- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Slu­šam pri­ja­te­lja s ko­jim če­sto raz­go­va­ram, po­ne­kad i na po­li­tič­ke te­me. Ču­dan je, jer mu ne znaš kad ozbilj­no pri­ča, kad se ša­li, kad svo­jim iro­ničnim za­hva­ti­ma ne­što po­di­že ili po­ni­šta­va, kad, isto­vre­me­no, i po­di­že i po­ni­šta­va. Dok pri­ča, ne znaš mu da li svog sa­go­vor­ni­ka pro­vje­ra­va svo­jim sta­vo­vi­ma, ili sa­op­šta­va svo­je mi­sli i sta­vo­ve, ne­za­vi­sno od sa­go­vor­ni­ka. Po na­ci­o­nal­nom osje­ća­nju uvje­ren sam da je Sr­bin, ali isto ta­ko sve srp­ske pri­če su mu ti­je­sne, i kao da na­no­se ne­ki mulj na nje­go­vo ra­zu­mi­je­va­nje čo­vje­ka. Ta­man ne­što po­sli­je po­no­ći, uz to­plu srp­sku šlji­vu, slu­šam:
„Mo­žda su i dru­gi de­struk­tiv­ni, ali Sr­bi če­sto mo­gu da slu­že za pri­mjer, pa čak i za ugled. Is­ku­stvo i u de­struk­tiv­no­sti se sti­če sva­ko­dnev­nom upor­no­šću. Po­seb­no ako čo­vjek, ili na­rod, od­lu­či da bu­de de­struk­ti­van na du­ge sta­ze, tj. ko­li­ko se mo­že. Jer, sa­mo kon­struk­tiv­nost, to jest, kre­a­tiv­na kon­struk­tiv­nost ima neo­gra­ni­če­ne re­sur­se. A de­struk­tiv­nost, i kad je do­ne­kle kre­a­ti­v­na, is­cr­plju­je svoj re­surs i na­pra­vi cr­ne ru­pe u svo­jim no­si­o­ci­ma.
Po­sto­ji de­struk­tiv­nost ko­ja je spo­lja gle­da­no kon­struk­tiv­na, hu­ma­na, čo­vje­ko­lju­bi­va, i čak - na­ro­do­lju­bi­va. Ta sa­kri­ve­na de­struk­tiv­nost tre­ba­lo bi da nas vi­še za­bri­ne od otvo­re­ne de­struk­tiv­no­sti, ali pri­je to­ga, tre­ba je tač­no de­tek­to­va­ti. Jer de­struk­ci­ja, ko­ja je spo­lja gle­da­no kon­struk­ci­ja, ni­je baš pod­lo­žna la­kom raz­ot­kri­va­nju. Tim pri­je, što ta pri­vid­na kon­struk­tiv­nost, hu­ma­nost, čo­vje­ko­lju­blje i na­ro­do­lju­blje, u svom za­ma­hu us­pi­je da zgra­bi do­volj­no na­i­va­ca (pu­sto­sva­ta), a po­tom ko­lo­vo­đe dig­nu za­sta­vu ne­ke va­žne ide­je, ne­kog va­žnog, sko­ro me­si­jan­skog po­du­hva­ta.
Da se ma­lo vra­ti­mo u re­al­nost, i pri­sje­ti­mo srp­skih li­de­ra de­ve­de­se­tih go­di­na, de­ve­de­se­tih i dvi­je­hi­lja­di­tih. A ne­ma raz­li­ke iz­me­đu dvi­je­hi­lja­di­te i dvi­je hi­lja­de i se­dam­na­e­ste. Da ne ide­mo da­lje od Cr­ne Go­re. Za­što bi­smo pri­ča­li i pi­sa­li o dru­gi­ma kad ima­mo svo­je pred oči­ma? I dru­gi su na­ši, ali stvar je to­me da nam i na­ši po­sta­ju tu­đi­ni. Jer li­de­ri, ipak, ima­ju svo­ju ra­ču­ni­cu. I do­bro ko­ri­ste mo­guć­no­sti kre­a­tiv­ne de­struk­ci­je. Na­rav­no, to je ne­ki vi­ši ob­lik mi­mi­kri­je, ta­ko­zva­no -sa­kri­va­nje u „do­broj ide­ji“, ili ka­ko to na­rod ka­že – obla­če­nje vu­ko­va, li­si­ca i ja­za­va­ca u jag­nje­će ko­že i go­lu­bi­je per­je. Sa­kri­va­nje u do­broj ide­ji, mo­že­mo pra­ti­ti na­ve­li­ko od no­vo­vje­kov­nih re­vo­lu­ci­ja. Pa šta je bio ne­sret­ni ko­mu­ni­zam, ne­go sa­kri­va­nje mon­stru­ma u do­broj ide­ji. Sa­kri­va­nje u do­broj ide­ju bio je i nje­mač­ki na­ci­o­nalso­ci­ja­li­zam, ko­ji je kul­mi­ni­rao u fa­ši­zmu. Sa­ku­pi­lo se ogrom­no is­ku­sto sa­kri­va­nja u do­broj ide­ji, vi­diš li ti to? Vi­diš, ako ti oči ni­je­su is­pa­le od gle­da­nja sve­ga ovo­ga. Vi­diš da se đa­vo­li že­ne u srp­skim ku­ća­ma i ne­rot­ki­nje pre­u­zi­ma­ju vlast.
