-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Da. Po­sto­ji vi­še vr­sta lju­ba­vi. Naj­soč­ni­je su one ko­je vas erot­ski ukva­se... no, ujed­no su i naj­kvar­lji­vi­je. Pre­zru... ili us­ki­se. Ka­ko god – mi­lo­va­njem su uslo­vlje­ne. A ta­re­njem ti­je­la – iz­nu­tra se ohra­pa­vi.
Opet, tu je i od­nos iz­me­đu ro­di­te­lja i dje­ce. Sve­za ko­ja se sma­tra sa­mo­do­volj­nom, bez­u­slov­nom, ne­u­po­re­di­vom – i što je naj­bit­ni­je – auto­za­cje­lju­ju­ćom. O njoj pi­šu, go­vo­re i pod­u­ča­va­ju mno­gi – do­bro je što ta­ko či­ne. Neo­p­hod­no je. Ne­ke po­ro­di­ce za­bo­ra­vlja­ju da tre­ba da se po­no­se.
Mi će­mo bi­ti skrom­ni­ji, pa će­mo ov­dje da po­vu­če­mo za uši pri­ja­te­lje – ili ono što se u psi­ho­lo­gi­ji zo­ve „re­la­ci­ja na­sta­la iz se­lek­tiv­ne lju­ba­vi”. Bez na­mje­re da za­tru­je­mo po­sto­je­ća ili da se kri­je­mo pred no­vim pri­ja­telj­stvi­ma. Či­sto da ka­že­mo ne­što što se obič­no ne iz­go­va­ra. Ra­di se o vr­tu kog tre­ba odr­ža­va­ti s obje stra­ne. Umi­je da oko­ro­vi iz­ne­na­da.
Pri­ja­telj­stvo pred­sta­vlja jed­nu od naj­pri­rod­ni­jih ka­te­go­ri­ja ve­zi­va­nja sa „slič­nim ne­znan­ci­ma”. Ne­mo­gu­će je na­ći iden­ti­čan ka­lup za lič­ni oke­an, ali vi­sok ni­vo er­go­nom­ske udob­no­sti je neo­p­ho­dan. Ne­što dru­ga­či­je od ostat­ka svi­je­ta mo­ra da vas po­ve­zu­je sa pri­ja­te­ljem. Obič­no se ra­di o mi­mo­hod­nom šap­ta­ju slu­čaj­no za­sta­lih du­ša. Lju­di se osje­te po toč­ki­ći­ma is­pod ko­re, i ta­ko ska­če. Kad pre­vo­ji me­đu so­bom na­leg­nu i du­šev­ni po­re­ci klik­nu. Kao na­sta­vak re­če­ni­ce... što za­vr­ši u stih. Pa na so­net za­mi­ri­še.
Če­sto su ti lju­di dra­go­cje­ni­ji od krv­nih srod­ni­ka. Za­to se zo­vu „nat­krv­na po­ro­di­ca”.
Ipak, ja­vlja se s vre­me­na na vri­je­me iz­u­ze­tan vid po­na­ša­nja ko­ji umi­je da ugro­zi naj­div­ni­ja dru­že­nja. Ne znam da li ste ču­li za mo­du­li­ra­nje ka­rak­te­ra kod su­bjek­ta?... i da je­ste, po­ja­sni­ću.
Kao u bra­ku, i u pri­ja­telj­stvu po­sto­je oni ko­ji vo­le vi­še, vri­je­de vi­še, zna­čaj­ni­ji su. Vr­lo ohol pri­ro­dan po­re­dak – ali, be­mli­ga, ta­ko je.
Pri­ja­telj­stvo sa se­bi na­lič­ni­ma je div­no i bez kon­flik­ta sve dok ona „sjaj­ni­ja” stra­na ima vi­še ob­zi­ra i do­pu­šta „ma­nje iz­u­zet­noj” da vo­di i no­si bar­jak. Dok ste do bo­la skrom­ni, sve će po ta­kve „pri­ja­te­lje” da bu­de ka­ko tre­ba.
Vre­me­nom mo­du­li­ra­nje pre­la­zi prag to­le­ran­ci­je – jer bli­ski pri­ja­te­lji raz­vi­ja­ju uvje­re­nje da su va­žni­ji, zna­čaj­ni­ji, neo­p­hod­ni­ji (opet u od­no­su na onog ko­ji je uisti­nu „po­se­ban”). Mo­žda čak i pre­sta­nu da pri­mje­ću­ju da sva­ko­dnev­no be­re­te zvi­je­zde ili pe­ca­te mje­sec. Za njih će to bi­ti sa­svim obič­na ra­bo­ta ko­jom se vi „eto ba­vi­te”. Ima­će stav „na stra­nu tvo­je ča­ro­li­je, vi­di me­ne!, umi­jem da čač­kam nos!”
