-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


Ako se ne­kad osje­ća­te kao sa­la­ta u re­sto­ra­nu, ono, po­sto­jiš ali te ni­ko ne­će (okej, bar ste po­ku­ša­li) mo­žda naš/vaš ra­zum ne vi­di stva­ri ona­kvi­ma ka­kve za­pra­vo je­su, ne­go ona­kvi­ma ka­kve bi trebalo da bu­du. I za­to te dru­gi, tu­đi ra­zu­mi ne pri­hva­ta­ju i vr­lo če­sto ne ra­zu­mi­ju.
Si­gur­no će se mno­gi pi­ta­ti o ka­kvim ra­zu­mi­ma pri­čam? Pa evo, oni ko­ji me po­zna­ju zna­ju da ni­sam lju­bi­telj či­ta­nja knji­ga. Po­mi­sli­će­te, vi­di ove bu­da­le, me­đu­tim, i sa­mu se­be sam iz­ne­na­di­la uzev­ši, u ne­kom bu­ni­lu i bri­zi oko sva­ko­dnev­nih oba­ve­za, knji­gu Ge­ri Čep­me­na ko­ji u svo­joj knji­zi „Pet je­zi­ka lju­ba­vi“ upo­re­đu­je lju­bav­ne od­no­se sa REI te­o­ri­jom o raz­li­ka­ma u ko­mu­ni­ka­ci­ji na­ša tri ra­zu­ma (Ra­cio, Emo­cio i In­stinkt) ko­ji stva­ra­ju je­din­stven svi­jet sva­ke oso­be.
Sva­ka oso­ba sop­stve­nim raz­mi­šlja­njem mo­že dru­gom svi­je­tu istu stvar da iz­ra­zi na po­sve dru­ga­či­ji na­čin. Zbog to­ga do­la­zi do ne­spo­ra­zu­ma ko­ji ni­su, ka­ko mi če­sto mi­sli­mo, po­sle­di­ca raz­li­či­tih oče­ki­va­nja, već su jed­no­stav­no ne­spo­ra­zu­mi u na­šim iz­ra­ža­va­nji­ma. Već na po­čet­ku svi­đa­nja (ko­ja glu­pa ri­ječ!), kad do­la­zi do iz­ra­ža­va­nja na­klo­no­sti jed­ne oso­be ka dru­goj, dva raz­li­či­ta ra­zu­ma is­ka­zu­ju je na po­sve dru­ga­či­ji na­čin. Čak i kad smo ne­ko­me slič­ni, ve­ći­na nas ili čak svi smo mi ma­lo dru­ga­či­ji jed­ni od dru­gih, ma­lo vi­še ,,lu­di" kad je u pi­ta­nju lju­bav… Ako se­bi do­zvo­li­mo, ako se­bi da­mo šan­su, si­gur­no jed­nom u ži­vo­tu na­ći će­mo ne­kog slič­nog se­bi. Ne mo­že­mo da ka­že­mo da će nam se i taj ne­ko na pr­vi po­gled uči­ni­ti raz­li­čit ili mo­žda čak sli­čan, ali već na dru­gom ili pe­tom sa­stan­ku zna­će­mo da li smo slič­ni.
Naj­go­ra bit­ka u ži­vo­tu je iz­me­đu ono­ga što znaš i onog što osje­ćaš. Me­đu­tim, jed­nom u ži­vo­tu shva­ti­te da bit­ke tre­ba da bi­ra­te. Ne tre­ba da se bo­ri­te za sve i sva­kog, po­seb­no ne za one ko­ji se ne bo­re za vas. Mo­ja, tvo­ja, va­ša do­bra cr­ta u ka­rak­te­ru ni­je uvi­jek osta­ti i iz­dr­ža­ti do kra­ja.
Znam, shva­ti­la sam sa 31 go­di­nu da lo­ši od­no­si ni­su su­đe­ni. U re­du je da po­ne­kad do­đe do sit­ne pre­pir­ke ili sva­đe, u re­du je da ne­kad ima­mo raz­li­či­ta mi­šlje­nja i sta­vo­ve, ali ni­je u re­du da osta­ješ u od­no­su u ko­jem te ne­ko na oči la­že. Mo­žda ću bi­ti oštra ako ka­žem da ni­je u re­du osta­ti u od­no­su u ko­jem te ne­ko oma­lo­va­ža­va ili se osje­ćaš ma­nje vri­jed­nom. Ni­kad, zbog ni­kog, a naj­ma­nje zbog oso­be ko­ju vo­li­mo, ne bi tre­ba­lo da se osje­ća­mo ta­ko.
