- Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Pro­šle su mno­ge de­ce­ni­je ot­kad sam kao đak nik­šić­ke gim­na­zi­je imao za pi­sme­ni za­da­tak iz srp­skog je­zi­ka te­mu „Ja­za­vac pred su­dom“. Do­pa­lo mi se ka­ko je Da­vid Štr­bac ismi­ja­vao vlast. Da­vid je op­tu­žio ja­zav­ca da mu je po­jeo či­tav ku­ku­ruz i od­nio ga u vre­ći, pra­ve­ći se na­i­van i luc­kast, usred sud­ni­ce. Ja­za­vac je po­čeo da ska­če po sud­ni­ci. Da­vid se ta­da po­sta­vlja iz­nad obič­nih se­ljač­kih ne­vo­lja. Nje­ga bo­li pat­nja i ne­vo­lje na­ro­da što su mu do­ni­je­le oku­pa­tor­ske vla­sti. Zna da je te­ško bo­ri­ti se pro­tiv ja­če­ga. Ali, sa ja­zav­cem u sud­ni­ci mo­že ja­če­ga iz­lo­ži­ti ru­ga­nju i smi­je­hu. Da­vi­dov stav pre­ma ži­vo­tu i nje­go­vi po­stup­ci ogle­da­li su se u po­stup­ci­ma ko­je mu je na­met­nu­lo vje­kov­no ro­bo­va­nje. Da­vid je od­lu­čio da se bo­ri nad­mu­dri­va­njem vla­sti po­mo­ću ja­zav­ca. Ovu sa­ti­ru Ko­čić je na­pi­sao kao stu­dent 1903. a ob­ja­vlje­na je go­di­nu ka­sni­je. Ko se na­dao da će se po­sli­je vi­še od sto go­di­na, pred su­dom, umje­sto ja­zav­ca, na­ći pri­ča o vo­lo­vi­ma kao uzroč­ni­ci­ma ši­re­nja na­ci­o­nal­ne mr­žnje!? Ja­zav­ca je Da­vid ne­ka­ko do­nio u sve­za­noj vre­ći, a vo­lo­ve ne mo­žeš ni­ka­ko pri­ve­sti u sud­ni­cu kao svje­do­ke. Uvi­jek sam sum­njao u pri­če re­kla- ka­za­la... Ono što sam vi­dim, u to vje­ru­jem, i u to ne sum­njam.
Lje­to 1970. go­di­ne. Do­šao sam na od­mor u Nik­šić sa su­pru­gom Švaj­car­ki­njom. Se­lo Gor­nje Po­lje, 15 km od Nik­ši­ća. Vi­dro­van iz­vor ri­je­ke Ze­te, na­da­le­ko po­znat po pit­koj vo­di. Na jed­nom uz­vi­še­nju je Cr­kva Sv. Ni­ko­le sa­gra­đe­na u 19. vi­je­ku na te­me­lji­ma mno­go sta­ri­je cr­kve. Taj hram da­ti­ra iz 13. vi­je­ka, po­sve­ćen ro­di­te­lji­ma Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, Sv. Jo­a­ki­mu i Ani. Kroz svo­ju isto­ri­ju vi­še pu­ta ru­šen i ob­na­vljan. Bo­go­mo­lja do­mi­ni­ra lje­po­tom. Pre­ko pu­ta je mo­tel, da­nas raz­va­li­na, gdje smo se oku­plja­li zbog pre­li­je­pog am­bi­jen­ta i do­brog re­sto­ra­na. Bi­la je ne­dje­lja, po­đem sa dva pri­ja­te­lja i su­pru­gom na ru­čak.
