-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Ko­mu­ni­sti ni­je­su ko­mu­nja­re. Ko­mu­ni­sti su bi­li ča­sni lju­di ko­ji su za­i­sta vje­ro­va­li u pra­ved­ni­je od­no­se me­đu lju­di­ma. Oni su bi­li sprem­ni i na lič­nu žr­tvu za op­štu stvar. Da­nas ko­mu­ni­sta ne­ma vi­še, ali ima ko­mu­nja­ra i nji­ho­vih po­to­ma­ka, ko­ji su sprem­ni da žr­tvu­ju ci­je­li na­rod za svo­ju lič­nu stvar. Ko­mu­nja­re su kom­pro­mi­to­va­le ča­snu ide­ju ko­mu­ni­stič­kog dru­štva jed­na­kih lju­di. Da­na­šnje ko­mu­nja­re kri­ju ko su im bi­li oče­vi. Oni su da­nas per­ja­ni­ci pljač­ka­škog neo­li­be­ra­li­zma, a nji­ho­vi oče­vi su bi­li naj­o­zlo­gla­še­ni­ji Bro­zo­vi ud­ba­ši ko­ji su sla­li Cr­no­gor­ce i Sr­be na Go­li otok, jer ni­je­su htje­li da im „opet Hr­vat su­di”. Le­njin je bio pr­vi ko­ji je od ko­mu­ni­zma na­pra­vio ko­mu­njar­stvo, zlo­u­po­tri­je­bio Mark­sa (ko­ji ni­je bio ko­mu­ni­sta, već opre­di­je­lje­ni bur­žuj ko­ji se za­la­gao za pra­ved­ni­ju ras­po­dje­lu unu­tar ka­pi­ta­li­sitčkog dru­štva), a po­tom ga je sli­je­dio Broz – ko­mu­nja­ra nad ko­mu­nja­ra­ma.
Umje­sto „pro­le­ter­skog in­te­r­na­ci­o­na­li­zma” te ko­mu­nja­re sa­da na­me­ću „mul­ti­kul­tur­no dru­štvo”, bez ika­kve te­melj­ne kul­tu­re. Po­no­vo se uvo­di „de­likt mi­šlje­nja” u odo­ri „po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti”, što je upra­vo Le­nji­no­va sin­tag­ma.
Iste su i eti­ke­te za ži­go­sa­nje po­li­tič­ki ne­po­dob­nih: od „fa­ši­zma”, „re­ak­ci­je” i „na­ci­o­na­li­zma” do „po­pu­li­zma” i „re­vi­zi­o­ni­zma”. I mon­di­ja­li­sti, po­put ko­mu­nja­ra, za­bra­nju­ju sva­ki po­gled u pro­šlost, ka­ko bi ta­ko is­ko­re­njen čo­vjek bio uslo­vlja­van, bez ika­kvog ot­po­ra.
Ko­mu­nja­re su op­tu­ži­va­le pro­tiv­ni­ke da se opi­ru „isto­rij­skim pro­ce­si­ma”, dok mon­di­ja­li­sti tvr­de za pro­tiv­ni­ke da su „pro­tiv svi­je­ta”. Za raz­li­ku od ko­mu­nja­ra, ko­ji­ma je „kraj isto­ri­je” bio ko­nač­ni cilj, ide­o­lo­zi mon­di­ja­li­zma do­ka­zu­ju da je taj „kraj isto­ri­je” do­šao zbog ko­nač­ne po­bje­de an­glo­a­me­rič­kog, li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma te da je sva­ki ot­por uza­lu­dan i be­smi­slen. Po­put svo­jih pre­da­ka, ni­hi­li­stič­kih ko­mu­nja­ra, i mon­di­ja­li­sti pri­je­te „čist­ka­ma”, ali se pri­tom slu­že iz­ra­zom špan­ske In­kvi­zi­ci­je uze­tim iz la­tin­skog je­zi­ka: „lu­stra­ci­ja”.
Za­to Dra­goš Ka­la­jić, je­dan od naj­um­ni­jih Sr­ba ko­je smo ima­li, ka­že, još 2002: „Ni­je slu­čaj­no da su da­nas i ov­de naj­gor­lji­vi­ji po­bor­ni­ci mon­di­ja­li­zma ili glo­ba­li­za­ci­je upra­vo dje­ca Bro­zo­ve no­men­kla­tu­re, ko­ja se s osvjet­nič­kim ža­rom oko­mlju­ju na sve srp­sko, jer su uvje­re­ni da ih je srp­ska bor­ba za op­sta­nak i slo­bo­du li­ši­la oče­ki­va­nih pri­vi­le­gi­ja. Oni žu­de da, kao i nji­ho­vi oče­vi, pa­ra­zit­ski ili go­to­van­ski ži­ve na gr­ba­či srp­skog na­ro­da, ne zna­ju­ći ni­šta dru­go do da kao sa­mo­zva­ne su­di­je di­je­le svi­jet na zle ‘fa­ši­ste’ i do­bre ‘an­ti­fa­ši­ste’... Ina­če, ja ne di­je­lim gnu­ša­nje ko­je Sr­bi osje­ća­ju pred dje­lo­va­njem ta­kvih iz­ro­da u slu­žbi ne­pri­ja­telj­skih „ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja”. Na­pro­tiv, kad ih ko­jim slu­ča­jem vi­dim i ču­jem, ja se u sr­cu ve­se­lim, te se osje­ćam po­no­snim što pri­pa­dam srp­skom na­ro­du, jer ja­sno opa­žam da je u nje­mu ne­pri­ja­telj uspio da pot­ku­pi sa­mo mo­ral­ne na­ka­ze i in­te­lek­tu­al­ne ni­šta­ri­je... Ka­da ne­pri­ja­telj ka­že „ljud­ska pra­va” ili „otvo­re­no dru­štvo” — on ta­kvim sin­tag­ma­ma za­pra­vo ozna­ča­va pro­ti­vljud­ska pra­va te ru­še­nje svih od­bra­na dru­štva od unu­tra­šnjih i spolj­nih pri­jet­nji. Ka­da se za­la­že za „tran­spa­rent­nost” — mi­sli za­pra­vo na ra­bo­te pod okri­ljem to­tal­nog mra­ka. Ka­da pro­po­vje­da „li­be­ra­li­za­ci­ju ra­da”, ne­pri­ja­telj ne mi­sli na oslo­ba­đa­nje ra­da i stva­ra­la­štva, ka­ko to la­ko­vjer­na ve­ći­na shva­ta, već na si­stem u ko­me go­spo­da­ri ima­ju sva­ku slo­bo­du a rad­ni­ci ni­ka­kva pra­va.“
Vo­ka­bu­lar be­o­grad­skih „de­mo­kra­ta” i Go­spo­da­ra je pri­mjer par eks­e­lans za ovu Ka­la­ji­će­vu tvrd­nju. I još ne­što: ni­ka­da ko­mu­ni­sti ni­je­su bi­li lo­po­vi kao što su ove da­na­šnje neo­li­be­ral­ne de­mo­krat­ske ko­mu­nja­re.