-Autor: Mi­lan Ru­žić

Kao što vi­di­mo, unu­tra­šnji di­ja­log o Ko­so­vu se vi­še vo­di spo­lja ne­go iz­nu­tra. Svi svjet­ski gla­sno­go­vor­ni­ci ko­ji su se do­hva­ti­li mi­kro­fo­na, dr­že lek­ci­je na­ma ka­ko da ri­je­ši­mo pi­ta­nje is­kr­slo u na­šoj ze­mlji, a upra­vo po­sred­stvom tih ko­ji se hva­ta­ju mi­kro­fo­na.
U na­šoj ze­mlji na taj di­ja­log po­zva­ni su mno­gi ko­ji ne bi smje­li da vi­je­ća­ju ni o svo­joj lič­noj bu­duć­no­sti, ma­da, ako že­li­mo pri­zna­ti, raz­go­vor o Ko­so­vu i je­ste raz­go­vor o pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti svih nas, ali i sva­ko­ga od nas po­na­o­sob.
Ka­ko smo u me­di­ji­ma vi­dje­li, sva­ko je o Ko­so­vu pri­čao sam, što zna­či da se uve­li­ko od­i­gra­va mo­no­log. I što naj­te­že pa­da, to je onaj unu­tra­šnji mo­no­log tih lju­di sa sa­mim so­bom.
Ka­da vi­dim ka­ko se ti lju­di ko­ji su po­zva­ni na di­ja­log, ko­ji se pre­tvo­rio u se­ri­ju mo­no­lo­ga, iz­ja­šnja­va­ju o Ko­so­vu, ne­ma mi dru­ge ne­go da tvr­dim ka­ko je to sve jed­no op­šte tak­mi­če­nje u to­me ko će da ka­že bez­bol­ni­ju de­fi­ni­ci­ju Ko­so­va. Ko će da iz­rek­ne ono što će pri­hva­ti­ti i Sr­bi i stran­ci, a da se ni­ko ne na­lju­ti. To je pro­sto ne­mo­gu­će!
Oni Sr­bi ko­ji Ko­so­vo raz­gra­ni­ča­va­ju sa Sr­bi­jom, ti su raz­gra­ni­či­li sa­mi sa so­bom i mo­ra­li bi bi­ti pr­vi ko­ji ne bi smjeli ima­ti sto­li­cu na ne­kom bu­du­ćem di­ja­lo­gu ko­ji se ne­će pre­tvo­ri­ti u mo­no­log.
Uko­li­ko ne­ko ne zna vrijednost Ko­so­va, ne­bit­no je da li raz­mi­šlja isto­rij­ski, mi­to­lo­ški ili po­et­ski ili se u nje­mu pre­pli­ću svi ovi po­gle­di, taj ne bi smio da se na­đe ni za jed­nim sto­lom.
Ka­ko na­pra­vi­ti rje­še­nje po ko­jem će Ko­so­vo bi­ti tu­đe, a srp­sko? Ko su ti lju­di ko­ji se pi­ta­ju za sud­bi­nu na­še dr­ža­ve? Ko su oni pa­ja­ci ko­ji Ko­so­vo na­zi­va­ju „ge­o­graf­skom ob­la­šću”? Ko­ji su ti ko­ji uvek go­vo­re o ne­ka­kvoj pra­ved­noj di­o­bi? Ka­kva di­o­ba? Ko­so­vo je te­ri­to­ri­ja na ko­joj di­o­be ne smi­je bi­ti ni­ka­da! Po­pu­šta­nje de­mo­kra­ti­ji, ili ono­me što su nam pla­si­ra­li kao de­mo­kra­ti­ju, je i do­ve­lo do ove si­tu­a­ci­je sa Ko­so­vom! Ve­li­ke svjet­ske de­mo­kra­te su, vr­lo de­mo­krat­ski, li­ši­li srp­ski na­rod nje­go­ve ko­li­jev­ke! Ko im je dao to pra­vo? Ni­ko dru­gi do mi sa­mi! I ka­kvi su to sad di­ja­lo­zi? O če­mu se sad ima pri­ča­ti? Tre­ba za­u­ze­ti je­dan stav i od nje­ga ne od­stu­pa­ti, a on bi, ako je išta sa­vje­sti i pa­me­ti u na­ma osta­lo, mo­rao bi­ti taj da je Ko­so­vo Sr­bi­ja i da ni­ka­da ne mo­že bi­ti dru­ga­či­je!
