-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Od ka­da je 1. ok­to­bra re­fe­ren­du­mom za­tra­že­na ne­za­vi­snost Ka­ta­lo­ni­je Špa­ni­ja pre­ži­vlja­va te­ška vre­me­na – du­bo­ko je po­di­je­lje­na, njen le­gi­ti­mi­tet je uz­dr­man i pri­je­te joj unu­tra­šnji su­ko­bi sa ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma.
Već je re­če­no: i isto­rij­ski i dr­žav­no i kul­tur­no Ka­ta­lo­ni­ja ima svo­je ar­gu­men­te ne­u­po­re­di­vo ja­če od onih al­ban­skih se­ce­si­o­ni­sta.
Ne­dav­no go­stu­ju­ći na RTS-u Tri­vo In­đić, (bio je am­ba­sa­dor u Špa­ni­ji) do­bar po­zna­va­lac pra­ve stvar­no­sti i isto­ri­je špan­skog dru­štva, na­veo je in­te­re­san­tan po­da­tak: na­ziv Ka­ta­lo­nac je sta­ri­ji od na­zi­va Špa­nac. Ovaj „ozbi­ljan, po­li­tič­ki na­rod”, po In­đi­će­vom mi­šlje­nju, „sve do 1978. go­di­ne gur­nut je u stra­nu”, a „za vri­je­me Fran­ko­ve dik­ta­tu­re nji­hov je­zik je bio za­bra­njen”.
U lek­si­ko­ni­ma na­i­la­zi­mo na po­dat­ke da je Ka­ta­lo­ni­ja isto­rij­ska po­kra­ji­na u Sje­ver­no- is­toč­noj Špa­ni­ji, pr­vo­bit­no na­se­lje­na ibe­ri­skim ple­me­ni­ma. U nje­noj mu­ko­trp­noj, te­škoj isto­ri­ji sme­nji­va­li su se broj­ni za­vo­je­va­či – bi­li su pod Kar­ta­gi­nom, Ri­mom, Vi­zi­go­ti­ma, Ara­pi­ma i špan­skom mar­kom Kar­la Ve­li­kog. Ka­ta­lon­ci po­seb­no s po­no­som is­ti­ču po­da­tak da se sa­mo­stal­na bar­se­lon­ska gro­fo­vi­ja sje­di­ni­la 1137. god. s Ara­go­ni­jom, a za­dr­ža­la je sa­mo­stal­nost i u sje­di­nje­noj Špa­ni­ji do 1714. Po­no­vo je ste­kla sa­mo­stal­nost (1932) na­kon pro­gla­še­nja re­pu­bli­ke, a oso­bi­to na­kon po­bje­de Na­rod­nog fron­ta ( 1936). Zbog is­tak­nu­te ulo­ge u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma, Fran­ko je 1939. li­kvi­di­rao auto­no­mi­ju Ka­ta­lo­ni­je.
Fa­ši­stič­ka Ita­li­ja i na­ci­stič­ke Nje­mač­ka oru­ža­nom in­ter­ven­ci­jom spa­si­le su Fran­ka i nje­go­ve pri­sta­li­ce da ne pre­tr­pi po­raz od re­pu­bli­kan­skih bo­ra­ca. Po­mo­gla mu je i po­li­ti­ka „ne­mi­je­ša­nja” ko­je su u vri­je­me su­ko­ba pro­kla­mo­va­le vla­de Fran­cu­ske i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. SSSR i Mek­si­ko pru­ži­li su po­moć špan­skoj re­pu­bli­cii. I iz 53 ze­mlje (1.500 iz Ju­go­sla­vi­je) do­šlo je u Špa­ni­ju oko 35.000 an­ti­fa­ši­stič­kih do­bro­vo­lja­ca svr­sta­nih u In­ter­na­ci­o­nal­ne bri­ga­de, ko­je su se is­ti­ca­le iz­van­red­nim he­ro­i­zmom sve do svog ras­for­mi­ra­nja (u sep­tem­bru 1938.) Na­kon što je 1938. re­pu­bli­kan­ska te­ri­to­ri­ja raz­dvo­je­na i u ja­nu­a­ru 1939. za­po­sjed­nu­ta Bar­se­lo­na, fa­ši­stič­ke sna­ge, ras­po­re­đe­ne u če­ti­ri ko­lo­ne ušle su u Ma­drid 28.3.1939. go­di­ne za­hva­lju­ju­ći i iz­daj­stvu kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nih ele­me­na­ta u gra­du (pe­ta ko­lo­na). Sli­je­di­le su kr­va­ve re­pre­sa­li­je fa­ši­stič­ke dik­ta­tu­re pro­tiv re­pu­bli­kan­skih bo­ra­ca i gra­đa­na: ve­li­ki ih je broj po­bi­jen, a oko mi­li­on ba­čen u tam­ni­ce i kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re. Vi­še od 650.000 mo­ra­lo je da bje­ži u ino­stran­stvo.