Po­gle­daj ovaj de­talj: ne­kad su srp­ski po­sla­ni­ci na pro­ble­mu Ko­so­va, srp­skog je­zi­ka, do­bi­ja­li man­da­te u skup­šti­ni, umo­va­li o je­zi­ku i na­ro­du, Bo­gu i srp­skim sve­ci­ma, di­či­li se or­de­njem na­rod­nih pr­va­ka, iz­go­va­ra­li krup­ne ri­je­či, u na­le­tu i na­dah­nu­ću „iz­la­zi­li pred Mi­lo­ša“ po ne­ko­li­ko pu­ta na dan, ri­ječ­ju, vo­di­li „ko­sov­ski boj’’ ot­kad sva­ne do­kle u jad mrk­ne. Nji­ho­vo po­žr­tvo­va­nje, prost na­rod ni­je mo­gao i ni­je smio da vi­di. No, ne za­bri­nja­va­ju me ti li­de­ri ko­ji sve zna­ju, i sve mo­gu, ne­go na­rod­na na­i­va, ko­ji­ma ta­kav li­der mo­že bi­ti bog otac, ku­ka­la nam maj­ka.
Ne­ko mi re­če da Sr­bi u Cr­noj Go­ri, po­sli­je svih „uspje­šnih“ is­ku­sta­va, osni­va­ju aka­de­mi­ju na­u­ka. Da, u srp­skom po­li­tič­kom pro­sto­ru ne mo­že vi­še da se otvo­ri ni­je­dan re­surs (ve­li­ke) „srp­ske pri­če“ jer je sva­ka grd­no za­vr­ši­la, a iza nje osta­lo grd­no ja­lo­vi­šte. Pa za­što se sad ne bi po­te­gla ova „ve­li­ka pri­ča“, u ko­joj će no­vi ži­vot do­bi­ti i one iz­gu­blje­ne, osra­mo­će­ne i po­mr­le pri­če, i po­mr­li lju­di? Ču­di me od obez­gla­vlje­nih cr­no­gor­skih Sr­ba, ka­ko i pri­je ni­je­su ot­kri­li taj ve­li­ki du­hov­ni re­surs. Ali, ni­je se mo­glo to ču­do do­go­di­ti, ka­že sta­ra isti­na, dok se do­bro ne po­stra­da, dok sve ne pro­pad­ne. Ta­da, i sa­mo ta­da se ot­kri­va pri­je­ki put u be­smrt­nost. Za be­smrt­no­šću žu­de svi: i iz­gu­blje­ni, i pro­pa­li, i ate­i­sti, i ko­mu­ni­sti, i uče­ni i ne­do­u­če­ni, i ne­pi­sme­ni, i me­ga­lo­ma­ni, i ni­ko, i ne znam ko. Aka­de­mi­ja na­u­ka je rje­še­nje za sve ne­u­spje­he, i za sve na­rod­ne mu­ke. Ta­ko pi­še u osni­vač­kom pro­gla­su : „Na­rod, ili na­ro­dić, ili ple­me, kad ima svo­ju aka­de­mi­ju na­u­ka, ima svo­je be­smrt­ni­ke ko­ji će svoj na­rod iz­vu­ći iz svih bi­je­da, pro­pa­sti, pa i - pa­kla“.
(Autor je knji­žev­nik)