Ka­rak­te­ro­lo­gi­ja svih tih od­no­sa je do­pu­nje­na pra­zni­nom... uni­že­na stra­na je ona ko­ja „vri­je­di vi­še”, ali na­sta­vlja da slu­ša, pra­ti, i šu­ti. Mo­du­li­ra se i hi­je­rar­hi­ja u dru­ži­ni – ma­nje zna­ča­jan po­sta­je vo­đa. Oba­ha­ti. Ka­ko i ne bi, kad vas ima za re­kla­mu.
Ta­ko­đe, u po­stup­ku mo­du­li­ra­nja ka­rak­te­ra, ta­kvi pri­ja­te­lji će tra­ži­ti da im bu­de­te dio na­vi­jač­ke ma­se, tap­šač nji­ho­vih uspje­ha. Ima­će vi­še ra­zu­mi­je­va­nja za one oso­be ko­je su vas uvri­je­di­le ne­go za vas, i što je još go­re – po­sta­je­te spo­red­na ulo­ga u sop­stve­nom ži­vo­tu... sve dok ste sa nji­ma. Ta­kav film poč­ne da pa­ti od iz­mje­ne sce­na­ri­ja.
Sje­ćam se jed­nog po­ra­znog ak­si­o­ma – bli­skim pri­ja­te­lji­ma (tzv. mo­du­la­to­ri­ma), sme­ta­će istin­ski i in­tim­no sva­ki vaš na­red­ni uspjeh, bi­lo ka­kav is­ko­rak. Ali će „na­sta­vi­ti da vas vo­le”?!
Oče­ku­ju od vas da im bu­de­te po­dr­ška, ali ne i da ima­te svo­jih sno­va... Za­pra­vo, do­pu­sti­će vam da sa­nja­te, sa­mo da ih ne re­a­li­zu­je­te. Ma, sma­tra­će da ste se do­sta na­di­sa­li va­zdu­ha. Mo­du­li­ra­nje, ili „ski­da­nje zna­ča­ja” se ti­me do­vo­di do kon­ca. Ka­ko i šta da­lje – in­di­vi­du­al­na je stra­te­gi­ja. Bol je, ma ka­kva bi­la od­lu­ka, ne­mi­nov­na.
Naj­go­ra stvar ko­ja kao fi­nal­na na­sta­je iz mo­du­li­ra­nja ka­rak­te­ra je stav da su vas „uobi­ča­ji­li”, i da ste nji­ho­ve opre­me stan­dard­na ru­bri­ka ili ukra­sni do­da­tak na gru­di­ma. Ne­ma ve­ze što je pri­ve­zak vred­ni­ji od klju­ča.
Za­to se mno­ga bli­ska pri­ja­telj­stva ras­pad­nu i ne­sta­nu iz lek­si­ko­na... Re­dak­tu­ra je po­je­la naj­bo­lja po­gla­vlja.
Isti­na, vre­me­nom se rav­no­te­ža us­po­sta­vi, pa oni ko­ji ni­je­su bi­li svje­sni ko­ga su ima­li, po­sta­ju pra­zni i raz­dra­žlji­vi. No to je već nji­ho­va is­pla­ta. Vi će­te već na­ći na­či­na da vas ne­ko no­vi ugra­bi i za­gr­li... mo­žda i ka­že „ra­du­jem se tvo­joj ra­do­sti... i žao mi je tvo­jih ra­na... ja ću da ti ih ozdra­vim”.
A ti ura­di ne­što, što će mo­žda da te upla­ši... ne idi vi­še kod onih ta­ko što ćeš pret­hod­no da uga­siš mo­tor du­šev­ni. Iza­đi iz „stend­baj” mo­da i le­đa us­pra­vi. Ne­ka ti u oči­ma vi­de da si bla­gom bo­ga­ti­ji.
Div­no je vo­lje­ti ne­ko­ga vi­še od se­be... zbog to­ga se svi­jet vr­ti. Ali, do­di­rom u sr­ce pro­vje­ri – da li su ti zbog to­ga so­ko­vi pre­sa­hli?
Ako je ta­ko – pre­sta­ni. Sve pre­ki­ni.
I da te pi­tam iskre­no... kad si li­ša­ju ba­grem, pe­če li?
(Autor je knji­žev­nik)