Su­pru­ga po­đe da razgleda oko­li­nu, ho­će da vi­di ka­ko iz­gle­da i mo­ja cr­kva. Kad vi­dje ka­kva je mo­ja cr­kva, do­tr­ča do re­sto­ra­na i po­če da me vu­če za ru­kav: „Mo­lim te do­đi da vi­diš, ne­što!“ Imao sam šta da vi­dim. Na cr­kvi ne­ma vra­ta, a u cr­kvi ne­ko­li­ko ve­za­nih krava i je­dan Vo. Zbog „uva­ža­va­nja“ cr­no­gor­skog Vo­la pi­sa­ću ga ve­li­kim slo­vom! Cr­kva pu­na ba­le­ga, jer se vi­di da je to sta­ni­šte kra­va i Vo­la. Ka­ko to da ob­ja­snim ,,stran­ki­nji“!? Ću­tim. Odem do re­sto­ra­na i po­zo­vem pri­ja­te­lje da i oni vi­de „ču­do ne­vi­đe­no“! Po­ku­šam da od­ve­žem kra­ve. Kad se onaj Vo za­le­će, za­ma­lo me ne na­bi na ro­go­ve. Raz­bje­ža­smo se. Pri­ja­telj mi ka­že:,,A što uz­ne­mi­ra­vaš ži­vo­ti­nje, kad mir­no plan­du­ju po ovoj vru­ći­ni!?“Uz­vra­ćam: „Ti ne ču šta Vo re­če: „Bje­ži­te bu­da­le, ovo je mo­je vri­je­me!“ Pr­vi put pri­znam da je „naš Vo u pra­vu“. On je tu ro­đen. On je naš, cr­no­gor­ski Vo. Ni­je Švaj­ca­rac, od­no­sno švaj­car­ski vo. Na­šem cr­no­gor­skom Vo­lu je „mno­go ljep­še“. Švaj­car­ski je u šta­li, a naš je u cr­kvi. Za­to se pre­ma Nje­mu s „po­što­va­njem“ tre­ba od­no­si­ti. Pre­u­zeo je ulo­gu čo­vje­ka. On za svo­je sta­ni­šte ko­ri­sti cr­kvu ko­ju je čo­vjek gra­dio pri­je mno­go vje­ko­va za dru­gu na­mje­nu; ve­zu s Bo­gom. Da je Vo znao da cr­ta, na­cr­tao bi i Bo­ga u li­ku Vo­la. Ali, „na­cr­ta­li“ su ga oni, na ve­li­ku sra­mo­tu Cr­no­go­ra­ca, ko­ji su ga spra­ti­li u bo­go­mo­lju. Ne mo­že se po­bi­ti či­nje­ni­ca da je to bi­lo „Nje­go­vo vri­je­me“, ide­o­lo­ško vri­je­me vo­lo­va! Cr­kva u Gor­njem Po­lju ni­je bi­la je­di­na bo­go­mo­lja u ko­joj je spra­ća­na sto­ka. U mno­gim cr­no­gor­skim se­li­ma sto­ka je plan­do­va­la u cr­kva­ma. A, to vri­je­me opje­va Ra­do­van Be­ći­ro­vić: ,,Do­đe ne­što u vi­du čo­vje­ka; pred sva­či­jom ku­ćom za­le­le­ka; na­pri­jed pe­te, a po­za­di pr­sti; pa na­ro­du ne da da se kr­sti. To ne bje­še ni đa­vo ni vra­že; ne­go Mo­ša Pi­ja­de se zva­še’’.
U Sr­bi­ji su bi­li „nje­žni­ji i na­pred­ni­ji“; ni­je­su spra­ća­li sto­ku u cr­kve. Ja­ha­li su po­po­ve! Je­dan od njih ,,na ja­ha­nju“ je pra­vio po­li­tič­ku i uni­ver­zi­tet­sku ka­ri­je­ru. Ka­ko je bi­lo u Bo­sni, ka­zao je Ni­ko­le­ti­na Bur­sać: „Maj­ko, vi­še ne­ma Bo­ga, ka­zao je ko­man­dir!“ Sve ovo ka­zu­je da sav gri­jeh ni­je sa­mo u cr­no­gor­skim vo­lo­vi­ma!
Oko gor­nje­polj­ske cr­kve je se­o­sko gro­blje. Ge­ne­ra­ci­je Gor­nje­po­lja­ca ne zna­ju „zna­čaj“ tog gro­blja, i šta se sve de­ša­va­lo u gor­nje­polj­skoj cr­kvi i oko nje. To gro­blje po ne­če­mu je „naj­zna­ča­ni­je na ze­malj­skoj ku­gli“! Ko­mu­ni­stič­ki ak­ti­vi­sti 1945. go­di­ne oku­pi­li su na­rod, a is­pred cr­kve, sa­če­ka­la ih je is­ko­pa­na ra­ka, pri­pre­mljen san­duk, na­pu­njen ze­mljom i ka­me­njem. Se­lja­ni­ma su ka­za­li da je u san­du­ku Bog! Spu­sti­li su ga u ra­ku i ,,sa­hra­ni­li “! Pr­vi put na pla­ne­ti da je „Bog zva­nič­no sa­hra­njen“. Go­vor o Bo­gu i pro­tiv Bo­ga, odr­žao je ak­ti­vi­sta ko­mi­te­ta, ne­ki Go­lub. Pre­zi­me mu ne­ću po­mi­nja­ti zbog po­to­ma­ka. Gor­nje­polj­ci su Go­lu­bov go­vor pro­pra­ti­li uz­vi­ci­ma: „Do­lje Bog!“ „Do­lje bur­žo­a­zi­ja!