-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Za­no­sna i opoj­na ma­gi­ja vla­sti i vla­sto­dr­ža­ca, gur­nu­la je u dru­gi plan, u sli­je­pu uli­cu, sve osta­le dru­štve­ne dje­lat­ni­ke (na­uč­ni­ke, fi­lo­zo­fe, pi­sce, umjet­ni­ke…)
Vlast i vla­sto­dr­šci, od naj­sta­ri­jih vre­me­na do da­nas, pred­sta­vlja­li su oso­vi­nu oko ko­je se sve okre­ta­lo. Bi­li su sud­bi­na i udes čo­vje­kov. Oni su gra­di­li i gra­de po­re­dak po svom uku­su i po svo­joj mje­ri. Ta „va­vi­lon­ska ku­la“ vla­da­ra bi­la je ne­ka­da ma­nje, ne­ka­da vi­še, sje­di­šte apo­ka­lip­se. Iz nje su kre­ta­le ide­je o ra­to­vi­ma i dru­gim vi­do­vi­ma bi­je­de me­đu vla­sto­dr­žač­kim po­da­ni­ci­ma. I umje­sto isti­ne i slo­bo­de, u na­sle­đe ge­ne­ra­ci­ja­ma osta­ja­li su laž i rop­stvo. Ri­jet­ki su i krat­ko­traj­ni pe­ri­o­di u isto­ri­ji ka­da je in­du­stri­ja vla­da­nja do­no­si­la lju­di­ma ka­kav-ta­kav mir i spo­koj. Umje­sto to­ga, ka­ko kon­sta­to­va Moj­si­je u „ Knji­zi po­sta­nja“ Sta­rog za­vje­ta, „na­pu­ni se ze­mlja be­za­ko­nja“. I to tra­je. Od Moj­si­ja, pa i pri­je. Do da­na da­na­šnjeg.
Ot­kad su se is­pi­li­li, vlast i vla­da­ri dr­že čvr­sto bar­jak mo­ći u dru­štvu i dr­ža­vi. Oni su ap­so­lut­ni i vr­hov­ni auto­ri­te­ti, je­di­no „mje­ri­lo svih stva­ri“. Nji­ma pri­pa­da­ju sve za­slu­ge, sva sla­va. Oni či­ne sud­bo­no­snu od­red­ni­cu eg­zi­sten­ci­je čo­vje­ko­ve. Bar ta­ko sa­mi, bez truk­ne re­zer­ve, mi­sle o se­bi i svom „me­si­jan­stvu“.
Dva­de­se­ti vi­jek pred­sta­vlja jed­no od bru­tal­ni­jih raz­do­blja u isto­ri­ji vla­sti i vla­sto­dr­ža­ca. I sam Ma­ki­ja­ve­li (1469-1527), ko­ji je vlast i vla­da­nje do­ži­vlja­vao kao strast nad stra­sti­ma, i kao pra­vo na de­mon­stra­ci­ju naj­bru­tal­ni­je si­le na pu­tu pre­ma za­cr­ta­nom ci­lju, ski­nuo bi ka­pu pred kre­a­to­ri­ma teh­no­lo­gi­je vla­da­nja u dva­de­se­tom vi­je­ku. Pred ko­li­či­nom zla ko­ju su ti kre­a­to­ri po­si­ja­li i smje­sti­li plo­do­ve že­tve u mrač­no isto­rij­sko na­sle­đe.
Za­no­sna i opoj­na ma­gi­ja vla­sti i vla­sto­dr­ža­ca, gur­nu­la je u dru­gi plan, u sli­je­pu uli­cu, sve osta­le dru­štve­ne dje­lat­ni­ke (na­uč­ni­ke, fi­lo­zo­fe, pi­sce, umjet­ni­ke…). Nji­hov ugled, sla­va i po­pu­lar­nost u naj­ši­rim na­rod­nim ma­sa­ma, ni­ka­da se ni­je­su mo­gli pri­ma­ći ugle­du i sla­vi vla­da­o­ca. Za­zi­ru­ći od si­le ko­ju vla­da­lac ima na ras­po­la­ga­nju, a ko­ju u sva­kom tre­nut­ku mo­že da upo­tri­je­bi pro­tiv svo­jih ne­po­slu­šnih po­da­ni­ka, mu­dra­ci su se ne­ri­jet­ko gu­ra­li da bu­du što je mo­gu­će bli­že uz sku­te vla­sti. Sma­tra­li su da će ta­ko iz­bje­ći nje­ne ne­pred­vi­di­ve ma­mu­ze. Ta­ko se stva­ra­lo obo­stra­no pri­ja­telj­stvo iz­me­đu vla­sto­dr­ža­ca i mi­sle­ćih, stva­ra­lač­kih po­je­di­na­ca. Ne­ka od tih pri­ja­telj­sta­va funk­ci­o­ni­sa­la su go­to­vo ide­al­no. Ilu­stra­tiv­ni pri­mjer za to bio je od­nos De Go­la i Mor­lo­o­ma, ili onoj iz­me­đu Fi­del Ka­stra i Mar­ke­sa.
