-Pi­še: Đo­le PE­RU­NI­ČIĆ

– Bra­vo! Bra­vo, efen­di­ja – us­klik­nu Ba­jo i ra­ši­ri ru­ke pre­ma te­le­vi­zo­ru iz ko­ga se ču­ja­še glas za­ja­pu­re­nog i na­mr­go­đe­nog be­sjed­ni­ka, ko­ji po­sli­je sva­ke iz­go­vo­re­ne ri­je­či sr­ka­še va­zduh kao vre­lu ka­fu.
– Šta ti bi, bo­lan, te sko­či i plje­ska­njem odo­bra­vaš što ovaj pri­ča kao da je sad do­šao sa ne­ke dru­ge pla­ne­te, a tek sa­da vi­di u ka­kvom mu je sta­nju pro­svje­ta i obra­zo­va­nje – ustre­mih se na Ba­ja lju­ti­to.
– E, ču­li ga šta on ka­že ,,da su lju­di ko­ji se ba­ve obra­zo­va­njem naj­če­šće lju­di ko­ji taj po­ziv ni­je­su oda­bra­li kao svoj pr­vi iz­bor, na­ža­lost, to ni­je­su lju­di ko­ji su svo­jim pret­hod­nim uspje­hom po­ka­za­li da po­sje­du­ju sve neo­p­hod­ne pre­di­spo­zi­ci­je da bu­du kva­li­tet­ni edu­ka­to­ri” – vi­diš, dra­gi moj, da mu je to isti­na – opet će Ba­jo sr­di­to.
– Ko je to­me kriv, Ba­ji­mi­re? Eto, sam znaš da su on i nje­go­va par­ti­ja 30 go­di­na uru­ša­va­li i uni­šta­va­li sve što se mo­glo uni­šti­ti, pa i pro­svje­tu kao glav­ni stub sva­kog dru­štva. Obez­vri­je­dio je svo­jim po­stup­ci­ma po­ziv pro­svjet­nog rad­ni­ka do­vo­de­ći ga sko­ro na pro­sjač­ki štap. Ma­te­ri­jal­no obes­pra­vlje­ni gur­nu­ti su na mar­gi­ne cje­lo­kup­nog dru­štva. Ta­kve je bi­lo lak­še dr­ža­ti u po­kor­no­sti i od njih pra­vi­ti po­slu­šni­ke i pol­tro­ne vla­sti. On je po­sta­vljao mi­ni­stre, a mi­ni­stri di­rek­to­re ško­la, a oni bi­ra­li po­slu­šni ka­dar ko­ji će vjer­no slu­ša­ti i gla­sa­ti. On i nje­go­va kli­ka svo­ju dje­cu ša­lju u ino­stran­stvo da za­vr­ša­va­ju ško­le, a za osta­lo pu­čan­stvo ih ni­je bri­ga. Što je na­rod ma­nje obra­zo­van, to je lak­še nji­me upra­vlja­ti, to je jed­na od dok­tri­na po­sto­je­će vla­sti. Oni su po­put osman­li­ja ko­ji su bi­li pro­tiv obra­zo­va­nja ra­je, te su ta­ko lak­še dr­ža­li u po­kor­no­sti pet vej­ko­va na­še na­ro­de. E ovi to ra­de već 30 go­di­na. Do­kle, Ba­jo, ta­ko – pod­vik­nuh i ja, ne­str­plji­vo če­ka­ju­ći nje­gov od­go­vor.
Sad se i Ba­jo če­ška­še po gla­vi spre­ma­ju­ći mi od­go­vor, pa kao da ne­će osmi­jeh­nu se pa re­če:
– E moj, po­bro, ja to sve do­bro znam, ali ima ne­što što ti ne znaš!
– Šta to?
– Vi­di, on je bio ko­mu­ni­sta i ne­gdje mu se u ma­lom mo­zgu, u bu­dža­ku, sa­kri­la i vas­kr­sla ona ko­mu­ni­stič­ka pa­ro­la: kri­ti­ka i sa­mo­kri­ti­ka, ko­ju su ko­mu­ni­sti na svo­jim sa­stan­ci­ma, ras­pra­vlja­li i po­sve­ći­va­li joj du­žnu pa­žnju. E, u nje­mu je to već sa­zre­lo, pa je on po­čeo da se sa­mo­kri­ti­ku­je. On to ne kri­ti­ku­je pro­svje­tu i pro­svjet­ne rad­ni­ke, već se­be, sa­mo­kri­ti­ka je do­šla na dnev­ni red– za­klju­či Ba­jo smi­re­no.
