-Autor: Mi­jat La­ki­će­vić

Na pr­vi po­gled se či­ni da iz­me­đu tri krat­ke pret­pra­znič­ne pri­če ko­je sli­je­de ne­ma ni­ka­kve ve­ze. A on­da iz­gle­da kao da ipak ima.
Ovih da­na na de­mo­krat­skim pro­te­sti­ma gle­da­mo li­je­po li­ce Sr­bi­je. Ali, kao što zna­mo, lje­po­ta je pro­la­zna. I ako se ne obo­ga­ću­je unu­tra­šnjim sa­dr­ža­ji­ma – vre­me­nom iš­či­li.
Uvi­đa­ju to, či­ni se, i uče­sni­ci de­mon­stra­ci­ja, kao i oni ko­ji ih sa stra­ne, sa vi­še ili ma­nje sim­pa­ti­ja, pra­te. Pi­ta­nje je, na­rav­no, šta i ka­ko da­lje. Či­ni se da oko to­ga me­đu de­mon­stran­ti­ma – ko­ji, kao što je po­zna­to, i ina­če pred­sta­vlja­ju vr­lo ša­re­no dru­štvo – ne­ma sa­gla­sno­sti i da su im ovi pra­zni­ci do­bro do­šli da po­ku­ša­ju da se kon­so­li­du­ju i pre­i­spi­ta­ju.
No, ka­ko god bi­lo, ne smi­je se smet­nu­ti sa uma da ovi pro­te­sti pri­pa­da­ju oni­ma ko­ji pro­te­stu­ju, da oni tre­ba da da­ju od­go­vo­re na sve di­le­me i iza­zo­ve. Pro­test je nji­hov pa ako ho­će mo­gu i da ga upro­pa­ste. Čak i u tom slu­ča­ju, i da od pro­te­sta ni­šta ne bu­de, sam čin po­bu­ne za­slu­žu­je po­što­va­nje. Ne­za­do­volj­stvo je oprav­da­no i do­bro je da je is­ka­za­no (i) na ovaj na­čin.
To, me­đu­tim, ne bi smje­lo da bu­de smet­nja pi­ta­nju ka­ko da ne­za­do­volj­stvo bu­de pre­to­če­no u ak­ci­ju ko­ja će da­ti i „do­dat­nu vri­jed­nost“. To jest, zar ne bi bi­lo šte­ta, i sa aspek­ta „grup­nog in­te­re­sa“ de­mon­stra­na­ta, i sa „op­štedru­štve­nog in­te­re­sa“ da se ta ener­gi­ja tek ta­ko, „lart­pur­lar­ti­stič­ki“ po­tro­ši. Otud ima smi­sla raz­go­vor o do­sa­da­šnjem ste­pe­nu i na­či­nu ar­ti­ku­la­ci­je pro­te­sta, tj. o iz­ni­je­tim za­htje­vi­ma. Ko­ji, s jed­ne stra­ne, pred­sta­vlja­ju pra­vi „ju­riš na ne­bo“, kao što je re­ci­mo onaj o smje­ni kom­plet­ne po­li­tič­ke eli­te, a sa dru­ge stra­ne su čak po­ma­lo i tri­vi­jal­ni, kao kad od Bu­jo­še­vi­ća po­ku­ša­va­ju da na­pra­ve Mi­te­vi­ća. Ili Mi­la­no­vi­ća.
U tom kon­tek­stu, po­seb­no se či­ni ne­pro­duk­tiv­nom pa­ra­le­la ko­ja se (ma­nje ili vi­še spon­ta­no) us­po­sta­vlja sa 1968. go­di­nom. Jer, ka­ko ka­že Bran­ko Mi­la­no­vić, stu­dent­ske de­mon­stra­ci­je u ju­nu/lip­nju 1968. bi­le su upe­re­ne pro­tiv li­be­ral­nih eko­nom­skih re­for­mi, od­no­sno tra­ži­le su još vi­še „pra­vog so­ci­ja­li­zma“, te su u tom smi­slu „bi­le po­gre­šne“. Za­to, ako ho­će da bu­du dru­ga­či­ji, stu­den­ti da­nas tre­ba da zah­ti­je­va­ju – još vi­še slo­bo­de. Tač­ni­je – oslo­ba­đa­nje in­sti­tu­ci­ja. Od dr­žav­ne sa­mo­vo­lje, od par­tij­ske do­mi­na­ci­je, od vla­sti jed­nog čo­vje­ka. Sa pu­nom svi­je­šću da to ne mo­že pre­ko no­ći. Jer, kao što je mo­gu­će Her­ce­go­vač­ku pre­ko no­ći sru­ši­ti, ali je ni­je mo­gu­će pre­ko no­ći iz­gra­di­ti, ta­ko je, i još vi­še, sa in­sti­tu­ci­ja­ma. Ki­ne­ska po­slo­vi­ca ka­že da i naj­du­ži put po­či­nje pr­vim ko­ra­kom. Da bi na tom du­gom pu­tu „april­ska gi­ba­nja“ (Pa­no­vić) pred­sta­vlja­la pr­vi ko­rak, mo­ra bi­ti ja­sno šta je nji­hov ko­nač­ni cilj.