Ipak, slu­čaj ka­da je rim­ski car Ne­ron na­tje­rao fi­lo­zo­fa Se­ne­ku (Svog uči­te­lja) da sam se­bi pre­kra­ti ži­vot po­ka­zu­je ka­ko pro­la­zi i naj­ge­ni­jal­ni­ji um ako sa vla­da­o­cem (đa­vo­lom) ti­kve sa­di. Jer, vla­dar je, po­go­to­vu onaj pri­je­ke na­ra­vi i „krat­kog fi­ti­lja“, uz to još i ap­so­lu­ti­sta u vr­še­nju vla­sti, onaj po­je­di­nac ko­ji ima mo­guć­nost da u bi­lo kom tre­nut­ku od­lu­či da li će „da­ro­va­ti“ ži­vot ili smrt ne­kom svom po­da­ni­ku. Pa bio on ge­ni­je ili obi­čan smrt­nik. Ću­dlji­vost i pre­vr­tlji­vost vla­da­o­ca osje­tio je na svo­joj ko­ži i Pla­ton, ka­da je za­vr­šio na tr­ži­štu ro­bo­va. Raz­log- da­va­nje sa­vje­ta i uput­sta­va Di­o­ni­si­ju Mla­đem iz Sa­ra­ku­ze ka­ko da iz­gra­di mo­der­nu dr­ža­vu. Pla­to­nov uče­nik Ari­sto­tel, iz­bje­gao je da do­ži­vi istu ili slič­nu sud­bi­nu. Ozbilj­no je shva­tio pri­jet­nje Alek­san­dra Ma­ke­don­skog (356-323), naj­ve­ćeg voj­sko­vo­đe sta­rog vi­je­ka, a ko­ji ga je upo­zo­rio da on ras­po­la­že to­li­kom mo­ći da mo­že da ka­žnja­va sva­kog, pa i fi­lo­zo­fe. Ma­kar oni bi­li i nje­go­vi uči­te­lji. Ozbilj­no je Ari­sto­tel shva­tio si­tu­a­ci­ju i pra­vo­vre­me­no se iz­vu­kao iz za­štit­nič­ke bli­zi­ne svog ne­ka­da­šnjeg uče­ni­ka Alek­san­dra. I spa­sio se­be od ne­ke vr­ste sa­svim iz­vje­sne eg­ze­ku­ci­je.
Ovih ne­ko­li­ko na­ve­de­nih pri­mje­ra iz isto­ri­ja­ta me­đu­sob­nih od­no­sa vla­da­la­ca i, ka­ko bi se da­na­šnjim je­zi­kom re­klo, ne­za­vi­snih in­te­lek­tu­a­la­ca, kao da su pod­sta­kli Ivu An­dri­ća da za­klju­či: „ Pre­ma vla­sti se tre­ba dr­ža­ti na osje­tlji­voj dis­tan­ci. Do­volj­no bli­zu da bi se zna­lo šta ona snu­je i do­volj­no da­le­ko da ne bi­smo bi­li do­ve­de­ni s tim sno­va­njem ni u ka­kvu ve­zu“.
Tro­de­ce­nij­ska vla­da­vi­na Mi­la Đu­ka­no­vi­ća Cr­nom Go­rom i nje­ne šte­to­čin­ske po­sle­di­ce u pu­nom obi­mu i na objek­ti­van na­čin će sa­gle­da­ti i ci­je­ni­ti bu­du­će vri­je­me. Kad on vi­še ne­će bi­ti na vla­sto­dr­žač­kom tro­nu. Iako se či­ni da za ocje­nu „Mi­lo­vog pe­ri­o­da“ ni­je po­treb­na (ili ne zna­čaj­ni­ja) isto­rij­ska dis­tan­ca. Gor­ka je či­nje­ni­ca da Mi­lo­vo (ne)dje­lo i da­nas na­i­la­zi na po­zi­tiv­ne ocje­ne, bez­ma­lo odu­še­vlje­nje ve­li­kog bro­ja gra­đa­na Cr­ne Go­re. Za to vri­je­me ge­ni­jal­ni pje­snik i mi­sli­lac Nje­goš tek po­ne­kad sti­dlji­vo „ba­ne“ u ko­lek­tiv­no pam­će­nje Cr­no­go­ra­ca. I da tra­ge­di­ja bu­de pot­pu­na, on po­la­ko, ali si­gur­no na­pu­šta i škol­ske či­tan­ke. Da ne bu­de smet­nja na pu­tu stva­ra­nja no­vog cr­no­gor­skog iden­ti­te­ta. Ovim se po­tvr­đu­je da mu­dra­ci, po pra­vi­lu, ne­ma­ju šta da tra­že „u du­e­lu“ sa vla­da­o­ci­ma. Mu­dra­ci po­sje­du­ju du­hov­ni i in­te­lek­tu­al­ni auto­ri­tet, vla­da­o­ci auto­ri­tet si­le i mo­ći. A to su ne­po­mir­lji­ve kraj­no­sti.