Zla vre­me­na po­no­vo su se vra­ti­la. Zbog na­si­lja dr­ža­ve Ka­ta­lon­ci or­ga­ni­zu­ju ma­sov­ne pro­te­ste i ge­ne­ral­ne štraj­ko­ve. U krat­koj iz­ja­vi za be­o­grad­sku Po­li­ti­ku Ra­fa­el Ar­gu­ljol, pi­sac i an­ga­žo­va­ni in­te­lek­tu­a­lac (ka­ta­lon­skog po­ri­je­kla) ko­ji još pam­ti ka­ko je kao mla­di stu­dent u vri­je­me fran­ki­zma po­li­ci­ja tu­kla lju­de na uli­ca­ma Bar­se­lo­ne, na­vo­di da su „špan­ski po­li­caj­ci i žan­da­ri pro­ba­li da spri­je­če odr­ža­va­nje ka­ta­lon­skog re­fe­ren­du­ma o ne­za­vi­sno­sti fi­zič­kim na­pa­di­ma na gla­sa­če. Tu­kli su ih pen­dre­ci­ma... Ga­đa­li gu­me­nim me­ci­ma... Vu­kli za ko­su i po po­du dok su ih is­tje­ri­va­li sa bi­rač­kih mje­sta... Ima pre­vi­še neo­fran­ki­stič­kih ele­me­na­ta u po­na­ša­nju špan­ske dr­ža­ve”, za­klju­ču­je Ar­gu­ljol. Ka­ta­lon­ci, ko­ji se­be ne sma­tra­ju Špan­ci­ma, jer ima­ju svoj sop­stve­ni je­zik i kul­tu­ru, op­tu­žu­ju Ma­drid da se vra­ća na gra­đan­ski rat ka­da je uki­nu­ta auto­no­mi­ja nji­ho­ve po­kra­ji­ne. Cen­tral­na vla­da, bi­ro­kra­ti­zo­va­na, ne­funk­ci­o­nal­na, ža­le se ka­ta­lon­ski se­pa­ra­ti­sti, od njih uzi­ma mno­go vi­še, ne­go što vra­ća. Ka­ta­lo­ni­ja je ina­če naj­ra­zvi­je­ni­ji dio ze­mlje (špan­ska Slo­ve­ni­ja). U glav­nom gra­du Bar­se­lo­ni vla­da­ju­ću ko­a­li­ci­ju či­ne re­pu­bli­kan­ci i kraj­nje lje­vi­čar­ske stran­ke.
Ru­ko­vo­đe­na svo­jim in­te­re­si­ma Evro­pa ni­je osu­di­la na­si­lje u Bar­se­lo­ni da ne bi ohra­bri­la osta­le se­pa­ra­ti­ste: u Ba­ski­ji ,u ita­li­jan­skoj Lom­bar­di­ji, fran­cu­skoj Kor­zi­ci, Bel­gij­skoj Flan­dri­ji ili ru­mun­skoj Tran­sil­va­ni­ji i mno­ge dru­ge.
Da se ta­ko ne­što do­go­di­lo dru­gdje, Evro­pa bi već upo­zo­ri­la da se mo­ra­ju po­što­va­ti pra­vo na slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja, oku­plja­nja i gla­sa­nja i pri­pri­je­ti­la sank­ci­ja­ma.
Pred­sjed­nik Evrop­ske ko­mi­si­je Žan Klod Jun­ker bio je ja­san: ne že­li ne­za­vi­snu Ka­ta­lo­ni­ju, jer bi u EU to iza­zva­lo na de­se­ti­ne „no­vih Ka­ta­lo­ni­ja”. I u go­vo­ru, ne­dav­no odr­ža­nom na špan­skom Uni­ver­zi­te­tu Sa­la­man­ka po­dr­žao je dje­lo­va­nje špan­ske vla­de i na­ci­o­na­li­zme na­zvao „otro­vom ko­ji Evro­pu spre­ča­va da ra­di za­jed­no”.
Pre­mi­jer Špa­ni­je Ma­ri­ja­no Ra­hoj za­hva­lio je Jun­ke­ru na po­što­va­nju špan­skog usta­va, za­ko­na i prav­nog si­ste­ma. Sva­ki gra­đa­nin Sr­bi­je, bez ob­zi­ra da li obo­ža­va ili psu­je Vu­či­ća, tre­ba da se za­pi­ta ka­ko se ta ista EU (ko­ja je nje­no stra­te­ško opre­dje­lje­nje) po­ni­je­la pre­ma nji­ho­vom usta­vu, za­ko­ni­ma i prav­nom si­ste­mu? Po­sto­je, da­kle, dvi­je vr­ste na­ci­o­na­li­za­ma: otrov­ni i lje­ko­vi­ti! Ko­men­tar je su­vi­šan. Sva­šta!
I Va­šing­ton je sta­vio do zna­nja da „osla­blje­na i ma­la Špa­ni­ja ni­je u in­te­re­su SAD – ta­mo NA­TO ima če­ti­ri voj­ne ba­ze.
Da pa­ra­fra­zi­ram Ma­ni­fest: ba­uk na­ci­o­na­li­zma kru­ži Špa­ni­jom, Evro­pom, pa i svi­je­tom.
Vo­de­ći svjet­ski an­ti­ko­mu­ni­stič­ki ide­o­log Zbig­njev Bže­žin­ski sma­trao je se­pa­ra­ti­stič­ko-na­ci­o­na­li­stič­ke sna­ge pri­rod­nim ne­pri­ja­te­ljem ko­mu­ni­zma kao ide­o­lo­gi­je. Bže­žin­ski ni­je mo­gao da pred­vi­di da će se­pa­ra­ti­stič­ko-na­ci­o­na­li­stič­ke sna­ge po­sta­ti „pri­rod­ni ne­pri­ja­telj” i za ne ma­li broj ka­pi­ta­li­stič­kih dr­ža­va. Na­rod­ski re­če­no: i pred nji­ho­vom ku­ćom za­i­gra­la je meč­ka. Ta­ko im i tre­ba.