Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Ne­dav­no je u iz­da­nju Obo­da sa Ce­ti­nja iza­šla iz štam­pe knji­ga na­šeg po­zna­tog aka­de­mi­ka i pro­fe­so­ra – eme­ri­tu­sa Zo­ra­na La­ki­ća. Iako u go­di­na­ma i du­bo­ko u mi­ro­vi­ni, moj pro­fe­sor sa osnov­nih stu­di­ja, a da­nas, što mi či­ni čast, ko­le­ga i pri­ja­telj, u pu­nom je rad­nom ela­nu, in­spi­ra­ci­ja mno­go mla­đi­ma i po­ka­za­telj ka­ko go­di­ne ni­je­su ni­ka­kav gra­nič­nik.
Za­to je re­cen­zent ove knji­ge, aka­de­mik Je­le­na Po­pov, na­gla­si­la: „Na po­čet­ku ove re­cen­zi­je sa­op­šti­ću ne­što što se na­zi­va in­ti­mom: E, ovaj Zo­ran baš ne mi­ru­je. Kao da oslu­šku­je apel ve­li­kog pro­sve­ti­te­lja Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća – knji­ge, knji­ge, bra­ćo! – Zo­ran stva­ra upr­kos svo­jim go­di­na­ma. I ka­žem: baš le­po! Ne­će mi bi­ti te­ško da tvoj no­vi ru­ko­pis pro­či­tam i oce­nim. To mi či­ni čast.” Dok je prof. dr Bo­ži­dar M. Bo­jo­vić, ta­ko­đe kao re­cen­zent, kon­sta­to­vao da je La­kić „svo­jim knji­ga­ma zbli­žio isto­ri­ju i li­te­ra­tu­ru”.
Aka­de­mi­ka La­ki­ća mo­gu­će je na­ći sko­ro sva­kog da­na u CA­NU, za rad­nim sto­lom. Uvi­jek ne­što pi­še, či­ta, ana­li­zi­ra. U zad­nje vri­je­me, ob­ja­vlju­je naj­ma­nje po jed­nu knji­gu go­di­šnje. La­ki­će­vi pu­to­pi­si su i od­raz nje­go­vog ka­rak­te­ra, ener­gi­je. Či­ta­ju­ći ih, sti­če se uti­sak, da ne­ma mje­sta na ze­malj­skoj ku­gli gdje ni­je do­šao Zo­ran La­kić. To je od­raz i du­ha i vi­ška ener­gi­je ko­ji je pra­vil­no usmje­ren u na­u­ku. Po­red to­ga, La­kić li­je­po za­pa­ža, i pi­še. Ni­je bez raz­lo­ga za nje­ga dav­no ka­za­no da je „pje­snik me­đu isto­ri­ča­ri­ma”.
Zo­ran La­kić je ro­đen is­pod Dur­mi­to­ra, u Bi­je­loj kod Šav­ni­ka 1933. go­di­ne, gdje mu je otac uči­te­lje­vao. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u Da­ni­lov­gra­du, a Gim­na­zi­ju u Nik­ši­ću. Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet je upi­sao u Be­o­gra­du 1952. go­di­ne, gdje je po­red osnov­nih stu­di­ja ste­kao i zva­nje ma­gi­stra i dok­to­ra isto­rij­skih na­u­ka. La­ki­će­vi pro­fe­so­ri bi­li su ču­ve­ni aka­de­mi­ci: Va­sa Ču­bri­lo­vić, Vik­tor No­vak, Ge­or­gi­je Ostro­gor­ski, Jor­jo Ta­dić, Mi­ha­i­lo Di­nić, Fa­nu­la Pa­pa­zo­glu, Ivan Bo­žić. Po­sli­je za­vr­šet­ka stu­di­ja vra­tio se u Cr­nu Go­ru i ra­dio uglav­nom u na­uč­nim i vi­so­ko­o­bra­zov­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Na Uni­ver­zi­te­tu je ste­kao zva­nje re­dov­nog pro­fe­so­ra, na kra­ju na­stav­nič­ke ka­ri­je­re i zva­nje pro­fe­so­ra – eme­ri­tu­sa, a i pred­sjed­nik je te aso­ci­ja­ci­je uni­ve­zi­tet­skih pro­fe­so­ra. Pri­je vi­še od dva­de­set go­di­na bi­ran je u član­stvo Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti (CA­NU), a od 2000. go­di­ne po­stao je njen re­dov­ni član. Bio je član Pred­sjed­ni­štva CA­NU u dva man­da­ta, se­kre­tar Odje­lje­nja dru­štve­nih na­u­ka i glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ča­so­pi­sa ovog odje­lje­nja, pred­sjed­nik re­dak­ci­je za isto­ri­ju En­ci­klo­pe­di­je Cr­ne Go­re.
Aka­de­mik La­kić je do sa­da ob­ja­vio oko 30 po­seb­nih iz­da­nja. Od pri­zna­nja ko­ja je do­bio, La­kić is­ti­če na­gra­du Ok­to­ih i Če­tvr­to­jul­sku na­gra­du. Nje­go­va bi­bli­o­gra­fi­ja iz­no­si pre­ko 1.200 bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca.
Pri kra­ju pro­fe­sor­ske ka­ri­je­re je pro­gla­šen od ta­da­šnjih po­li­tič­kih moć­ni­ka za slu­čaj i pro­mo­vi­san za opa­snog di­si­den­ta, pa je is­klju­čen iz Sa­ve­za ko­mu­ni­sta kao iz­daj­nik i dr­žav­ni ne­pri­ja­telj. Na­kon tri go­di­ne do­šlo je do re­ha­bi­li­ta­ci­je.
U pred­go­vo­ru knji­ge Pu­to­va­nje kroz vri­je­me, La­kić ka­že, da bi se mo­glo re­ći „da su pu­to­pi­si sta­ri ko­li­ko i pi­sa­na ri­ječ. Čak i onaj pe­ćin­ski pre­dak – ka­da je is­pi­si­vao ko­je­ka­kve cr­te­že na zi­do­vi­ma pe­ći­na kao svo­jih sta­ni­šta – osta­vljao je za nas ne­ku vr­stu pu­to­pi­sa, ko­ji su svje­do­či­li o če­mu su oni i ka­ko raz­mi­šlja­li. U svo­joj du­goj isto­ri­ji pu­to­pi­si su mi­je­nja­li i svo­ju for­mu i svoj sa­dr­žaj. Da­nas su oni dra­go­cje­ni isto­rij­ski iz­vor. Svi­dje­la mi se nji­ho­va ocje­na iz pe­ra dr Iva An­dri­ća – na­šeg no­be­lov­ca za knji­žev­nost, pa ću je ci­ti­ra­ti: Pra­vi put­ni­ci – pu­to­pi­sci su oni što, pu­tu­ju­ći i be­le­že­ći, ne za­bo­ra­vlja­ju ko su i šta su, oda­kle su i ku­da im se va­lja vra­ti­ti.
Ra­ču­nam da to ni­je pri­ča sa­mo jed­nog pu­to­pi­sca. Još ma­nje je to pri­ča o tom pu­to­pi­scu. Uvi­jek je že­lja bi­la da se za­u­sta­vi vri­je­me i da se sa­či­ni ma­kar ski­ca za por­tret to­ga vre­me­na i lju­di u nje­mu...”(Na­sta­vi­će se)