pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Mo­no­gra­fi­ja „Nje­goš i islam” po­sve­će­na je si­gur­no naj­va­žni­jem pi­ta­nju Nje­go­še­vog na­sle­đa, a to je od­nos ko­ji je lov­ćen­ski ge­ni­je imao pre­ma isla­mu. Od­nos pre­ma ovoj re­li­gi­ji pred­met je broj­nih ospo­ra­va­nja Nje­go­še­vog dje­la. I pro­sto je ne­vje­ro­vat­no da ni­ko od po­zna­va­la­ca dje­la vla­di­ke Ra­da ni­je po­ku­šao da od­go­vo­ri na broj­ne na­pa­de ko­ji se upu­ću­ju ovoj li­te­rar­noj gro­ma­di. Od­go­vor na to se vje­ro­vat­no na­la­zi u či­nje­ni­ci da oni ko­ji po­zna­ju Nje­go­šev rad, ne po­zna­ju islam, pa se ne upu­šta­ju u ma­te­ri­ju ko­ja bi ih mo­gla do­ve­sti na ta­nak led iz­bje­ga­va­ju­ći da se po tom pi­ta­nju iz­ja­sne. Ta­ko pre­ži­vlja­va­ju broj­ne di­le­me kod mno­gih po­što­va­la­ca Nje­go­še­vog dje­la. Da mo­žda ipak te ocje­ne o nje­mu kao isla­mo­fo­bu je­su tač­ne, kad ni­ko, i ne po­ku­ša­va da na njih ozbilj­no od­go­vo­ri?
Njegoševe li­te­rar­ne vri­jed­no­sti su jed­no­gla­sno pri­hva­će­ne i on va­ži za jed­nog od naj­ve­ćih pje­sni­ka srp­skog je­zi­ka. Po kul­tur­nom zna­ča­ju i dru­štve­nim i po­li­tič­kim vri­jed­no­sti­ma ko­je nje­go­vo dje­lo ima, Nje­goš je go­ro­stas ko­ji nad­vi­su­je sve srp­ske pje­sni­ke i in­spi­ra­ci­ja „ko­ji­jem se pja­ne po­ko­le­nja”. Nje­goš je vi­še iz­di­gao Ko­sov­ski mit, Mi­lo­ša Obi­li­ća, To­pli­cu Mi­la­na, Iva­na Ko­san­či­ća, bra­ću Ju­go­vi­će, kne­za La­za­ra, Ka­ra­đor­đa ... ne­go svi srp­ski pje­sni­ci i isto­ri­ča­ri za­jed­no.
Nje­goš ni­je bio in­spi­ra­ci­ja srp­ske bor­be za slo­bo­du jer se ro­dio ve­o­ma ka­sno, u po­sled­njim sta­di­ju­mi­ma te bor­be, ka­da su te­me­lji dvi­ju srp­skih dr­ža­va Sr­bi­je i Cr­ne Go­re us­po­sta­vlje­ni, ali je su­bli­ma­ci­ja svih na­po­ra ko­je je srp­ski na­rod od pa­da pod islam­sko-osman­sku vlast ulo­žio u ci­lju ob­na­vlja­nja svo­je slo­bo­de i ne­za­vi­snog dr­žav­nog ži­vo­ta. Kao ta­kav Nje­goš je u svom dje­lu sa­žeo ci­je­lu srp­sku isto­ri­ju do 19. vi­je­ka. Što je po­seb­no va­žno on je svo­jim ra­dom pred­vi­dio i sve ono što će se de­ša­va­ti na ovim pro­sto­ri­ma a što je ve­za­no za srp­ske od­no­se sa isla­mom: srp­sko-osman­ske ra­to­ve 1876–1878, Pr­vi bal­kan­ski rat, bo­san­ske mu­sli­man­ske šuc­ko­re u Pr­vom svjet­skom ra­tu, ogrom­nu a ne­mjer­lji­vu ulo­gu mu­sli­ma­na srp­skog je­zi­ka u usta­škim po­ko­lji­ma Sr­ba, rat 1992. go­di­ne u Bo­sni, rat na Ko­sme­tu 1999, rat u Ma­ke­do­ni­ji 2001. i sve ono što nam, na­ža­lost, sli­je­di zbog ne­ri­je­še­nih od­no­sa sa mu­sli­ma­ni­ma.
