„Za­vr­šet­kom na­uč­ne kon­fe­ren­ci­je, ko­ja je za­i­sta ra­di­la od ju­tra do sju­tra, ni­je za­vr­šen rad­ni dan. Usli­je­di­lo je sko­ro dvo­ča­sov­no raz­gle­da­nje re­pre­zen­ta­tiv­nog mu­zej­skog kom­plek­sa Ja­dva­šem. U jed­noj bez­gra­nič­no ve­li­koj sa­li ti­ši­ne, skrom­no osvi­je­tlje­noj, ozna­če­na su mje­sta naj­ve­ćih stra­da­nja Je­vre­ja u Dru­gom svjet­skom ra­tu: Aušvic, Da­hau, Bu­hen­vald, Ma­ut­ha­u­zen i još 14 dru­gih kon­clo­go­ra sa­mo u Nje­mač­koj, a od pri­je ne­ko­li­ko go­di­na i Ja­se­no­vac, što je ozna­če­no kao ve­li­ki uspjeh na­še na­u­ke, a mo­žda pri­je – po­li­ti­ke. Na tom mje­stu smo po­lo­ži­li vi­jen­ce uz pri­go­dan go­vor bo­san­sko-her­ce­go­vač­kog po­li­tič­kog li­de­ra Đor­đa Ra­di­ši­ća. Sa­la ti­ši­ne je ve­o­ma aku­stič­na, pa gla­so­vi go­vor­ni­ka od­zva­nja­ju kao glas bož­ji.
Mu­zej­ska po­stav­ka o Ho­lo­ka­u­stu je vr­lo mo­der­na i kao ta­kva vr­lo po­uč­na. Uvr­šte­na je u pro­gra­me ško­la svih uz­ra­sta. Ne že­le da za­bo­ra­ve zlo­čin na­ci­sta. Pri­mi­je­ti­li smo da ima sa­mo ne­ko­li­ko eks­po­na­ta iz Ja­se­nov­ca. Ob­ja­šnje­nje ko­je smo do­bi­li ni­je bi­lo uvjer­lji­vo, ali je ohra­bru­ju­će obe­ća­nje da će ih bi­ti mno­go vi­še i da to sa­da za­vi­si od nas.
Po­se­ban uti­sak osta­vlja Mu­zej o stra­da­nju je­vrej­ske dje­ce, ko­ji se na­la­zi u istom mu­zej­skom kom­plek­su. Me­đu šest mi­li­o­na stra­da­lih Je­vre­ja u Dru­gom svjet­skom ra­tu bi­lo je i oko mi­li­on i po dje­ce. Na­kon na­še Tre­će na­uč­ne kon­fe­ren­ci­je, taj broj je uve­ćan za 1.911 no­vih ime­na; ina­če u Ja­se­nov­cu je stra­da­lo 19.432 dje­ce. Ula­zak u taj dio mu­ze­ja je za­i­sta iz­u­ze­tan. Na sa­mom ula­zu vas do­če­ku­ju nji­ho­ve auten­tič­ne fo­to­gra­fi­je. Sa njih vas po­zdra­vlja­ju nji­hov be­za­zle­ni po­gled i ljup­ki osmi­jeh. Dok ide­te hod­ni­kom, svje­tla se sve vi­še ga­se. Od­jed­nom osje­ti­te da ste u to­tal­nom mra­ku, ni­šta se ne vi­di. Sa­mo se ne­što neo­bič­no osje­ća. Sa sa­mo pet upa­lje­nih svi­je­ća uz 155 ogle­da­la po­stig­nut je fan­ta­sti­čan svje­tlo­sni efe­kat: ima­te uti­sak da ste se od­jed­nom na­šli u sve­mi­ru u dru­štvu zvi­je­zda. Sva­ka zvi­je­zda pri­pa­da jed­nom dje­te­tu. Pri tom ne osje­ća­te ni­šta ni pod no­ga­ma. Kao da leb­di­te. A za­tim se sve gla­sni­je ču­je pro­ziv­ka umo­re­ne dje­ce – ime­nom i pre­zi­me­nom i ozna­kom ze­mlje u ko­joj su ih umo­ri­li fa­ši­sti. Glas ko­ji ču­je­te pun je emo­ci­ja, kao da do­la­zi od sa­mo­ga Bo­ga. Re­kli su nam da se ime ko­je smo tek ču­li mo­že po­no­vi­ti na­kon tri go­di­ne – to­li­ko ih je mno­go umo­re­nih.
