- Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić

Osta­lo mi je još ne­ko­li­ko sa­ti do po­vrat­ka ku­ći. Ra­ču­na­ju­ći da mi od ho­te­la do aero­dro­ma tre­ba oko dva (u naj­bo­ljem slu­ča­ju!) sa­ta vo­žnje, shva­tam da je kraj­nje vri­je­me da sjed­nem i na­pi­šem pla­ni­ra­ni tekst o uti­sci­ma ko­je sam, iz­me­đu iz­gu­žva­nih ko­šu­lja i far­me­ri­ca, str­pao u ko­fer. Po­mi­sao da tekst, ipak, na­pi­šem u (vre­men­skom) kom­fo­ru svog ma­log sta­na u Pod­go­ri­ci od­mah od­ba­cu­jem, uz oprav­da­nje: ne­ću bi­ti ni pri­bli­žno in­spi­ri­san kao sa­da - dok sa dva­de­se­tog spra­ta ho­te­la gle­dam ka­ko sni­jeg po­la­ko pre­kri­va Smo­ljen­ska­ju uli­cu - jed­nu od ljep­ših u Mo­skvi.
Sto­ga, ka­ko ne­ko jed­nom re­če: ne­mam vre­me­na da pi­šem krat­ko, pa ću (vam) pi­sa­ti op­šir­no. Pri­je dva­de­se­tak da­na sam sti­gao u Mo­skvu da kao je­dan od 180 pred­stav­ni­ka svih ze­ma­lja svi­je­ta pred­sta­vljam Cr­nu Go­ru, te da na Cr­ve­nom tr­gu u čast otva­ra­nja naj­ve­ćeg fe­sti­va­la Mla­dih na svi­je­tu, no­sim na­šu za­sta­vu. No, to ni­je po­vod ovog tek­sta. Po­vod je uti­sak o Ru­si­ji. Da, obi­čan, ma­li, skrom­ni uti­sak, jed­nog još obič­ni­jeg mla­di­ća iz Cr­ne Go­re. Mje­se­ci­ma, pa i go­di­na­ma sam či­tao o ru­skom ne­de­mo­krat­skom po­na­ša­nju, pri­jet­nja­ma oruž­jem, Pu­ti­nu kao dik­ta­to­ru, pi­ja­nim ru­skim tu­ri­sti­ma ko­ji do­la­ze u Cr­nu Go­ru, o sku­po­ći i pr­lja­vo­sti Mo­skve, ri­ječ­ju: uma­lo sam pot­pao pod an­tiru­sku pro­pa­gan­du. Na kra­ju, od­lu­čih se da pro­vje­rim je li za­i­sta ta­ko.
Pr­vi uti­sak sti­čem već na sa­mom aero­dro­mu Do­mo­de­do­vo... ‘’Čo­vje­če, pa ci­je­la Pod­go­ri­ca bi se mo­gla smje­sti­ti u nje­mu!’’, raz­mi­šljam dok me pa­ni­ka hva­ta ka­ko ću sti­ći do gra­da. I za­i­sta: ru­ski aeoro­drom je sli­ka i pri­li­ka ci­je­le ru­ske te­ri­to­ri­je – on je ogro­man. Dok sam se vo­zio ka cen­tru gra­da, ogrom­ni blo­ko­vi zgra­da (mje­ša­vi­na sta­lji­ni­stič­ke i mo­der­ne ar­hi­tek­tu­re) ni­za­li su se je­dan za dru­gim. Pi­tao sam se oda­kle im to­li­ko na­ro­da da po­pu­ne sve te ogrom­ne gra­đe­vi­ne. Uli­ce, bu­le­va­ri, me­tro, zgra­de, in­sti­tu­ci­je, par­ko­vi, cr­kve – sve je, na­pro­sto, pre­glo­ma­zno. Ili smo mi mi­ni­ja­tu­r­ni. Naj­pri­je obo­je, po­mi­slih.
Već istog da­na sam ob­i­šao sve one lo­ka­ci­je vri­jed­ne obi­la­ska. Mo­skov­ski uni­ver­zi­tet, Kremlj, Cr­ve­ni trg, Du­ma, Hram Hri­sto­vog spa­se­nja, mu­ze­ji – li­či­li su vi­še na mje­sta iz baj­ki ne­go­li na gra­đe­vin­ska zda­nja. Ono što mi je po­seb­no za­pa­lo za oči je­ste zvi­je­zda pe­to­kra­ka ko­ja je kra­si­la go­to­vo sva­ko ljep­še i više zda­nje. Uvi­đam na star­tu: u Ru­si­ji je mno­go ja­či i pri­sut­ni­ji kult po­bje­de nad fa­ši­zmom ne­go bi­lo gdje dru­go na svi­je­tu. To se, vje­ru­jem, te­me­lji i na či­nje­ni­ci da bez Ru­sa, od­no­sno bez žr­tve Cr­ve­ne ar­mi­je mo­der­ni svi­jet ne bi iz­gle­dao ni pri­bli­žno kao što iz­gle­da da­nas. Da­kle, dio ru­ske mo­ći, da­ka­ko, pri­pi­su­jem i nji­ho­voj gran­di­o­znoj i pod ko­nac sre­đe­noj ar­hi­tek­tu­ri i sa­o­bra­ćaj­noj in­fra­struk­tu­ri ko­ja, bez di­le­me, osta­vlja bez da­ha.
