-Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić

Ma­lo ko zna ko­li­ko je va­žno otvo­re­no go­vo­ri­ti o pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se ve­ći­na ne že­li su­o­či­ti. Još je ma­nje onih ko­ji pre­po­zna­ju sop­stve­nu od­go­vor­nost i ima­ju do­volj­no smje­lo­sti da jav­no iz­ne­su stav i ta­ko se iz­lo­že su­du jav­no­sti. Da li je to po­sle­di­ca vje­kov­ne dru­štve­ne kri­ze na ovim pro­sto­ri­ma, men­ta­li­tet­ska od­li­ka, ge­net­sko na­sle­đe ili ne­što če­tvr­to, pe­to ili de­se­to, mo­že­mo osta­vi­ti otvo­re­no za de­talj­ni­ju ana­li­zu. Ono što bi tre­ba­lo da bu­de ne­spor­no je­ste da je ta­kav trend pri­su­tan, a to nam ni kao dru­štvu ni kao po­je­din­ci­ma ne slu­ži za po­nos. Na­ro­či­to ne ako se zna da pre­ten­du­je­mo da po­sta­ne­mo dio Evrop­ske uni­je, gdje se ve­o­ma ci­je­ni kul­tu­ra ar­gu­men­to­va­nog jav­nog di­ja­lo­ga. Ma­kar ta­ko tvr­de ta­mo­šnji zva­nič­ni­ci.
Su­prot­no od to­ga, pro­sto je ne­vje­ro­vat­no ko­li­ko je onih sprem­nih da ko­men­ta­ri­šu te ma­lo­broj­ne ko­ji uka­zu­ju na ži­vot­ne pro­ble­me i dru­štve­ne ano­ma­li­je. Još ču­de­sni­je je što se u pi­ta­nje ne do­vo­di odr­ži­vost jav­no iz­ne­se­nog sta­va, već se pre­i­spi­tu­ju mo­ti­vi tih ri­jet­kih ko­ji se usu­de da jav­no pro­go­vo­re. E tu se pu­šta ma­šti na vo­lju i pri­ka­zu­je ri­je­dak ta­le­nat na­ci­je da pri­mi­je­ni sve ono upi­je­no sa stra­ni­ca žu­te štam­pe, la­ti­no­a­me­rič­kih i tur­skih se­ri­ja, ,,ri­ja­li­ti­ja“ i dru­gih da­nas po­pu­lar­nih iz­vo­ra in­te­lek­tu­al­ne na­do­grad­nje i in­for­mi­sa­no­sti.
Iz ono­ga što sam lič­no imao pri­li­ku da ču­jem, a vje­ruj­te na ri­ječ da sam se na­slu­šao ra­znih te­o­ri­ja i ana­li­za, naj­če­šće se ra­di o stra­nim pla­će­ni­ci­ma, ru­ši­te­lji­ma dr­žav­nih te­ko­vi­na, po­li­ti­kan­stvu i po­li­tič­kim am­bi­ci­ja­ma, pro­fe­si­o­nal­noj neo­stva­re­no­sti, do­ko­no­sti, za­vi­sti, pa i o mr­žnji pre­ma sve­mu i sva­ko­me ko po­ku­ša ura­di­ti ne­što.
A ako je sve na­ve­de­no ne­pri­mje­nji­vo, jer pro­sto po­ne­ko ži­vo­tom svje­do­či dru­ga­či­je, on­da na sce­nu stu­pa krun­ski ar­gu­ment ,,la­ko je nje­mu-njoj”!!! I tu se za­tva­ra sav ma­ne­var­ski pro­stor za one ko­ji po­ku­ša­ju po­nu­di­ti kon­tra­ar­gu­men­ta­ci­ju i sta­ti u od­bra­nu ne­či­jeg li­ka i dje­la. Za ta­kav ,,to­uché“ (tu­še) ne­ma­ju od­bra­nu ni oni ko­ji po­ku­ša­va­ju ra­zu­mje­ti po­tre­bu oma­lo­va­ža­va­nja po­je­di­na­ca ko­ji se usu­de da jav­no ka­žu ono što vi­de sop­stve­nim oči­ma.
E sad, na­kon ovih uvod­nih kri­tič­kih osvr­ta, ma­da je to vi­še su­ro­va re­al­nost, ni­ka­ko ne mo­gu a da se ne do­tak­nem jed­nog me­ni omi­lje­nog kul­tu­ro­lo­škog fe­no­me­na, a to je na­čin na ko­ji se tim ma­lo­broj­nim za­štit­ni­ci­ma jav­nog in­te­re­sa da­je po­dr­ška za ono što ra­de za do­bro­bit dru­štva u cje­li­ni. Po­što i sam po­ku­ša­vam da dam do­pri­nos una­pre­đe­nju kul­tu­re jav­nog di­ja­lo­ga i go­to­vo sva­ko­dnev­no di­je­lim lič­ni stav, do­zvo­li­će­te na­po­me­nu da je i ovaj tekst za­sno­van na sop­stve­nom is­ku­stvu, jer, ka­ko po­slo­vi­ca ka­že, ,,naj­bo­lje se uči­ti na sop­stve­nim gre­ška­ma“. Ili ne ka­že?
