­sta­je po tem­pu po­zi­tiv­nih pro­mje­na. Oče­ku­ju pro­mje­ne na­bo­lje i u mno­gim obla­sti­ma. Pa Bu­gar­ska je čla­ni­ca Evrop­ske uni­je. Još je, me­đu­tim, iza dr­ža­vi­ca pret­hod­ne Ju­go­sla­vi­je – ma­kar po stan­dar­du. Evrop­ska uni­ja ni­je ko­ka no­si­lja“.
Da­lje, pro­fe­sor La­kić opi­su­je pla­ni­nu Vi­to­šu: „Us­pi­nja­ča, ži­ča­ra ili lift, ka­ko je oni na­zi­va­ju – je pra­va i ve­li­ka no­vi­na. Do nje se do­la­zi tak­si­jem. Či­ni mi se da ne­ma tu­ri­stič­kih auto­bu­sa. Pu­to­va­nje tak­si­jem do pod­nož­ja Vi­to­še – ni­ti je sku­po, ni­ti du­go tra­je. Kod nas bi to bi­lo bar tri­put sku­plje. Po­vrat­na kar­ta po oso­bi ko­šta pet eura. Pr­vi put u ži­vo­tu se ova­ko vo­zim. Li­či mi na vo­žnju he­li­kop­te­rom – ka­njo­nom Mo­ra­če. Sko­ro do­di­ru­je­mo vr­ho­ve gu­sto ob­ra­sle šu­me. I ta usje­če­na mar­šru­ta osta­vlja uti­sak: ma­kar usmje­ra­va pra­vac. Re­la­tiv­no spo­ra vo­žnja pru­ža pri­li­ku za du­že uži­va­nje. Ne­ma raz­lo­ga za strah, iako su ne­ke par­ti­je mar­šru­te, kao da si u avi­o­nu: vi­so­ko si iz­nad gu­ste bo­ro­ve šu­me.
Ina­če, vi­si­na Vi­to­še je oko 2.200 me­ta­ra. Ob­ra­sla je gu­stom šu­mom sa div­nim pro­plan­ci­ma. Pu­to­va­nje tra­je do 30 mi­nu­ta.
A sa­da par im­pre­si­ja o ovoj ci­vi­li­zo­va­noj lje­po­ti­ci me­đu pla­ni­na­ma. Ni­je­sam imao do­volj­no sta­bi­lan ko­rak – za uži­va­nje u šet­nji. Osje­ćam kao da ho­dam po po­vr­ši­ni Mar­sa. Leb­dim. Ili bo­lje, gu­bim po­ma­lo svi­jest, kao što mi se de­ša­va na Ža­blja­ku – pr­vih da­na. Za­to sam oda­brao te­ra­su uz oba­ve­zni ka­pu­ći­no. Od­ma­ra­mo. Raz­go­va­ra­mo. Raz­mi­šlja­mo. Kao sa­svim uz­gred – pu­ne se aku­mu­la­to­ri svje­ži­nom da bi se odo­lje­lo vru­ći­ni ko­ja i da­nas ca­ru­je u So­fi­ji. Pra­vim za­bi­lje­ške o Vi­to­ši, a mi­slim na slič­ne us­pi­nja­če kod nas u Cr­noj Go­ri. Odav­no ih sa­nja­mo – od mo­ra do Lov­će­na, mo­žda i od Ža­blja­ka do vr­ha Dur­mi­to­ra”, kao da pre­ko­ri­je­va aka­de­mik La­kić u ovom svom pu­to­pi­su.
(Na­sta­vi­će se)