Na iz­la­sku iz ove je­din­stve­ne mu­zej­ske po­stav­ke po­nu­đen nam je za­pis o vla­sti­tom uti­sku. Ako se do­bro sje­ćam, za­pi­sao sam: U ovom hra­mu grob­ne ti­ši­ne, za­i­sta se svim ču­li­ma do­ži­vi glas Bož­ji i ja­uk umo­re­ne dje­ce...
Po­sje­ta Pa­tri­jar­ši­ji u Je­ru­sa­li­mu ta­ko­đe je do­ži­vljaj, ali na sa­svim dru­gi na­čin. Smje­šte­na je u Sta­rom gra­du, po ko­me je Je­ru­sa­lim pre­po­zna­tljiv me­đu svim gra­do­vi­ma svi­je­ta. Drev­no zda­nje Pa­tri­jar­ši­je po­dig­nu­to je još u če­tvr­tom vi­je­ku. I od ta­da do da­nas ima­ju uvi­jek pu­no go­sti­ju. Ču­li smo do­sta to­ga no­vog. Na pri­mjer, da su Ro­mi pri­mi­li hri­šćan­stvo još u dru­gom vi­je­ku po Hri­stu. Ina­če, Hri­stov grob se na­la­zi na sa­mo ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od Pa­tri­jar­ši­je. Ov­dje se do­bi­ja­ju di­plo­me o ha­dži­lu­ku. Uslov je po­sje­ta Hri­sto­vom gro­bu.
U po­vrat­ku ka ho­te­lu, kroz grad ko­ji je no­ću još ljep­ši, bi­lo je do­sta pri­če o Je­ru­sa­li­mu kao sve­tom gra­du, ko­ji je osno­van 1.500 go­di­na pri­je Hri­sta. Da­nas je to grad od bli­zu mi­li­on sta­nov­ni­ka. Iz­gra­đen je na šest br­da i stal­no se ši­ri pre­ma pu­sti­nji. Osva­ja je iz go­di­ne u go­di­nu.
Naš do­ma­ćin, sta­ri go­spo­din Ari­je Liv­ne pri­ča nam za­ni­mlji­ve de­ta­lje iz svo­ga ži­vo­ta du­gog 81 go­di­nu uz jed­nu fla­šu crm­nič­kog vran­ca ko­ji je od­ne­kud na­ba­vio. Sr­bi su ga spa­si­li od na­ci­stič­kog po­gro­ma 1942/43. go­di­ne, ali ga ni­je­su mo­gli spa­si­ti od no­ve vla­sti 1945.go­di­ne, ko­ja ga je osu­di­la na de­set go­di­na ro­bi­je. Ro­bi­jao je u is­toj za­tvor­skoj će­li­ji sa Dra­go­lju­bom Jo­va­no­vi­ćem pu­ne tri go­di­ne. Bio je to za nje­ga no­vi uni­ver­zi­tet. Dru­go­vao je i sa Mi­lo­va­nom Đi­la­som. Po­zna­vao je či­ta­vu po­li­tič­ku gar­ni­tu­ru u ze­mlji, od Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća do Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce. Lič­no je pi­sao ame­rič­kom pred­sjed­ni­ku Klin­to­nu i ob­ja­šnja­vao mu po­zi­ci­ju Sr­bi­je u Ju­go­sla­vi­ji u vri­je­me ak­tu­el­ne ju­go­slo­ven­ske kri­ze. Zna da je to pi­smo do­šlo do vi­so­ke ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je, iako ni­je do­bio od­go­vor“,pi­še, iz­me­đu osta­log, pro­fe­sor La­kić o svo­jim uti­sci­ma iz Je­ru­sa­li­ma.
(Na­sta­vi­će se)
Pri­re­dio:
dr Vu­kić Ilin­čić