Sa mu­sli­ma­ni­ma ni­šta ni­je ri­je­še­no čak ni u Be­o­gra­du, ni u BiH, ni u Ra­škoj obla­sti, ni­ti u Cr­noj Go­ri, a još ma­nje u Ma­ke­do­ni­ji ta­ko da Nje­go­še­vi sti­ho­vi osta­ju traj­no upo­zo­re­nje šta se mo­že de­si­ti. Zbog sve­ga to­ga Nje­goš se ni sa kim ne mo­že mje­ri­ti po dru­štve­noj i po­li­tič­koj ak­tu­el­no­sti. A sve to za­vi­je­no u iz­van­red­nu li­te­rar­nu for­mu, mno­go za­ni­mlji­vi­ju za či­ta­nje od štu­rih po­li­ti­ko­lo­ških ana­li­za. Po­red nje­ga i dru­gi srp­ski li­te­rar­ni go­ro­stas Ivo An­drić je ta­ko­đe svo­jim dje­lom osta­vio isto upo­zo­re­nje, ali su An­dri­će­ve opa­ske da­le­ko sup­til­ni­je, sa­mim tim ma­nje ko­ri­sne, iako je i nji­ho­va po­li­tič­ka i po­li­ti­ko­lo­ška vri­jed­nost ogrom­na. Pi­sac ove knji­ge ima po­seb­nu oba­ve­zu da o to­me go­vo­ri jer je još 1996. go­di­ne „Nju­jork tajms” na svo­joj veb stra­ni­ci po­kre­nuo pla­ne­tar­nu ras­pra­vu na te­mu vjer­skog ra­ta u Bo­sni. Na­mje­ra iz­ra­zi­to pri­stra­snog nju­jor­škog dnev­ni­ka bi­la je da se Sr­bi iz­bla­te i pred­sta­ve kao po­kre­ta­či ge­no­ci­da i na­pa­da na ne­vi­ne i bes­po­moć­ne mu­sli­ma­ne. Ali su im se pla­no­vi iz­ja­lo­vi­li. Umje­sto da Sr­bi bu­du ob­la­će­ni, američki pi­sci tek­sto­va sa ti­tu­la­ma spe­ci­ja­li­sta i dok­to­ra na­u­ka su se pred­sta­vi­li kao ne­zna­li­ce jer su to u prin­ci­pu i bi­li. Nju­jor­ški dnev­nik je, vi­djev­ši ka­ta­stro­fu za svo­ju na­mje­ru, ve­o­ma br­zo pre­ki­nuo tu la­kr­di­ju ko­ja je bi­la štet­na za ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku, ali i na šte­tu ame­rič­kih in­te­re­sa, od­no­sno in­te­re­sa bo­san­skih mu­sli­ma­na ko­je su SAD za­stu­pa­le. Pi­ta­nje ko­je će sva­ki za­in­tre­so­va­ni či­ta­lac po­sta­vi­ti, po­sli­je ova­ko ši­ro­kog uvo­da, bi­lo bi če­mu sva ta pri­ča? Ta sto­ri­ja je ov­de iz­ni­je­ta zbog to­ga što su ame­rič­ki pi­sci tek­sto­va pro­tiv Sr­ba kao ključ­ne ar­gu­men­te za svo­je sta­vo­ve uzi­ma­li dje­la Nje­go­ša i Iva An­dri­ća, ali rav­no­prav­no sa ovom dvo­ji­com go­ro­sta­sa i Mi­ro­lju­ba Jev­ti­ća.
(Na­sta­vi­će se)