Dan uoči po­čet­ka ovih Us­kr­šnjih pra­zni­ka, da­kle u („ve­li­ki“) če­tvr­tak oti­šao sam u jed­no po­zo­ri­šte – ni­je va­žno ko­je, svu­da je bi­lo isto – da ku­pim kar­te za ne­ku od na­red­nih pred­sta­va. Sti­gao sam ka­sno, bla­gaj­na ne ra­di, ali vi­dim tu ne­ke lju­de i pi­tam ra­di li po­zo­ri­šte sju­tra. Ne ra­di, go­spo­di­ne, ka­že mi je­dan kao ja ma­lo sta­ri­ji go­spo­din. Za­što, pi­tam iskre­no za­ču­đen. Pa sju­tra je ve­li­ki hri­šćan­ski pra­znik ka­že mi on pre­kor­no. Znam, ali to bi tre­ba­lo da bu­de raz­log vi­še da po­zo­ri­šte ra­di, a ne obr­nu­to. Ka­žem – i odem.
Sju­tra odem na pi­ja­cu. Ra­di. On­da po­mi­slim: zar su se­lja­ci ma­nje hri­šća­ni ne­go glum­ci i osta­li po­zo­ri­šni rad­ni­ci? Uosta­lom, ra­de i rad­ni­ci. Pa za­što ne bi ra­di­li i glum­ci? Da li su glum­ci – slo­bod­ni umjet­ni­ci, ili su dr­žav­ni či­nov­ni­ci?
,,Sta­re no­vi­ne vi­še ne sku­plja­mo zbog kom­pli­ko­va­ne pro­ce­du­re ot­ku­pa’’. To oba­vje­šte­nje, od­štam­pa­no ve­li­kim slo­vi­ma, sto­ji u ula­zu jed­ne zgra­de u No­vom Be­o­gra­du.
Kuć­na upra­va je htje­la da pro­da­jom sta­rog pa­pi­ra, ko­jeg no­vo­be­o­grad­ski so­li­te­ri pro­iz­vo­de na sto­ti­ne ki­lo­gra­ma, em pri­po­mog­ne oču­va­nju ži­vot­ne sre­di­ne, em za­ra­di ne­ki di­nar, em to in­ve­sti­ra u odr­ža­va­nje zgra­de, da­kle u kva­li­tet­ni­ji ži­vot nje­nih sta­na­ra. Sve je to, kao što pi­še cr­no na bi­je­lo, upro­pa­sti­la i one­mo­gu­ći­la „kom­pli­ko­va­na pro­ce­du­ra“.
Ako je pro­ce­du­ra kom­pli­ko­va­na za ta­ko tri­vi­jal­nu stvar kao što je ot­kup sta­rog pa­pi­ra, ka­ko li tek za­pe­tlja­na mo­ra bi­ti za ozbilj­ni­je pri­vred­ne ak­tiv­no­sti.
Pri­mjer je pa­ra­dig­ma­ti­čan. Ne­ki lju­di, u ne­koj zgra­di, htje­li su da pre­u­zmu od­go­vor­nost, pri­hva­ti­li se ne­pla­će­ne i ne­za­hval­ne funk­ci­je vo­đe­nja skup­šti­ne sta­na­ra, kre­nu­li da ra­de ne bi li ostva­ri­li ne­ke svo­je obič­ne, ma­le ljud­ske ci­lje­ve, ali ih je dr­ža­va svo­jom be­smi­sle­nom re­gu­la­ti­vom u to­me spri­je­či­la. Zar je on­da ču­do što je te­ško na­ći ne­ko­ga ko će tim si­zi­fov­skim po­slom da se ba­vi? Pi­ta­nje je re­to­rič­ko, na­rav­no.
E, ali po­što svo­jom re­gu­la­ti­vom po­stig­ne taj cilj, tj. odu­zme lju­di­ma slo­bo­du da se ba­ve od­re­đe­nim dje­lat­no­sti­ma, on­da se dr­ža­va po­ja­vlju­je kao spa­si­lac. Ka­ko? Pa ta­ko što će pro­pi­sa­ti, kao što je, uosta­lom, već pro­pi­sa­la, da ako sta­na­ri ne iza­be­ru ku­će­pa­zi­te­lja, on­da tu stvar ona pre­u­zi­ma na se­be. Ta­ko što će do­tič­nog ha­uz-maj­sto­ra po­sta­vlja­ti ona. I ta­ko će, mic po mic, ne­što što su lju­di go­di­na­ma, de­ce­ni­ja­ma čak, rje­ša­va­li i ra­di­li sa­mi, spon­ta­no bi­ti is­trg­nu­to iz nji­ho­vih ru­ku i pre­tvo­re­no u – dr­žav­ni po­sao.
Pe­šča­nik.net