-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Bi­lo je to (ne)oče­ki­va­no – za­vi­sno iz kog di­je­la svi­je­ta se po­sma­tra – iz­vi­nje­nje i sa­svim iskre­no ka­ja­nje.
Sa­dr­ža­no je u vi­je­sti ko­ja se, kroz sve­o­bu­hvat­nu mre­žu in­ter­ne­ta, br­zo ra­ši­ri­la – vi­je­sti da se kom­pa­ni­ja pri­vat­ne že­lje­zni­ce ko­ja po­ve­zu­je cen­tar To­ki­ja sa pe­ri­fe­ri­jom svo­jim put­ni­ci­ma iz­vi­ni­la zbog to­ga što je u pro­šli uto­rak njen voz sta­ni­cu na­pu­stio 20 se­kun­di ra­ni­je ne­go što to na­la­že red vo­žnje.
Vra­ta su se po­za­tva­ra­la i kom­po­zi­ci­ja je kre­nu­la u 9:44:20 (pri­je pod­ne) umje­sto u pred­vi­đe­nih 9:44:40!
Ni­ko od put­ni­ka to ni­je pri­mi­je­tio, voz je u do­la­znu sta­ni­cu sti­gao tač­no u se­kun­du, ali ra­ni­ji po­la­zak ni­je pro­ma­kao de­žur­nom dis­pe­če­ru, ko­ji je to evi­den­ti­rao i pre­nio pret­po­sta­vlje­ni­ma. Oni su, pak, ovu gre­šku sma­tra­li do­volj­no ve­li­kom da za­slu­žu­je jav­no sa­op­šte­nje u ko­me je, iz­me­đu osta­log, re­če­no: „Mi se naj­i­skre­ni­je iz­vi­nja­va­mo zbog ozbilj­nih ne­pri­jat­no­sti ko­je su ima­li na­ši put­ni­ci”.
Do­da­to je i ob­ja­šnje­nje: ma­ši­no­vo­đa ni­je do­volj­no pa­žlji­vo po­gle­dao u red vo­žnje, zbog če­ga je, za­jed­no sa cje­lo­kup­nom po­sa­dom vo­za, uko­ren, uz na­re­đe­nje da se ova­kva si­tu­a­ci­ja ne po­no­vi.
Ako je ne­ko zbog 20 se­kun­di za­ka­snio, ma­lo je vje­ro­vat­no da se za­bri­nuo: na ovoj li­ni­ji po­la­sci su sva­ka 4 mi­nu­ta. A u mre­ži to­kij­skog jav­nog pre­vo­za, u ko­joj vo­zo­vi ima­ju cen­tral­nu ulo­gu, ima i li­ni­ja na ko­ji­ma u sa­o­bra­ćaj­nim špi­ce­vi­ma no­vi voz do­la­zi i sva­ka dva mi­nu­ta.
Ka­šnje­nja se de­ša­va­ju, po pra­vi­lu ni­je­su du­ža od jed­nog mi­nu­ta, i uvi­jek su pra­će­na jav­nim iz­vi­nje­nji­ma, što ja­pan­skim že­lje­zni­ca­ma, ko­je su pr­ve na ši­ne po­sta­vi­le su­per­br­ze vo­zo­ve (ču­ve­ni „šin­kan­sen” – „voz me­tak” – pr­vu vo­žnju oba­vio je još 1. ok­to­bra 1964, a da­nas se mre­žom pru­ga od oko 2.700 ki­lo­me­ta­ra, kre­će br­zi­nom od iz­me­đu 240 do 320 ki­lo­me­ta­ra na sat) da­je re­pu­ta­ci­ju naj­po­u­zda­ni­jih na svi­je­tu.
Op­sjed­nu­tost tač­no­šću, ka­ko su naj­no­vi­jim po­vo­dom pod­sje­ti­le no­vin­ske agen­ci­je, u jed­nom slu­ča­ju je bi­la fa­tal­na: žur­ba da se na­dok­na­di za­ka­šnje­nje od 90 se­kun­di u po­la­sku do­ve­la je 2005. do iska­ka­nja iz ši­na jed­nog pri­grad­skog vo­za i do po­gi­bi­je vi­še od sto­ti­nu put­ni­ka.
Naj­no­vi­je iz­vi­nje­nje zbog 20 se­kun­di iza­zva­lo je pod­smi­je­he i ču­đe­nja u ve­ći­ni dru­gih svjet­skih me­tro­po­la, gdje u že­lje­znič­kom pre­vo­zu ni­je­su bit­ni ni mi­nu­ti, pa ni sa­ti. Tač­nost vo­zo­va, do­du­še, mo­že da bu­de i mje­ra ure­đe­no­sti i uspje­šno­sti dr­ža­ve, pa se ta­ko če­sto po­mi­nje da su u re­ži­mi­ma Hi­tle­ra i Mu­so­li­ni­ja „vo­zo­vi po­la­zi­li na vri­je­me” (ali se ne po­mi­nje ku­da su ove fa­ši­stič­ke vo­đe na kra­ju od­ve­le Njem­ce i Ita­li­ja­ne).
