- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Da­kle, kan­cer ni­je obo­lje­nje već sta­nje svi­je­sti, i to ono su­bjek­tiv­no kad čo­vjek umi­sli da mu je ne­što, a za­pra­vo mu ni­je ni­šta pa na­po­slet­ku umre ni od če­ga, pot­pu­no zbu­njen i zdrav!
Mi­slim, da je obo­lje­nje, i to ozbilj­no ona po­sla­nič­ka ša­ka ja­da, od­no­sno jad­na ša­ka bi gla­sa­la za pred­log za­ko­na ko­ji obo­lje­le šti­tio od ot­ka­za, ma­da, re­kli smo, oči­gled­no je sve to sa­mo uobra­zi­lja onih što vo­le da im ne­što fa­li, pa ma­kar to bi­la i ko­ja go­di­na ži­vo­ta, ali sa­mo da fa­li…
No, re­ci­mo, i da je taj fa­mo­zni kan­cer za­i­sta ne­ka­kva bo­lest- za­što bi na osno­vu to­ga ne­ki bi­li „pri­vi­le­go­va­ni­ji“ od dru­gih?!
Ako je već ne­ko sje­dio na hlad­nom be­to­nu i raz­bo­lio se od tog kan­ce­ra zna­či li to da po­slo­da­vac tre­ba da ga tr­pi ta­ko mu­ši­ča­vog i neo­d­go­vor­nog, ili da oslo­bo­di rad­no mje­sto za mla­dog, je­drog i do­ka­za­no stra­nač­ki zdra­vog udar­ni­ka?
Ma, ga­di mi se i sa­ma po­mi­sao da ne­ko za­i­sta mo­že bi­ti to­li­ko ba­hat u ovo vri­je­me šted­nje: ima kan­cer, a još bi i po­sao da za­dr­ži, dok ne­ki ne­ma­ju ni po­sao, a ka­mo­li obo­lje­nje pri­de, ako je kan­cer, re­ko­smo, bo­lest uop­šte?!
Pa, sta­ti­sti­ka ve­li da je za 800 pro­ce­na­ta po­ve­ćan broj dok­to­ra na­u­ka u mi­nu­lih de­set go­di­na, i sad is­pa­da da su se ti mu­če­ni­ci ono­li­ko zlo­pa­ti­li da po či­ta­vu noć ku­ca­ju SMS-om dok­to­ra­te da bi da­nas bi­li pro­ka­za­ni sa­mo za­to što su zdra­vi (Bo­gu hva­la)?!
Ali, go­spo­do kan­ce­ra­ši, ako mo­gu ta­ko da vas na­zo­vem, pro­zre­la je va­šu pre­va­ru vla­da­ju­ća ve­ći­na!
Pa nji­ma ne pro­mak­ne ni „po­sku­plje­nje“ tu­fa­hi­ja u skup­štin­skom re­sto­ra­nu, a ka­mo­li ta sra­mo­ta ko­ju ste po­ku­ša­li da pro­gu­ra­te na ma­la par­la­men­tar­na vra­ta, za­bo­ra­vlja­ju­ći da Ma­ja Goj­ko­vić vre­ba iza sva­ke klju­ča­o­ni­ce, osim onih u to­a­le­ti­ma, njih du­ži Alek­san­dar Mar­ti­no­vić…
Ne, za­i­sta su po­sla­ni­ci ovog pu­ta is­prav­no po­stu­pi­li, vo­de­ći se onim prin­ci­pom: „imaš ku­ću- vra­ti stan“, ili­ti, „imaš kan­cer- vra­ti rad­no mje­sto“, jer, go­spo­do, ako već ima­te či­me da se „za­ba­vlja­te“, pre­kra­ću­je­te vri­je­me, a bog­me i za­ra­di­te na to­me- za­što bi­ste bi­li iz­u­ze­ti od ot­ka­za ko­ji vam pri­je­ti čim po­slo­da­vac na­ču­je da ste se na­ka­šlja­li i mi­mo pa­u­ze, ili pro­mi­je­ni­li pe­le­ne vi­še od dva pu­ta u to­ku rad­nog vre­me­na?!
Da, op­šte­po­zna­to je da obo­lje­li od kan­ce­ra i te­ka­ko do­bro ži­ve od di­jag­no­ze, s ob­zi­rom na to da tro­ško­ve ži­vo­ta, pa i sam ži­vot, sve­du na mi­ni­mum!
Zra­če se po či­tav dan kao u so­la­ri­ju­mu, ima­ju za­vid­nu ko­lek­ci­ju lje­ko­va o ko­joj po­šte­ni ta­ble­to­man mo­že sa­mo da ma­šta, svi im do­no­se vo­će, so­ki­će, slat­ki­še, šta god im se pro­htje, k'o da su upla­ti­li ol-in­klu­ziv aran­žman, a ne to­bož obo­lje­li?!
