-Piše: Milisav S. Popović

Nije mogao više da trči za njom... iako je znao da nema nikog da to uradi umjesto njega. Samo je pao na tle, bez daha, i hropnuo „Stani! Molim te, stani!”

Kolona je nastavila da teče - bez njih (oticaće i dalje, pridružili se oni ili ne).

Zastala je. Okrenula se. Tanka kao vrbica. Stajala je ukipljeno nekoliko trenutaka, a onda prišla... i sjela pored njega.

-Koliko imaš godina? - upitao je.

- Sedam.

(laž, bila je mlađa)

- Znaš li šta rade pisci - uhvati je nježno za ruku, ali čvrsto, da ne pobjegne.

- Šta?

- Izmišljaju stvari - nasmiješila mu se (simpatičan osmijeh, nekako štetan) -... Ali to ne rade da bi lagali, već da bi djeca poput tebe opstala... da dožive istinu.

- Znači, sve si izmislio?

- Da. Od početka do kraja.

- Zašto si nam onda svaki put rekao „Ovo je istinita priča”? Je l' zato što to pisci rade?

(pitao se kako da joj objasni)

- Hoću da se vratim tamo - pokuša da se otme od njega.

- Ali ne možeš!

- Hoću! Želim!

- Tamo nije dobro. Nije nikad bilo dobro.

- Lažeš... sad me lažeš, kao i ostalu djecu. Ja znam da je sve ono što si tamo govorio bila istina. (niti jedna suza joj nije potekla, a ridala je) Hoću kod mame i tate, oni su tamo ostali, u oblacima.

- To sam pričao samo da ne tug... (nije mogao da se izlane, nije mogao)

- I tamo smo zaštićeni... čudovišta ne mogu da uđu unutra. Sjećaš se? Ograda nas štiti. Ovdje smo vani... ko zna šta će nas napasti. I sam si rekao da ima puno psoglavaca.

- Ta ograda je služila da nas zadrži unutra! (uspravi se i uhvati je za ramena)

- A šta ćemo da jedemo sad? Tamo imademo čarobni ukuv. Gdje da ga opet nađemo? Ko će da nam ga napravi?

- To su, dijete, splačine! (prigrli je; stežući je od bijesa i tuge) Splačine sa blatom!

- Lažeš!

- Slušaj me! - pritisnu je uz sebe, ionako sam nikakav, premršav - To je bio logor! Mi smo bili zarobljeni... Morao sam da izmišljam svakava s.anja... Kad su ih odvodili u komoru, pričao sam vam da ih pretvaraju u ptice ili oblake. Nije istina. Ubijali su ih. Ograda je bila za nas. Da ne odemo. Nismo spavali jedni uz druge da bi čuvali zemlju da se ne pocijepa... Nismo umotavali ljude u vreće da ih šaljemo poštom u Raj. Ništa od toga... ništa nije bila istina. - šapnu joj - Ovdje čudovišta nema. Bili su tamo, među nama.

- A tata? Mama? - noktom mu zagreba rame.

- Žao mi je, malena.

Umiri se. Osjeti da treba da je pusti iz zagrljaja.

Pogleda je u lice. Postalo je starije nego što ima godina. Pakao je razotkriven, vrijeme je bilo da uzme od nje šta mu pripada. Djetinjstvo i dobar dio narednog života - da u zalogaju skrca.

- Ajde sada... Rat je gotov. Idemo kući - krenu put njene ruke dok se pridržavao za drvo.

Ote se! I poput lasice odskoči unazad.

-Kuća je tamo - prkosno pokaza na stranu svijeta gdje je čučao kazamat.

I otrča, svakim korakom hitrija kad god bi za njom zajecao iz razorenog grla.

Utekla je... i nestala.



* * *

Liberoskabula - kad sam prvi put čuo za nju, odzvanjala je danima. Vrištala mi u prstima, zapinjala pod kožom i razorila vjeru da nema čovjeka koji ne može biti spasen od zla. Ima, samo nisam bio svjestan koliko ih je među nama...

Ožiljak zbog straha od slobode - jedan od mogućih prevoda. Tako prosto napisano, a ona tek kob - složeno užasna. Liberoskabula.

Potom su me naučili da je evidentiram... Da je ne izgovorim kada je u nekome prepoznam. Samo da preskočim - jer nema načina za prepravku... i kako bi, kada je duša naučila da se sokovima sopstvenih rana zaliva. Uzmeš li ranu... umrijeće duša, umrijeće od bolesti što je ozdravljena.

Sad nešto da te pitam... budi slobodan da se okreneš i pobjegneš ako ne želiš da priznaš... kako se zove zatvor iz kojeg reži tvoja idila? Onima što su presahli, kada je došlo do spasenja.

(Autor je književnik)