– Do­bro, do­bro! Oni što su kre­i­ra­li obra­zo­va­nje i sam si­stem škol­stva su naj­ve­ći kriv­ci za ova­kav sta­tus pro­svjet­nog rad­ni­ka. Da­kle, po­sli­je Pre­dra­ga Mi­ša Ob­ra­do­vi­ća i još ne­ko­li­ko pro­fe­so­ra ko­ji su bi­li na če­lu pro­svje­te, a ko­ji su se sve­srd­no za­la­ga­li za re­for­me škol­skog si­ste­ma i sta­tus pro­svjet­nog rad­ni­ka, po­sta­vlja­ni su za mi­ni­stre po­slu­šni­ci i bez­lič­ne oso­be ko­je ni­je­su zna­le ni­ti pred­u­zi­ma­le bi­lo ka­kve ini­ci­ja­ti­ve da obra­zov­ni si­stem ospo­so­be i po­dig­nu na za­do­vo­lja­va­ju­ći ni­vo. Oso­ba ko­ja je „spo­sob­na” da vo­di eko­no­mi­ju pa da bu­de di­rek­tor u rud­ni­ku, pa da bu­de kre­a­tor pro­svje­te, pa od­bra­ne, zna se ko­li­ko mo­že uči­ni­ti za sve te obla­sti ko­je je po­kri­va­la i ko­je po­kri­va i nji­ma ru­ko­vo­di. Ali, naj­bit­ni­je je da je on za­do­vo­ljan sa­mim so­bom i onaj ko­ga po­sta­vlja na te funk­ci­je. Dru­gi opet po­lu­pi­smen, s tri pa­de­ža, ni­je bio u sta­nju da kre­i­ra i do­pri­ne­se re­for­mi obra­zo­va­nja, a ka­mo­li da una­pri­je­di sta­tus pro­svjet­nog rad­ni­ka. Ovaj ak­tu­el­ni je for­mi­rao re­sav­sku – pre­pi­sa­vač­ku ško­lu, pa će pre­pi­su­ju­ći tu­đa do­stig­nu­ća „una­pri­je­di­ti” obra­zo­va­nje u Go­ri Cr­noj i sve cr­njoj. Dav­no sam ne­gdje pro­či­tao da je ge­ne­ral De Gol stu­pa­ju­ći za pred­sjed­ni­ka Fran­cu­ske smi­je­nio sve mi­ni­stre, osim mi­ni­stra pro­svje­te i mi­ni­stra po­li­ci­je. Znao je on da su to lju­di ko­ji su ci­je­ni­li i una­pre­đi­va­li svo­je re­so­re, jer su oda­ni i za­kle­ti svo­joj stru­ci. Znao je ge­ne­ral da je obra­zo­va­nje glav­ni stub sva­ke dr­ža­ve, jer bez do­bro ob­u­če­nih i obra­zo­va­nih lju­di ne­ma bo­ljit­ka ni pro­spe­ri­te­ta jed­nog na­ro­da. A, vi­diš, moj Ba­jo, ka­ko su ovi na­ši po­sje­do­va­li zna­nje i umi­je­će i uči­ni­li da od obra­zo­va­nja ni­je osta­lo ni „o”. E, sa­ču­vaj nas Bo­že – sa­suh Ba­ju u brk.
– Znam ja to do­bro! Vi­dje­ćeš ka­ko će po­sli­je ove nje­go­ve iz­ja­ve o pro­svje­ti po­če­ti da kri­ti­ku­je eko­no­mi­ju i kre­a­to­re eko­nom­skih od­no­sa u ze­mlji nje­go­voj. Do­sa­di­lo je i nje­mu vi­še s ova­kvim sa­rad­ni­ci­ma, pa ih kri­ti­ku­je. Do­ve­šće on struč­nja­ke iz Du­ba­i­ja i po­sta­vi­ti da mu vo­de eko­no­mi­ju i ze­mlju u cje­li­ni, jer on na to ima pra­vo, ovo je nje­go­va pr­ći­ja, a ne ta­mo ne­kih mi­ni­star­či­ća i di­rek­tor­či­ća – smi­ju­ći se, uz­vra­ti mi Ba­jo.
– Da­kle, Ba­ji­mi­re, ako vam ne­ko ku­ću pre­tvo­ri u ru­še­vi­nu, ras­krč­mi ze­mlju i do­ve­de vas do pro­sjač­kog šta­pa, ima naj­bo­lje pre­po­ru­ke da i da­lje od­lu­ču­je o va­šoj sud­bi­ni i da mu još po­vje­ri­te ono što je osta­lo od va­še du­še. Ova­kav za­klju­čak se na­me­će sva­kom ko pra­ti de­ša­va­nja u Go­ri Cr­noj. E, pa nek su vam na zdra­vlje pri­ga­ni­ce – re­kao je jed­nom ovaj be­sjed­nik.