Zna­či, go­spo­da bi i pre­ko ‘le­ba- po­ga­če, od­no­sno, pla­tu pre­ko ci­to­sta­ti­ka!
E, pa ne­će mo­ći ta­ko vi­še, bo­ga­mi!
Ako ste već bo­le­sni zna se: čaj, ob­lo­zi od ra­ki­je il' lu­ka, tu­ši­ra­nje mla­kom vo­dom i sa­baj­le na po­sao, ili…
Po­mi­sli­te li ne­kad ko­li­ko di­rek­to­ra ku­bu­ri s he­mo­ro­i­di­ma od ono­li­kih vo­žnji slu­žbe­nim auto­mo­bi­li­ma i sje­de­nja u to­bož udob­nim fo­te­lja­ma, ali ću­te i tr­pe!
Ko­li­ko sa­mo na­rod­nih po­sla­ni­ka ži­vi bez mo­zga i ne ža­li se, već naj­ma­nje tri pu­ta go­di­šnje svra­te do skup­šti­ne, pri­ja­ve se, si­đu u re­sto­ran i tu mu­če svo­ju mu­ku da­le­ko od oči­ju jav­no­sti, ne že­le­ći da ih iko sa­ža­lje­va, pa ni ko­no­bar dok tu­ga­lji­vo gle­da­ju u nje­ga i pi­ta­ju: „Pa, ka­ko vi­še ne­ma pe­če­nja- Bo­že­e­e­e­e­e­ee šta sam ti ja skri­vio?!“
Ri­ječ­ju, ni­je još do­šlo vri­je­me za opu­šta­nje, ba­ha­na­li­je i luk­suz, go­spo­do, pa da tu­mor­čić i even­tu­al­no po­ne­ka me­ta­sta­za bu­du za­štit­ni znak pri­vi­le­go­va­nih!
Je l' li­je­po ka­že ona mu­drost: „Ži­vot ti je ona­kav ka­kve su ti mi­sli“, pa mi­sli­te po­zi­tiv­no i eto tu­mo­ra ko ru­kom od­ne­se­nog! Ma, ko kur­je oči, s tim što su one da­le­ko opa­sni­je, jer bi­lo je slu­ča­je­va da pot­pu­no hen­di­ke­pi­ra­ju na­rod­ne po­sla­ni­ke kad iz ka­lja­ča pre­đu u „pja­ćo­ti“ ci­pe­le, a s tim se ni­je ze­za­ti!
Da pod­vu­če­mo i su­mi­ra­mo- po­sla­ni­ci su gla­sa­li va­lja­no, jer ako, re­ci­mo, Vu­lin mo­že da bu­de mi­ni­star voj­ni, a ni­je slu­žio voj­sku jer vi­di k'o kr­ti­ca, mo­že i obo­lje­li od tu­mo­ra da ra­di k'o ,,be­la la­la'', pa i vi­še od dru­gih jer ne­ki, re­koh, ima­ju sa­mo po­sao i zdra­vlje, a ovi i po­sao i zdra­vlje i tu­mor pri­de, što mu do­đe ne­što kao re­gres ili 13. pla­ta!
Na­rod­ni tri­bu­ni su re­kli šta su ima­li i u pra­vu su: tu­mor mo­žda i ne po­sto­ji, a ako i po­sto­ji pi­ta­nje je da li uop­šte spa­da u re­al­na obo­lje­nja ili u hi­po­hon­dri­ju, jer op­šte je po­zna­to da još ni­ko ni­je umro od tu­mo­ra, već od ubje­đe­nja da ga ima i da, eto, mo­ra da umre ka­ko ne bi is­pa­lo da je la­gao u dru­štvu!
Re­koh i po­no­vi­ću- ako po­sla­ni­ci (čast ri­je­e­e­e­et­kim iz­u­ze­ci­ma) mo­gu da ži­ve bez mo­zga i pri­tom ne ku­ka­ju na ono­li­ki ho­le­ste­rol, va­la mo­gu i ti s kan­ce­ri­ma!
Ima­ju fon­ta­nu na Sla­vi­ji, ka­žu da li­je­či dok svi­ra, svi­je­tli i pre­li­va, pa eto im je, čim je opra­ve, za dvi­je, naj­ka­sni­je dvi­je i po go­di­ne…
Do ta­da, nek se str­pe ma­lo, aman! Ni­je kan­cer ki­ja­vi­ca pa da se mo­že umri­je­ti od to­ga…
Mi­sli­te po­zi­tiv­no i pro­ći će! Ako ne pro­đe- sa­mi ste kri­vi, ni­ste mi­sli­li do­volj­no po­zi­tiv­no i tač­ka!