Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Fe­rid Kla­puh, da­nas već še­zde­se­to­go­di­šnjak, sin Ha­sa­na i Fe­ri­de Kla­puh, slu­čaj­no je iz­bje­gao stra­vič­nu sud­bi­nu svo­jih ro­di­te­lja i se­stre, jer se u lje­to 1992. go­di­ne za­te­kao u Sa­ra­je­vu i ni­je mo­gao da se vra­ti u Fo­ču, pa ta­ko ni­je ni kre­nuo na put sa po­ro­di­com, ko­ja se „spu­sti­la na uže” bez­du­šnih kom­ši­ja Zo­ra­na Vu­ko­vi­ća i Jan­ka Ja­nji­ća i nji­ho­vih paj­ta­ša ko­ji su ih svi­re­po li­kvi­di­ra­li u ka­njo­nu Pi­ve.
Ni da­nas mi ni­je ja­sno ka­ko se na su­đe­nju Vu­ko­vi­ću i Ko­va­ču u Ha­gu mo­glo de­si­ti da se i ne po­me­ne zlo­čin u Pi­vi, da ih ni­ko i ne pi­ta: šta ste sve ra­di­li u ra­tu? Na­kon hap­šnje­na Vu­ko­vi­ća oče­ku­jem, ili se sa­mo na­dam, da će se ko­nač­no svi zlo­čin­ci pri­ve­sti prav­di – ka­zao je krat­ko u iz­ja­vi za pod­go­rič­ku „Po­bje­du” Fe­rid Kla­puh kad je sa­znao da je Zo­ran Vu­ko­vić 25. de­cem­bra pro­šle go­di­ne po­no­vo do­spio iza re­še­ta­ka na gra­nič­nom pre­la­zu iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne u Sr­bi­ju po po­tjer­ni­ci ko­ju je za nji­ma ras­pi­sa­la Cr­na Go­ra.
– Vu­ko­vić, uko­li­ko bu­de iz­ru­čen cr­no­gor­skom pra­vo­su­đu, mo­že, uko­li­ko že­li, da tra­ži ob­no­vu po­stup­ka, od­no­sno no­vo su­đe­nje – ka­že Mi­o­drag Lat­ko­vić, ne­ka­da­šnji tu­ži­lac u ovom slu­ča­ju. Ka­znu, na­rav­no, ne mo­že iz­bje­ći, jer je nje­mu u Ha­gu su­đe­no za dru­ga dje­la rat­nog zlo­či­na, baš kao i Ra­do­mi­ru Ko­va­ču, ali ne mo­že do­bi­ti ve­ću ka­znu od već iz­re­če­ne, bez ob­zi­ra na to što je u me­đu­vre­me­nu pro­mi­je­njen za­kon i po­o­štre­na ka­zne­na po­li­ti­ka za ova kri­vič­na dje­la.
Pre­su­da zlo­čin­ci­ma sa mo­sta na Pi­vi je pr­va ko­ja je iz­re­če­na za rat­ni zlo­čin na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, a op­tu­žba je po­dig­nu­ta mje­sec da­na pri­je ne­go što je Sa­vjet bez­bjed­no­sti Uje­di­nje­nih na­ci­ja osno­vao Me­đu­na­rod­ni sud za rat­ne zlo­či­ne po­či­nje­ne na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. Ka­ko je usli­je­di­la na in­si­sti­ra­nje jav­nog tu­ži­o­ca, ko­ji je uspje­šno do­ka­zao da je u pi­ta­nju rat­ni zlo­čin, ova pre­su­da je is­tak­nu­ta kao svi­je­tli pri­mjer cr­no­gor­skog pra­vo­su­đa, od­no­sno tu­ži­lač­ke or­ga­ni­za­ci­je, u knji­zi „Cr­no­gor­sko tu­ži­la­štvo” (auto­ri Bran­ko Pa­vi­će­vić, Mi­jat Šu­ko­vić i Sto­jan Đu­ra­no­vić), ob­ja­vlje­noj 2000. go­di­ne u Pod­go­ri­ci.
„Na ovaj na­čin je tu­ži­lac – is­ti­ču ugled­ni auto­ri ove „mo­no­gra­fi­je” cr­no­gor­ske tu­ži­lač­ke or­ga­ni­za­ci­je – pr­vi put na te­ri­to­ri­ji biv­še SFRJ dao prav­nu ocje­nu i u kri­vič­no­prav­nom smi­slu kva­li­fi­ko­vao te su­ko­be na te­ri­to­ri­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne kao rat, kri­vič­no­prav­ne rad­nje iz­vr­ši­la­ca kao po­vre­du pra­vi­la me­đu­na­rod­nog pra­va, ve­ri­fi­ko­va­nih do­ma­ćim kri­vič­nim za­ko­no­dav­stvom, a sa­mo dje­lo kao kri­vič­no dje­lo rat­nog zlo­či­na pro­tiv ci­vil­nog sta­nov­ni­štva...či­me je tu­ži­lac zna­čaj­no do­pri­nio ugle­du cr­no­gor­skog pra­vo­su­đa u me­đu­na­rod­noj prav­nič­koj jav­no­sti i ugle­du Cr­ne Go­re, afir­mi­šu­ći njen prav­ni po­re­dak”.
Sve ovo do­bi­ja na zna­ča­ju ako se zna da je iz Re­pu­bli­ke Srp­ske ta­da bi­lo otvo­re­nih pri­ti­sa­ka, čak i pi­sa­nih za­htje­va, da se taj slu­čaj sta­vi u ar­hi­vu, a nji­ho­vi ak­te­ri, kao „ugled­ni srp­ski bor­ci” oslo­bo­de bi­lo ka­kve od­go­vor­no­sti. Cr­no­gor­sko tu­ži­la­štvo, me­đu­tim, ni­je pod­le­glo ta­kvim pri­ti­sci­ma, bez ob­zi­ra što se ni­je mo­glo iz­bo­ri­ti da po­či­ni­o­ce ovog sra­mot­nog i gro­zo­mor­nog zlo­či­na i for­mal­no stig­ne ru­ka prav­de – dr­ža­lo se onog pra­vi­la Si­mo­na Vi­zen­ta­la, naj­ve­ćeg lov­ca na rat­ne zlo­čin­ce, ko­ji je sma­trao „da je i za­doc­nje­la prav­da bo­lja od ne­prav­de...”
K r a j