-Pi­še: Vo­ji­slav BU­LA­TO­VIĆ

Oni ko­ji su či­ta­li ro­man Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća „Cr­ve­ni pi­je­tao le­ti pre­ma ne­bu” vje­ro­vat­no se sje­ća­ju lu­de za­ba­ve sa cr­ve­nim pi­je­tlom, per­ja ko­je se vi­ja­lo po pla­vom svo­du. Svo­je­vre­me­no, ka­da se cr­ve­no iz­jed­na­ča­va­lo sa pro­le­ter­skom kr­vlju i re­vo­lu­ci­jom, raz­gla­ba­lo se po­sto­ji li u tim sli­ka­ma ne­ka „ši­fri­ra­na” po­ru­ka za „slo­bod­ni svi­jet”. Za­što cr­ve­ni pi­je­tao, to po­no­sno ži­vin­če, ko­je bu­di svi­jet i na­ja­vlju­je zo­ru, le­ti u ne­bo, pre­ma sun­cu? Jed­ni su re­kli da je to pod­ruč­je či­ste pi­šče­ve fan­ta­zi­je, dru­gi da je to sfe­ra „kli­nič­ke psi­ho­lo­gi­je” (po­što su dr­ža­li da je pi­sac ma­lo „skre­nuo”) pa je bes­pred­met­no lo­mi­ti gla­vu šta je pi­sac htio da po­ru­či.
Da­nas, ka­da pi­sac (ni mr­tav) ne­ma od če­ga, a ni od ko­ga da bu­de bra­njen, ka­da cr­ve­no ni­je vi­še u ide­o­lo­škoj kom­bi­na­ci­ji sa cr­nim, ni­ti je za­štit­ni znak is­toč­nog di­je­la pla­ne­te, ras­pr­še­no per­je cr­ve­nog pi­je­tla mo­že da bu­de sim­bo­lič­ki okvir jed­nog ras­pr­še­nog sna o bo­ljoj bu­duć­no­sti.
Svo­je ovo­ze­malj­sko „bes­te­žin­sko” sta­nje mo­žda će bo­lje sa­gle­da­ti či­ta­ju­ći ovu knji­gu svi oni ko­ji su se po­put Mu­ha­re­mo­vog pi­je­tla na­šli na vje­tro­me­ti­ni i u ko­vi­tla­cu osi­o­no­sti i opi­je­no­sti... Ne­ka­da su se žr­tve pri­no­si­le bo­go­vi­ma i mit­skim si­la­ma sad se pri­no­se gram­zi­voj go­spi Tran­zi­ci­ji. Kad je po­je­di­nac žr­tva, on­da to pri­pi­su­je­mo slu­ča­ju i zloj sud­bi­ni, ali kad se u toj po­zi­ci­ji na­đu či­ta­vi ko­lek­ti­vi (gru­pa­ci­je, kla­se), on­da je to isto­rij­ski, re­vo­lu­ci­o­nar­ni pre­vrat, baš onaj ko­ji su sta­ri ko­mu­ni­stič­ki re­vo­lu­ci­o­na­ri na­ja­vlji­va­li kao po­ten­ci­jal­nu opa­snost. U na­šem, cr­no­gor­skom sce­na­ri­ju, i ši­rem ju­go-pro­sto­ru (s iz­u­zet­kom Slo­ve­ni­je) „bes­te­žin­sko” sta­nje pre­ži­va­lja rad­nič­ka kla­sa i ne­za­po­sle­na omla­di­na. Ne­ka­da­šnji sa­mo­u­pra­vlja­či su pro­šli baš kao Mu­ha­re­mov cr­ve­ni pi­je­tao. Nji­ho­vo „per­je” već dvi­je de­ce­ni­je le­ti na sve stra­ne. Iz­gle­da da dru­ga­či­je ni­je ni mo­glo bi­ti, bar ne bit­no dru­ga­či­je! „Gvo­zde­na za­vje­sa” je pa­la kao sla­vo­do­bit­na po­bje­da „slo­bod­nog svi­je­ta” uz pri­pre­mljen pro­gram ba­ca­nja so­ci­ja­li­zma (ko­mu­ni­zma) na sme­tli­šte isto­ri­je. Zbo­gom „isto­rij­ski su­bjek­tu”, bar za ne­ko vri­je­me! Ima­mo li raz­lo­ga da bu­de­mo sen­ti­men­tal­ni i tu­žni? Ima­mo, jer se ra­di o na­šoj bli­skoj pro­šlo­sti, o ge­ne­ra­ci­ji rad­ni­ka (ili „rad­nog na­ro­da”) ko­ji su po­žr­tvo­va­no ra­di­li i gra­di­li. Uz to, no­si­li su bar­jak sa­mo­u­pra­vlja­nja: po­kre­ta (pro­ce­sa) ko­ga će se isto­ri­ja sje­ća­ti. Ima li u to­me ne­što zbog če­ga bi se mi sa­da mo­ra­li li­bi­ti da is­tak­ne­mo do­pri­nos sa­mo­u­pra­vlja­ča dru­štve­noj za­jed­ni­ci? Ne­ma, bar što se ti­če sa­mo­u­pra­vljač­kog dje­la! Op­tu­žni­ca iz­re­če­na