Sa pro­u­ča­va­nja zgra­da pre­la­zim na pro­u­ča­va­nja mu­ze­ja, a po­go­to­vo onih ko­ji se ti­ču Oče­va ru­ske kul­tu­re i knji­žev­no­sti, po­put sta­na u kom je ži­vio je­dan od (po mno­gi­ma) naj­bo­ljih svjet­skih pi­sa­ca svih vre­me­na – F.M. Do­sto­jev­ski. Ne­po­no­vljiv je osje­ćaj bio ući u stan u kom je, vje­ro­vat­no, na­pi­sao „Zlo­čin i ka­znu’’ i ti­me okre­nuo svoj, ali i moj (kao či­ta­o­ca) ži­vot na­gla­vač­ke. Baš ne­gdje u hod­ni­ci­ma tog sta­na sam uka­pi­rao dru­gu moć Ru­si­je, onu du­hov­nu. Upra­vo ta moć je, si­gu­ran sam, za­u­sta­vi­la Na­po­le­o­no­ve po­ho­de, ka­sni­je Hi­tle­ro­ve, a da­nas (na tih na­čin) i mo­der­ne po­ho­de ne­kih dru­gih. Da­kle, ni­je sve u oruž­ju – ima ne­što i u (ne­sa­lo­mi­vom) du­hu.
Na­kon mu­ze­ja, kod lo­kal­nog sta­nov­ni­štva (ne zna­ju za Mon­te­ne­gro, ali zna­ju za Ćer­na­go­ri­ju) ras­pi­tu­jem se i o sta­nju eko­no­mi­je. Ka­žu, ni­je sjaj­no (a gdje je­ste!), ali je ne­u­po­re­di­vo bo­lje ne­go de­ve­de­se­tih. Pro­sječ­na pla­ta je 800 eura, ne­za­po­sle­nost je na sve­ga pet od­sto, a bi­la bi još i ma­nja kad bi od­lu­či­li da ot­ka­žu go­sto­prim­stvo de­se­ti­ni mi­li­o­na lju­di iz Azi­je ko­ji su an­ga­žo­va­ni kao jef­ti­na rad­na sna­ga, te umje­sto njih za­po­sli­li lo­kal­no sta­nov­ni­štvo. Stam­be­ne zgra­de se užur­ba­no gra­de, fa­brič­ki dim­nja­ci se pu­še, bu­le­va­ri do­gra­đu­ju i sre­đu­ju, sta­ri me­tro si­stem za­mje­nju­je no­vim, a Mo­skva sve vi­še ra­ste. Za­klju­ču­jem: upr­kos sank­ci­ja­ma ko­je joj je Cr­na Go­ra uve­la, Ru­si­ja je za­po­sle­na, bo­ga­ta (ru­da­ma), te sa­mim tim i sa­mo­do­volj­na ze­mlja. Ipak, naj­ja­či uti­sak u eko­nom­skom kon­tek­stu, mi je osta­vi­la spo­zna­ja da se u Ru­si­ji Mek Do­nalds za­pra­vo pi­še Mek Do­nalds. Ko ra­zu­mi­je, shva­ti­će.
Kao dr­ža­vlja­ni­na čla­ni­ce NA­TO-a (ne na mo­ju sre­ću), za­ni­ma­lo me je i ru­sko na­o­ru­ža­nje, od­no­sno da li je i nji­ho­va voj­na moć pot­pa­la pod pro­pa­gan­du. Dok sam obi­la­zio sa­mo dje­lić ru­ske voj­ne ma­ši­ne­ri­je, uklju­ču­ju­ći naj­no­vi­je ra­ket­ne si­ste­me (po­put S-400), shva­tio sam da ove ‘’igrač­ke’’ ni­su sim­bo­li ra­ta i ra­za­ra­nja već, pa­ra­dok­sal­no, sim­bo­li mi­ra. Upro­šće­no: ko ih ima, on je mi­ran. Ko ih ne­ma – do­ži­vje­će svo­ju ver­zi­ju 1999. I baš, ne­du­go za­tim, dok sam še­tao uli­ca­ma So­či­ja (na Cr­nom mo­ru) pri­je nekoliko da­na, iz­nad gla­ve mi je pro­le­tje­la či­ta­va eska­dri­la ru­ske mo­ći u ob­li­ku bom­bar­de­ra i za­pa­ra­la ne­bo. Po­mi­slio sam da su, po­put go­lu­ba pi­smo­no­še, pre­le­tje­li Cr­no mo­re, ne bi li po­sla­li Er­do­ga­nu po­ru­ku: tu smo i da­nas – u vri­je­me ka­da pred­stav­ni­ca va­šeg NA­TO-a i pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić sje­di sa na­šim pred­sjed­ni­kom - Pu­ti­nom. O sna­zi i zna­ča­ju KGB-a (da­nas FSB-a) ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či, sem is­ta­ći da su u SAD uti­ca­li na pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, ali su na na­šu po­no­snu moj­ko­vač­ku taj­nu slu­žbu slo­mi­li zu­be – smi­jem se sam sa so­bom.