Zbog tog istog Ko­so­va, pre­pli­va­li smo ri­je­ke kr­vi po­sle bo­ja, gle­da­li ka­ko naš na­rod ubi­ja­ju i pro­tje­ru­ju, otvo­re­nih vi­li­ca pra­ti­li ka­ko nam hra­mo­ve obes­kr­šta­va­ju i pa­le, ka­ko srp­ske ku­će slu­že kao šta­le ili ma­te­ri­jal za lo­gor­ske va­tre i otr­pje­li naj­ve­ći ge­no­cid i te­ro­ri­stič­ki čin u po­sled­njih ko zna ko­li­ko go­di­na – bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je ko­je se mo­že kr­sti­ti i he­mij­skim ra­tom. Za­što do­zvo­lja­va­mo oni­ma ko­ji to ni­ka­da ni­je­su pre­va­li­li pre­ko svo­jih le­đa da nam go­vo­re šta mo­že­mo, a šta ne mo­že­mo sa Ko­so­vom? Za­što smo do­zvo­li­li da isti ti ko­ji na­ma go­vo­re šta da ra­di­mo, bu­du upra­vo oni zbog ko­jih smo sve to pre­ži­vje­li, ako smo pre­ži­vje­li?
U ka­kvom se to svi­je­tu je­dan na­rod od­ri­če svo­je ze­mlje, jer je ne­ko na­re­dio da ta­ko ura­di? Ko­ja to „ne­za­vi­sna dr­ža­va” ima do­ka­za­ne rat­ne zlo­čin­ce za ru­ko­vo­di­o­ce, te­ro­ri­ste za ido­le i pra­vo da ti lju­di od­lu­ču­ju o sud­bi­ni ono­ga što na­zi­va­ju dr­ža­vom, a ote­li su je od na­ro­da za či­ji im je po­mor su­đe­no?
Svi smo svje­sni da se mo­ra za­u­ze­ti je­dan stav! Ako je to stav ko­ji je za ne­što, on­da on, pri­rod­no, po auto­ma­ti­zmu, mo­ra bi­ti i pro­tiv ne­če­ga! Uko­li­ko je on i za jed­no i za dru­go, on­da ni­je stav, već ustu­pak, sa­vi­ja­nje gla­ve i sa­mo­po­ni­že­nje.
Ka­ko to da su Al­ban­ci uspje­li svi­jet da ubi­je­de u ne­što i do­bi­li su naj­sve­ti­ji dio na­še ze­mlje, a mi ne umi­je­mo isto ta­ko ne­što da smi­sli­mo da nam, ako se već sa­mo on pi­ta, taj svet vra­ti ono što nam je od­u­ze­to? Da li je mo­gu­će da Sr­bi­ja ne­ma in­te­li­gen­ci­ju ko­ja bi tok isto­ri­je okre­nu­la u na­šu ko­rist? Po­sto­ji li na ovom svi­je­tu iko ko bi vje­ro­vao na­ma i ko­ga bi­smo mi, na­rav­no ar­gu­men­ti­ma, na­tje­ra­li da bu­de sa na­še stra­ne?
Do­ja­di­lo je vi­še gle­da­ti ka­ko mi sa­mi ra­di­mo pro­tiv se­be. Ma­lo nam je, iz­gle­da, bi­lo ka­da su dru­gi bi­li pro­tiv nas. Valj­da raz­mi­šlja­mo ka­ko još je­di­no ni­smo išli pro­tiv se­be, a to nam je omi­lje­ni ho­bi. I ne vi­di­mo da ni­ka­da ni pro­tiv ko­ga dru­gog ni­smo ni ra­di­li, ne­go pro­tiv svo­jih.
I dok ne za­u­zme­mo je­din­stven stav o to­me ka­ko je Ko­so­vo rod­no mje­sto Sr­bi­je i Sr­ba, ne­će se ču­ti ni ni ade­kva­tan od­go­vor Izet­be­go­vi­ću, već će on bi­ti gost Be­o­gra­da kao ne­ko ko­ga sma­tra­mo pri­ja­te­ljem. Mo­žda i on do­la­zi da se pri­klju­či di­ja­lo­gu o Ko­so­vu, po­što je mo­no­log već od­ra­dio.
Šta oče­ki­va­ti od dru­gih ka­da mi sa­mi se­be ne po­štu­je­mo? Ne mo­že i ne­će ni­ko bi­ti ve­ći Sr­bin od nas Sr­ba, pa ma ko­me se obra­ti­li da nam po­mog­ne.
Ključ rje­še­nja ko­sov­skog pi­ta­nja na­la­zi se u to­me šta mi o Ko­so­vu mi­sli­mo i šta ono za nas pred­sta­vlja. Ako ne­ko od nas Sr­ba ne zna šta je na­ma Ko­so­vo, on­da taj ključ ni­ka­da ni­jed­na vra­ta ot­klju­ča­ti ne­će, jer ga ne­će­mo ima­ti, ni­ti će­mo mi zna­ti šta smo mi sa­mi se­bi i oni­ma ko­ji su stra­da­li za nas i za Ko­so­vo!
Ko­so­vo je krst ko­ji no­si­mo na le­đi­ma i na ko­jem nas je svi­jet ras­peo! Na na­ma je da li će­mo vas­kr­snu­ti!
www.iskra.co