- Piše: Milutin Mićović

Svi se užasavaju i od pomisli na električnu stolicu, ja na njoj uživam. Tako me je, eto, dopalo u životu. Nijesam baš htio, ali, vidim, htjelo se. Tek kad me uhvatila struja, vidio sam o čemu se radi. Sve prethodne misli o životu samo su bile nejasne slutnje, strahovi i užasi. Kad je struja krenula kroz mene, i svanulo mi s druge strane, pojasnile su mi se mnoge stvari. Kad sam počeo da se topim, i da nestajem, osjetio sam da stvarno postojim.

Dugo me je užasavala misao od toga šta nosim u sebi, sad uživam u tome što sam dočekao. Dugo mi je prijetila bomba, ispunjena nepoznatim eksplozivom, šaljući mi znake iz najcrnjih noći – sad me grli i ljubi taj plamen.

Dok sam na električnoj stolici, unutra sam, u Knjizi, čitam i razgledam. Da, takav je poredak, prvo je čitanje, onda gledanje. To jeste skoro istovremeno, ali ako ćemo u mikron, tako je. U stvari, to je progledavanje čitanjem. Zato se u Knjigu ulazi zatvorenih očiju, da bi ih Knjiga svojim slovima otvorila. Dok sam na električnoj stolici, brzo iščitavam knjige. Ne samo napisane knjige, nego i ljudske živote. To je jedino rješenje. Jer čovjek ne može sve knjige nikako da pročita, niti do svih ljudi da dođe. Ne može da pročita ni knjige na svom malom jeziku a kamoli one s drugih, i sasvim nepoznatih. A vrlo značajne knjige. Dok sam na električnoj stolici, učim plameni jezik, koji je osnova svih drugih jezika. Hrani me, otkriva mi što mi srce žudi. Kazuje mi ponešto od onoga što ima u svom preobilnom pamćenju. Kažem ponešto, to jest, koliko mogu da podnesem. Mogao bi mi reći sve, da ja mogu podnijeti. Vidim, on bolje zna koliko ja mogu primiti i saznati nego ja. I vidim, on mi je dao ovu stolicu. Drugo me ništa nije moglo smiriti i utješiti.

Knjiga je skrivena kap gornjeg ognja. Od jedne kapi nebeskog ognja može ovdje da se napravi velika knjiga. Da je čovjek danima i noćima čita i ne pročita. A kad čovjek sjedi na električnoj stolici, u odličnoj koncentraciji i kondiciji, čitanje ide jako brzo i kvalitetno. U momentu knjigu možeš da iščitaš i izmjeriš. To jest koliko u njoj ima nebeskog ognja. I ima li uopšte. U mnogima nema ni kapi. Njih dobar čitalac samo pogleda i odbaci u nepostojanje. I samo u tom slučaju prvo ide gledanje pa čitanje.

Dok sjedim na električnoj stolici, putujem. Putujem gdje hoću, prosto ukida se razdaljina između mene i onog gdje želim da stignem. Otkad sam naučio da putujem na električnoj stolici, nemam vremena za druga putovanja. Jednom mi moj prijatelj ponudi da putujem za Jerusalim, rekoh – brate nemam kad. Stalno putujem, i to bez ikakvih putnih isprava, bez čekanja na šalterima, bez kupovanja karata, bez novca, bez kontrole na graničnim prelazima. Toliku administraciju, razna čekanja, ne mogu da podnesem. Kud bih putovao kad sam stalno na direktnoj vezi. Neka ide u Jerusalim ko ne može tamo stići, bez aviona i vozova.

Prije desetak godina, putovao sam sa grupom pjesnika, profesora i bogoslova na Svetu Goru. Predvodio nas je mitropolit Amfilohije. Kad smo došli u Hilandar, uz veliku zvonjavu zvona u čast mitropolita, i ušli u onu čudesnu tišinu, kao da smo prvi put došli svojoj kući za koju nijesmo znali. Mnogima su krenule suze od umiljenija. Nijesmo se mogli nadisati i napiti te miline i tišine.To je neko stanje, kao da nestaješ, a, u stvari, tek sebe prepoznaješ.

Kad smo se vratili u Crnu Goru, i nešto pokušavali da ispričamo šta smo doživjeli, vidjelo se da se to ne da ispričati. Slušajući ta naša zamuckivanja, Kosto Ninković, koji nije putovao na Svetu Goru, reče: „Vidim da ću vam morati ispričati gdje ste bili”.

(Autor je književnik)

---