Ne­go da ne od­lu­tam da­le­ko od te­me, ma­da ,,vi­še vo­lim vje­tar ne­go mir­nu lu­ku“, vra­ćam se na kul­tu­ro­lo­ški fe­no­men ko­ji po me­ni ima po­ten­ci­jal i u kon­tek­stu na­ci­o­nal­nog bren­di­ra­nja.
Evo o če­mu se ra­di. Si­gu­ran sam da je ve­ći­na nas ne­kad ne­kom oda­la pri­zna­nje za jav­no iz­ne­se­ni stav ri­je­či­ma ,,ne­ka si im rek′o”, so­li­da­ri­šu­ći se ta­ko s tim ne­kim ko­ji je, u ma­njoj ili ve­ćoj mje­ri, umje­re­ni­je ili di­rekt­ni­je, pre­nio i na­še lič­no mi­šlje­nje ili uvje­re­nje o ne­koj kon­kret­noj stva­ri, po­ja­vi ili pro­ble­mu.
Da ne bih is­pao na­i­van (to mi u ovim go­di­na­ma ne bi va­lja­lo), ja­sno je da se tim ,,ne­ka si im rek′o” po­ku­ša­va­ju ma­ski­ra­ti i oni sa po­čet­ka pri­če ko­ji ne ko­men­ta­ri­šu su­šti­nu već mo­ti­ve, ali i oni ko­ji se ta­ko že­le po­spr­da­ti, što je isto ta­ko na­še kul­tu­ro­lo­ško i ge­net­sko na­sle­đe, pa i na­su­šna po­tre­ba za ne­ke or­ga­ni­če­ne sop­stve­nom ne­slo­bo­dom.
Ko se usu­di da tra­ži u fe­no­me­nu ,,ne­ka si im rek′o”, mo­že pro­na­ći tra­go­ve lju­ba­vi i blu­da, olak­ša­nja i pat­nje, us­hi­će­nja i oča­ja, po­no­sa i lju­bo­mo­re, prav­de i ne­prav­de, tra­di­ci­je i po­mo­dar­stva, mi­ra i ra­ta… A to­li­ko to­ga još ni­je pro­na­đe­no.
Ci­je­li ži­vot svje­sno po­ku­ša­vam da kri­vim sta­za­ma do­đem do skri­ve­nog bla­ga; ma­lo ko zna ko­li­ko sam pu­ta ,,pre­či­com zna­nom za­lu­tao”, pa sam za­to ostao za­te­čen ka­kvo sam bo­gat­stvo du­ha pro­na­šao u tom ,,ne­ka si im rek′o”, a da ga ni­sam ni tra­žio, ni­ti sam mu se na­dao. To bla­go je ve­ća sa­tis­fak­ci­ja od sva­kog pri­zna­nja i ono oba­ve­zu­je na još ve­ću po­sve­će­nost i smje­lost. I za­to ću do­zvo­li­ti se­bi da u ime svih nas ko­ji sva­ko­dnev­no upo­zo­ra­va­mo na eko­lo­ške pro­ble­me i dru­ge ži­vot­ne iza­zo­ve sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo kao dru­štvo za­hva­lim svi­ma ko­ji su nas po­dr­ža­li sa ,,ne­ka si im rek′o”. Va­še ,,ne­ka si im rek′o”, na­ša je na­da da se stva­ri ipak po­mje­ra­ju sa mr­tve tač­ke i da ima bu­duć­no­sti za Cr­nu Go­ru, Usta­vom de­kla­ri­sa­nu eko­lo­šku dr­ža­vu. Hva­la bez­broj pu­ta.
Da ne is­pad­ne da za­hva­lju­jem iz (ne)či­ste ku­tro­a­zi­je, mo­ram i ovom pri­li­kom jav­no re­ći ono što mi je na du­ši, pa ,,kom opan­ci, Tom i Dže­ri”.
Mi­slim da bi nam kao dru­štvu bi­lo mno­go bo­lje ka­da bi­smo če­šće do­la­zi­li u pri­li­ku da se­bi oda­mo pri­zna­nje ri­je­či­ma ,,ne­ka sam rek′o”. Gla­sno ili u se­bi, ma­nje bit­no, va­žno je po­če­ti.
Mo­žda će sa­da ne­ko po­mi­sli­ti: ,,La­ko je te­bi”. Vje­ro­vat­no je to isti­na. Ili je sa­mo na­čin ži­vo­ta.
Ka­ko bih po­ku­šao da bu­dem kon­struk­ti­van, po­di­je­li­ću ne­ko­li­ko pi­ta­nja ko­ja sva­ko ko to že­li mo­že po­sta­vi­ti sam se­bi.
Ra­dim li sve što je u mo­joj mo­ći da se­bi, svo­joj po­ro­di­ci, pri­ja­te­lji­ma i dru­štvu pru­žim naj­bo­lje od se­be?
Oče­ku­jem li od dru­gih ono što ni­je­sam za­slu­žio/la?
Kri­vim li dru­ge za svo­je gre­ške?
Že­lim li dru­gi­ma ono što i se­bi?
Za­slu­žu­jem li bo­lje od ono­ga ka­ko tre­nut­no ži­vim?
Za­slu­žu­je­mo li kao dru­štvo bo­lje od ovo­ga što ima­mo?
Od­go­vo­ri će vam re­ći ko­li­ko vam je la­ko.
Ne­ka sam vam rek′o.