- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

„Bla­go te­bi, ako ti je ra­zum uvi­jek u sr­cu”, re­kao je Ši­ler. Ni­sam baš na­klo­nje­na ovoj po­ru­ci, ne za­to što sam ne­ra­zum­na, na­pro­tiv, vr­lo do­bro znam šta mi je či­ni­ti, ali još bo­lje znam da se sr­cem ne mo­že pa­me­to­va­ti. I ne mo­že i ne tre­ba. A i da mo­že, ne tre­ba.
Ubi­je­đe­na sam da je upra­vo po­ti­ski­va­nje emo­ci­ja, nji­ho­vo svje­sno gu­še­nje, prav­da­no ra­zu­mom, do­ve­lo do mno­gih lo­mo­va i ne­ga­tiv­nih po­ja­va u dru­štvu. Ra­zum je neo­p­ho­dan u mno­go če­mu, na­rav­no, ne­gdje je ne­iz­o­sta­van, ali ta­mo gdje nas sr­ce vo­di, vr­lo je spre­man da po­sta­vi ba­ri­ka­de. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma, bi­la sam i bi­ću u pr­vim re­do­vi­ma sprem­na za nji­ho­vo ru­še­nje.
Da­kle, ja­sno je da ova dva poj­ma-ra­zum i sr­ce ne tre­ba sta­vlja­ti na istu va­gu, jer jed­no­stav­no ne­ma­ju ni istu ši­fru, ni­ti ci­je­nu. Za­ne­ma­ru­ju­ći ovu či­nje­ni­cu i ba­ve­ći se ma­te­ri­jal­nim, a ne du­hov­nim, za­bo­ra­vlje­na je su­štin­ska i osnov­na po­tre­ba sva­kog čo­vje­ka, a to je lju­bav. Upra­vo iz tog raz­lo­ga, si­stem vri­jed­no­sti ni­je vi­še ap­so­lut­no di­sku­ta­bil­no pi­ta­nje. On je pot­pu­no uru­šen, ili bo­lje re­ći okre­nut na­o­pač­ke do kraj­nje tač­ke. Ma­te­ri­jal­no je si­no­nim za moć, a du­hov­no je odav­no pre­kri­la noć. Ovaj pje­snik što ''ču­či'' u me­ni, na­ža­lost, sa­da ri­mu­je ne­ke mrač­ne ri­me.
Vri­je­me u ko­me ži­vi­mo ni­je do­šlo sa­mo. Do­ve­li su ga oni ko­ji­ma je no­vac, že­lja za ma­te­ri­jal­nim, op­se­siv­na po­tre­ba za vla­šću, pot­pu­no za­ro­bi­la i po­ro­bi­la ono što se ta­ko te­ško sti­če i ču­va, a to je do­sto­jan­stvo du­še. Op­šta po­ma­ma za onim ,,sad ili ni­kad'', kao i za onim ,,sve ili ni­šta'', za­mra­či­la je i po­mra­či­la svi­je­tle pro­sto­re du­še i ne­će ta­ko la­ko da ustuk­ne. In­stant mi­sli, in­stant ko­ra­ci, in­stant ži­vot. Op­šta jur­nja­va, ne­str­plji­vost i ha­la­plji­va gra­bež vo­đa je na­še svi­je­sti i du­hov­nih po­tre­ba. U se­dlu su oni ko­ji su u sta­nju da pre­ga­ze sve što je mo­ral iz­gra­dio na svom pu­tu upor­no­sti, po­šte­nja i sve­ga vri­jed­nog i ljud­skog. Ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja du­še naj­ve­ći je zlo­čin ovog su­mor­nog i su­ro­vog vre­me­na ko­je su nam na umor­na ple­ća na­to­va­ri­li sko­ro­je­vi­ći.
Bi­ti ili ne bi­ti, odav­no ni­je pi­ta­nje ni za Šek­spi­ra ni za nas. Bi­ti ili ima­ti, pi­ta­nje je sad, na­ža­lost. Da­kle, da­nas je va­žno da čo­vjek ima, jer ako ne­ma on i ne po­sto­ji. Go­le­ma i tu­žna isti­na ko­ju nam ser­vi­ra­ju, a ko dru­gi ne­go oni što su du­hov­no pra­zni.
U Ti­be­tan­skoj knji­zi o ži­vo­tu uči­telj So­gal Rim­poće pred­la­že: ''Uzmi nov­čić i za­mi­sli da je to ono što že­liš da imaš. Dr­ži ga čvr­sto sti­snu­tog u ša­ci i is­pru­ži ru­ku, dla­nom okre­nu­tim pre­ma tlu. Ako ola­ba­viš sti­sak, ono što že­liš da za­dr­žiš, iz­gu­bi­ćeš. Zbog stra­ha od gu­bit­ka ru­ka ti je u gr­ču. Ali, po­sto­ji i dru­ga mo­guć­nost. Mo­žeš opu­sti­ti sti­sak, a ipak za­dr­ža­ti nov­čić. Okre­ni dlan na dru­gu stra­nu, ta­ko da bu­de okre­nut pre­ma ne­bu. Otvo­ri ša­ku i vi­dje­ćeš da je nov­čić još uvi­jek u tvo­joj ru­ci.''
Pa­ra­bo­la o nov­či­ću je pa­ra­bo­la o sve­mu ''što je mo­je''. Go­mi­la­ju­ći bo­gat­stvo za­bo­ra­vlja se ži­vje­ti. Mi­sle­ći sa­mo na ma­te­ri­jal­no za­bo­ra­vlja se vo­lje­ti. Upra­vo je to ovo vri­je­me ko­je ži­vi­mo. Vri­je­me kroz ko­je jur­ca­mo da ne­gdje stig­ne­mo, a za­bo­ra­vlja­mo da uop­šte i po­sto­ji­mo. Pi­ta­nje ,,ko sam'' za­mi­je­ni­li smo pi­ta­njem-šta imam!? Za­sli­je­plje­ni po­sje­do­va­njem, za­bo­ra­vi­li smo da ži­vi­mo.
''Ni­je sre­ća pa­ra pu­na vre­ća, to zna­ju oni što je ima­ju'' sti­ho­vi su pje­sme Di­na Mer­li­na. Vje­ru­jem u njih, jer vje­ru­jem da je sre­ća u na­ma, u na­šoj du­hov­no­sti, u sna­zi i že­lji sr­ca, u osmi­je­hu ko­ji po­kla­nja­mo, u za­gr­lja­ju ko­me se ra­du­je­mo. Ni­šta ma­te­ri­jal­no ne mo­že da za­mi­je­ni is­kre­nu lju­bav ko­ju sa­mo du­ša zna da pru­ži. Baš ni­šta. Ja ga­ran­tu­jem. I ja i moj bič, jer ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja du­še je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)