O ru­sko-cr­no­gor­skim od­no­si­ma kroz isto­ri­ju ni­ko ni­je mo­rao ni­šta da mi pri­ča – na­šu za­jed­nič­ku isto­ri­ju znao sam i sam. Znam i za na­šu za­jed­nič­ku krv, za­jed­nič­ka stra­da­nja, ali i da smo uvi­jek bi­li na is­toj, pra­voj stra­ni isto­ri­je. Znam i da Ru­si ni­su ni­kad spa­lji­va­li na­še ma­na­sti­re, ni­ti 500-godišnjom oku­pa­ci­jom is­tre­blji­va­li na­še đe­do­ve, a obeš­ča­šći­va­li na­še ba­be. Znam i da Ru­si ni­su, uz lek­ci­je smr­ti, pi­sa­li ,,Kr­va­ve baj­ke’’ 40-ih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka. Znam i da ni­su oni 90-ih ubi­ja­li na­šu dje­cu, ru­ši­li na­še mo­sto­ve i fa­bri­ke, zbog ta­mo ne­kog Mi­lo­vog dru­ga Mi­lo­še­vi­ća. Znam i da nas ni­su oni uve­li u svoj voj­ni sa­vez bez re­fe­ren­du­ma. Znam... Ma zna­te već i vi.
Pri­ja­telj Mar­ko Mi­la­čić je ne­dav­no re­kao da se Cr­na Go­ra da­nas na­la­zi u sak­si­ji, na­iz­gled za­šti­će­na, ali da joj ta­ko ot­ki­nu­toj (iz svog ko­ri­je­na, tra­di­ci­je) br­zo sli­je­di ne­sta­nak, od­no­sno to­tal­no is­kor­je­nji­va­nje. Dru­gi pri­ja­telj Želj­ko Iva­no­vić će re­ći: ‘’Ču­do su me­ta­fo­re’’. I je­dan i dru­gi su, za­klju­ču­jem, u pra­vu. Me­ta­fo­re je­su ču­do, baš kao što je i Cr­na Go­ra – ze­mlja ču­da.
Na­kon od­ja­vlji­va­nja iz ho­te­la, pri­ja­telj iz Cr­ne Go­re, na­sta­njen u Mo­skvi, Vo­jin, pre­u­zi­ma oba­ve­zu da me spro­ve­de do aero­dro­ma, uz ne­za­o­bi­la­zan ru­čak u nje­go­vom do­mu. To me ob­ra­do­va­lo jer, gdje god da odem van ze­mlje, po čud­noj na­vi­ci se ob­ra­du­jem na­šim lju­di­ma. Vo­lim da ih ču­jem, da se raz­go­vo­ri­mo, da na­u­čim ne­što no­vo. Ne­ka­ko mi se či­ni da uvi­jek ima­ju bo­lju sli­ku o na­ma i o po­li­tič­kim de­ša­va­nji­ma u ze­mlji, ne­go mi sa­mi. Da li je to za­to što stva­ri po­sma­tra­ju sa stra­ne, pa sa­mim tim ima­ju i (fud­bal­skim rječ­ni­kom) bo­lji pre­gled igre – ne bih znao. Na kra­ju dru­že­nja, po iz­la­sku iz nji­ho­ve to­ple kuć­ne at­mos­fo­re, Vo­ji­no­va ma­la ćer­ka (Ru­ski­nja) mi po­kla­nja su­ve­nir na kom piše: „Iz Mo­skve s lju­ba­vlju’’.
I za­i­sta, ta­ko je i bi­lo. Hlad­na Mo­skva i to­pla cr­no­gor­sko-ru­ska lju­bav. Li­je­po zvu­či, pa ma­kar i u tek­stu. Vri­je­me je da kre­nem ku­ći!
Isto­rij­ski pod­sjet­nik br. 1: U pe­ri­o­du iz­me­đu 1714. i 1908. go­di­ne, Ru­si­ja je upu­ti­la mi­li­o­ne ru­ba­lja po­mo­ći Cr­noj Go­ri, do­mi­nant­no za su­zbi­ja­nje gla­di ko­ja se ja­vlja­la u od­re­đe­nim vre­men­skim pe­ri­o­di­ma, ali i za iz­grad­nju mo­der­nih in­sti­tu­ci­ja (Se­na­ta, Gvar­di­je i per­ja­ni­ka) Cr­ne Go­re. Ta­ko­đe, Mo­skva me­đu pr­vi­ma pri­zna­je cr­no­gor­sku ne­za­vi­snost 2006. go­di­ne.
Isto­rij­ski pod­sjet­nik br. 2: Mi­lo­va Cr­na Go­ra, u znak za­hval­no­sti za ru­sku po­moć kroz isto­ri­ju, 2014. go­di­ne uvo­di eko­nom­ske i po­li­tič­ke sank­ci­je Ru­si­ji.