Ja­pan je na pre­ci­zno­sti iz­gra­dio ne sa­mo re­pu­ta­ci­ju svo­je že­lje­zni­ce, ne­go i eko­no­mi­je, pa i dru­štva. Ni­je do­du­še vi­še dru­ga eko­no­mi­ja svi­je­ta ko­ja pri­je­ti da po­sta­ne pr­va, kao što je to bio u za­vr­šni­ci pr­o­šlog vi­je­ka – u toj ulo­zi da­nas je Ki­na – ali je ostao va­žan glo­bal­ni ak­ter i ze­mlja ko­joj se za­vi­di ne sa­mo na tač­no­sti vo­zo­va.
Ja­pan je ovih da­na bio u vi­je­sti­ma i po­vo­dom po­sje­te ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa u okvi­ru nje­go­ve 12-dnev­ne azij­ske tur­ne­je. Do­ma­ćin mu je bio ja­pan­ski pre­mi­jer Šin­zo Abe, ko­ji je upra­vo osvo­jio svoj če­tvr­ti pre­mi­jer­ski man­dat, što je re­kord u ja­pan­skoj po­li­ti­ci (po­sta­vio je još je­dan: bio je pr­vi pred­sjed­nik vla­de po­sli­je­rat­nog Ja­pa­na ro­đen po­sli­je ra­ta).
Ja­pan je, ka­ko je po­ka­za­la i Tram­po­va po­sje­ta, da­nas na po­li­tič­koj ras­kr­sni­ci: da li da pro­mi­je­ni po­sle­rat­ni ustav (ko­ji su mu na­pi­sa­li ame­rič­ki oku­pa­to­ri) i po­sta­ne „nor­mal­na ze­mlja” ti­me što će ima­ti pra­vu voj­sku, umje­sto sa­da­šnjih „sna­ga za sa­mo­od­bra­nu”.
Pro­tiv od­u­sta­ja­nja od po­sle­rat­nog pa­ci­fi­zma je ve­ći­na Ja­pa­na­ca, ali je pi­ta­nje ka­rak­te­ra i ulo­ge sop­stve­ne voj­ske za­o­štre­no nu­kle­ar­nim pro­ba­ma Sje­ver­ne Ko­re­je i ne­iz­vje­sno­sti­ma ko­je je do­nio baš Do­nald Tramp: mo­že li Ja­pan za­i­sta i da­lje da ra­ču­na na ame­rič­ki „nu­kle­ar­ni ki­šo­bran”, ili mu je bo­lje da se za­šti­ti sam.
Ko­nač­ne od­lu­ke još ne­ma, a u me­đu­vre­me­nu na is­ku­še­nji­ma su i ne­ki po­zna­ti bren­do­vi ja­pan­ske in­du­stri­je. Na­ro­či­to po­sli­je ot­kri­ća da je po­zna­ta že­lje­za­ra „Ko­be stil” mi­nu­lih go­di­na si­ste­mat­ski fal­si­fi­ko­va­la broj­ke o kon­tro­li kva­li­te­ta kom­po­nen­ti ko­je je pra­vi­la za svo­je kup­ce sa svih stra­na svi­je­ta, pro­iz­vo­đa­če auto­mo­bi­la, avi­o­na, nu­kle­ar­nih cen­tra­la, pa i br­zih vo­zo­va.
I po­sle to­ga usli­je­di­lo je iz­vi­nje­nje ko­je ni pri­bli­žno ni­je ta­ko be­za­zle­no kao ono zbog vo­za ko­ji je kre­nuo 20 se­kun­di pre­ra­no. Ja­pan­ci su, me­đu­tim, u po­re­đe­nju sa ostat­kom svi­je­ta, u mno­go ve­ćoj mje­ri svje­sni da je „đa­vo u de­ta­lji­ma”. Mo­žda je za­to glav­na lek­ci­ja ko­ju tre­ba da na­u­či­mo od njih to da bri­ga o ve­li­kom po­či­nje pa­žnjom ko­ja se pri­da­je sit­ni­ca­ma, da ma­le ne­pri­jat­no­sti mo­gu da bu­du uvod u zna­čaj­ne pro­ble­me, a ozbilj­no za­o­sta­ja­nje na­o­ko be­zna­čaj­nim ka­šnje­nji­ma…
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)