od „tran­zi­cij­skih” po­li­ti­ča­ra i pro­ta­go­ni­sta de­mo­krat­skog pre­vra­ta gla­si: uto­pi­ja, spre­ča­va­nje ka­pi­tal-od­no­sa kao ključ­nog ele­men­ta rob­ne pri­vre­de, po­dr­ška ide­o­lo­gi­ji „bes­kla­snog” dru­štva i ko­mu­ni­stič­koj vla­sti. Zna­mo ka­ko je pre­su­da iz­vr­še­na, po­sle­di­ce vi­di­mo. Ru­še­nje stu­bo­va pret­hod­nog si­ste­ma po ma­ki­ja­ve­li­stič­kom na­če­lu „cilj oprav­da­va sred­stva” da bi se spro­ve­la ubr­za­na re­di­stri­bu­ci­ja mo­ći i pre­ko no­ći usto­li­či­la kla­sa no­vih ga­zda, glav­ni udar je mo­rao bi­ti usmje­ren u ži­vo­te sa­mo­u­po­rav­nih ko­lek­ti­va – u pro­iz­vod­ni pro­ces ko­ji je po Usta­vu (i Ju­go­sla­vi­je i re­pu­bli­ka) nji­ma dat na upra­vlja­nje. To pra­vo ni­je ima­la ni­jed­na rad­nič­ka kla­sa u so­ci­ja­li­stič­kom svi­je­tu. Za­što ne ka­za­ti, sa­mo­u­pra­vlja­či su ima­li ugled­ne i moć­ne fir­me ko­je su se uspje­šno pla­si­ra­le i u me­đu­na­rod­noj po­dje­li ra­da. A tek, ka­kve su di­rek­to­re i po­slo­vod­ne ti­mo­ve ima­li! To su bi­le ugled­ne lič­no­sti vi­so­kog ni­voa ru­ko­vod­ne spo­sob­no­sti (da­nas bi re­kli: „li­der­skih”). Sa­mo­u­pra­vlja­či su ne­ka­da ve­o­ma do­bro shva­ta­li po­tre­bu rav­no­te­že za­jed­nič­kog i po­je­di­nač­nog in­te­re­sa. Oni su ovom dru­štvu, či­ji te­me­lji ni­su uda­re­ni do­la­skom ovih „oslo­bo­di­la­ca”, već dav­no u pro­šlom vi­je­ku, po­klo­ni­li (!) ogrom­ne vri­jed­no­sti kroz do­bro­volj­ni rad i od­ri­ca­nje od za­ra­da kroz sa­mo­do­pri­no­se. Taj dio nji­ho­vog dru­štve­nog dje­la pri­gra­bi­li su po­je­din­ci iz ta­me i pre­tvo­ri­li ga u mut­ne ko­mer­ci­jal­ne po­slo­ve. Da­nas bi te­ško bi­lo po­bro­ja­ti šta su sve sa­mo­u­pra­vlja­či da­li dru­štve­noj za­jed­ni­ci – a mno­gi ni­su do­bro ži­vje­li iako su iz­ga­ra­li na rad­nom mje­stu da bi obez­bi­je­di­li bo­lju za­ra­du.
Za raz­li­ku od dru­gih so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja, gdje je no­va po­li­tič­ka „de­mo­krat­ska eli­ta”, čim je usko­či­la u dr­žav­no se­dlo pre­u­ze­la upra­vlja­nje dr­žav­nom imo­vi­nom (jer su rad­ni­ci bi­li u rad­nom od­no­su kod dr­ža­ve) i lju­di­ma od „po­vje­re­nja” da­la sta­tus no­vih ga­zda (ka­pi­ta­li­sta), na­še sa­mo­u­pra­vlja­če je va­lja­lo „raz­vla­sti­ti”, li­ši­ti ih nji­ho­vih ustav­nih pra­va – da­kle, kod nas ni­je bi­lo do­volj­no usko­či­ti u dr­žav­no se­dlo. Kao pred­stav­ni­ci i agen­si dru­štve­ne svo­ji­ne nji­ho­va po­zi­ci­ja je bi­la ne­u­po­re­di­vo ja­ča ne­go za­po­sle­nih u dr­žav­nim pred­u­ze­ći­ma dru­gih so­ci­ja­li­tič­kih ze­ma­lja. Me­đu­tim, šta je to vri­je­di­lo, pro­šli su i go­re!
Ka­ko je to iz­ve­de­no – zna­mo. Opo­zi­ci­o­ni li­de­ri op­tu­žu­ju vla­da­ju­će struk­tu­re da su pri­gra­bi­le la­vov­ski dio za svo­je lju­de. Da li je ova (kon­tra)re­vo­lu­ci­ja mo­gla da bu­de pra­ved­ni­ja? Mo­žda je­ste, ali za raz­li­ku od one pret­hod­ne (pro­le­ter­ske) bi­la je mir­ni­ja i sa­mo­u­prav­ne „ga­zde” sa­ču­va­le su svo­je ži­vo­te – uko­li­ko ih ni­je „bra­to­u­bi­lač­ki” rat uzeo.