Ni­je u re­du da osta­neš u od­no­su u kom ti tvoj mo­mak, vje­re­nik, ili muž, po­kla­nja pa­žnju jer si to tra­ži­la... To mo­ra da osje­ti sam. Ni­je u re­du ka­da ne­ko stal­no ka­sni na do­go­vo­re. Ne ka­sni. Ja bih re­kla da do­đe kad mu od­go­va­ra. Ne­ki to shva­te sa 19, ne­ki sa 25, ne­ki tek sa 40 ili ka­sni­je, a ne­ki ni­kad, na­ža­lost. Još dav­no, Sig­mund Frojd je ži­vot­noj ener­gi­ji dao ime li­bi­do. Li­bi­do zna­či že­lja / vo­lja. Zar ne že­li­mo svi onu po­seb­nu lju­bav? Onog ne­kog istog? Onog ne­kog s kim mo­že­mo da ži­vi­mo svo­je sno­ve, a ne da ih sa­mo sa­nja­mo? Ta ve­li­ka, re­kla bih čak ži­vot­na lju­bav, že­lja je svih nas. Zar ne bi ti­me že­lja za nje­nim ostva­re­njem, ako mo­že­mo vje­ro­va­ti Sig­mun­du, tre­ba­lo da bu­de još ve­ća?
Da­kle, ne­ma for­mu­le da pra­vu lju­bav na­đe­mo, ona nam je iona­ko sud­bi­nom od­re­đe­na, mo­že­mo se­bi sa­mo da do­zvo­li­mo da se de­si. Ču­di me da ni­ko još ni­je na­pi­sao knji­gu, ili sam mo­žda ja ne­in­for­mi­sa­na, ,,ka­ko da upr­o­pa­sti­mo sop­stve­ni ži­vot tra­že­ći pra­vu lju­bav".
Že­ne ni­je­su ni­či­je vla­sni­štvo. Do­i­sta, lju­di, pre­sta­ni­te da se za­va­ra­va­te da mo­že­te pro­mi­je­ni­ti ne­ko­ga. Pre­sta­ni­te da se za­va­ra­va­te da va­ša lju­bav to mo­že, jer ako ona ni­je pri­sut­na s obje stra­ne, ne mo­že.
Umo­ri­će­te se. Ne­će­te vi­še bi­ti dje­voj­či­ca ko­ju on mo­že ućut­ka­ti nje­žno­šću i po­ljup­ci­ma. Shva­ti­će­te jed­nom da ste sreć­ni sa­mo kad je on tu, a za­pra­vo tu je sve ma­nje. Ne­moj­te mi­sli­ti da vas ni­je ni­čem na­u­čio. Uči­mo iz sve­ga, vi ste na­u­či­li nje­ga, a on vas.
Da, jed­nog da­na će­te, ako vam ni­je su­đe­no, oti­ći ili će oti­ći on, a vi vi­še ne­će­te ima­ti sna­ge da ga za­dr­ži­te. Kraj ko­ga se vri­je­di pro­bu­di­ti uju­tro? Kraj ne­ko­ga ko vam ne­će re­ći da ide na­po­lje sa­mo nakrat­ko, a vi ga lju­ti zo­ve­te u če­ti­ri uju­tro i on vam se ne ja­vlja.
Da ne bi is­pa­lo da se obra­ćam sa­mo dje­voj­ka­ma, a dra­gu nam go­spo­du mu­škar­ce de­gra­di­ram (ma­da si­gur­na sam da ste shva­ti­li da ni­je ta­ko, ali eto či­sto da pre­ci­zi­ra­mo), obra­ćam se i mu­škom ro­du. Va­ma, ,,ja­či po­le", ko­ji ima­te sa­vr­še­nu dje­voj­ku ili že­nu po­red se­be, va­ma ko­ji ste s onom ko­ja vas za­slu­žu­je... A po­seb­no te­bi, ko­ji je imaš, a ne­maš!
Sve je isto. Ako imaš po­tre­bu da iza­đeš s pri­ja­te­lji­ma, ali ne­maš po­tre­bu da joj po­ša­lješ po­ru­ku da te ne če­ka, jer ćeš osta­ti du­že, ne za­slu­žu­ješ je.
Do­ći će ona, ako bu­deš mu­ška­rac, a ne go­ve­do, zbog ko­je ne­ćeš pre­vr­ta­ti oči­ma na re­če­ni­cu svo­je maj­ke: "Si­ne, gle­daj ka­ko se ovo je­lo pra­vi, pa da i ti svo­joj že­ni na­pra­viš kad se ože­niš" i od­go­va­ra­ti: "To je žen­ski po­sao, ku­va­će ona me­ni, a ne ja njoj", okre­nu­ti se i oti­ći. Oso­be ko­je vo­liš ne la­žeš. Tač­ka!
Ako si već na­šao onu ko­ja vri­je­di, sa­vjet- po­na­šaj se pre­ma njoj tač­no ona­ko ka­ko bi vo­lio da se jed­nom ne­ki dru­gi mo­mak po­na­ša pre­ma tvo­joj kćer­ki ili se­stri. Za­dr­ži je dok ne­ko dru­gi ne uzme ono što ti ni­si znao da ci­je­niš. Dok ne bu­de pre­ka­sno. Jer, ži­vot je­ste jed­na že­na.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce'')