“ Ni­je­su ba­ca­li ša­ku ze­mlje na san­duk, ne­go su plju­va­li ra­ku i san­duk, „u ko­jem je bio Bog“. Eto, bio je čak „bur­žuj i pred­stav­nik bur­žo­a­zi­je“! Sa­če­ka­li su da Go­lub i dru­ži­na „za­tr­pa­ju Bo­ga ze­mljom“. Zar se mo­že ospo­ri­ti da mi Cr­no­gor­ci ni­je­smo hra­bri!?Da li uop­šte po­sto­ji ve­ća hra­brost od „sa­hra­ne Bo­ga“!? Kad je do­šlo dru­go vri­je­me, hra­brog Go­lu­ba je nje­gov „Bog“ po­slao na Go­li otok! Nje­gov ra­zum ni­je mo­gao da shva­ti da je pred gor­nje­polj­skom cr­kvom od­lu­čio da sa­hra­ni „De­set Bož­jih za­po­vi­je­sti“ kao uni­ver­zal­no do­bro: lju­bav pre­ma lju­di­ma; lju­bi dru­gog kao sa­mog se­be. Baš na mu­či­li­štu Go­log oto­ka, Go­lub se na­no­vo tran­sfor­mi­sao, od ono­ga Vo­la iz gor­nje­polj­ske cr­kve, u zvi­jer; bio je glav­ni mu­či­telj svo­jih ne­ka­da­šnjih dru­go­va. ,,Sa­hra­na Bo­ga“ sim­bo­li­zo­va­la je sa­hra­nu ljud­sko­sti i vje­re, či­ji je osnov pra­vič­nost i do­bro­ta. Da li su tim či­nom do­zvo­li­li se­bi ne­što što je ne­do­zvo­lje­no i ne­do­pu­sti­vo, a iz tog či­ni sli­je­di; da ni­šta ni­je sve­to!? Čo­vjek, od­no­sno ti lju­di ko­ji ne­ma­ju čo­vje­ka u se­bi, sta­vi­li su se­be iz­nad Bo­ga, a sa­mim tim po­ko­pa­li vje­ru, ljud­skost i po­šte­nje. Gdje se da­nas mo­že na­ći dru­štvo ko­je je u svo­joj isto­ri­ji po­ko­pa­va­lo svo­ju vje­ru i Bo­ga!? Za­to smo da­nas u vre­me­nu mo­ral­ne kon­fu­zi­je, u ko­me se do­bro iz­jed­na­ča­va sa zlom, a ipak bi se po­sta­vi­lo pi­ta­nje op­stan­ka ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je kad bi se vje­ra sa­hra­nji­va­la. Ka­ko li su se tek ra­zum­ni osje­ća­li u Go­lu­bo­vo vri­je­me, kad se je­dan „čo­vjek“ sta­vljao iz­nad Bo­ga, iz­nad sve­ga što je bez­vre­men­sko, iz­nad uni­ver­zal­nog Tvor­ca!? Cr­no­gor­ci ni­je­su oskr­na­vi­li sa­mo bo­go­mo­lju u Gor­njem Po­lju. Za­pu­šta­li su i ru­ši­li ma­na­sti­re, čak i one u ko­ji­ma je Nje­goš na­pi­sao „Lu­ču mi­kro­ko­zmu“ i „Gor­ski vi­je­nac“. Sve je ovo, ovje­ko­vje­čio dram­ski pi­sac Žar­ko Ko­ma­nin u ro­ma­nu „Go­spod nad voj­ska­ma“. Cr­kve i ma­na­sti­ri su ob­no­vlje­ni i iz­gra­đe­ni no­vi, za­slu­gom mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­gi­ja. Cr­kvi u Gor­njem Po­lju vra­će­no je ime i sla­va. Mi­lo je u Gor­njem Po­lju, oda­kle su i nje­go­vi, pro­veo mno­ge da­ne u dječ­joj igri. Nje­gov djed bio je ča­sni, ugled­ni i imuć­ni Gor­nje­po­ljac. Pri­ča­lo se da je svo­je­vre­me­no osu­dio gor­nje­polj­sku sra­mo­tu. Di­ja­log, od­no­sno pre­pu­ca­va­nje iz­me­đu Mi­la i Am­fi­lo­hi­ja je ,,dav­na­šnje“. Mi­lo je, jed­nom pri­li­kom, kao pred­sjed­nik Cr­ne Go­re iz­ja­vio „da je mi­tro­po­li­ja po­li­tič­ka, a ne vjer­ska or­ga­ni­za­ci­ja!“ Am­fi­lo­hi­je je na to od­go­vo­rio: ,,Ne vje­ru­jem, da je ta­ko ne­što mo­gao da iz­ja­vi pred­sjed­nik Đu­ka­no­vić! A, ako je to iz­ja­vio, ne­ka mi pred­sjed­nik Đu­ka­no­vić ka­že ko­ja to po­li­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja tra­je pre­ko 2.000 go­di­na“!? Ne­dav­no, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je iz­ja­vi da je cr­no­gor­ski re­žim go­ri od ko­mu­ni­stič­kog. Na­rav­no, od Go­lu­bo­vog vre­me­na i od vre­me­na po­sli­je Go­lu­ba. Me­đu­tim, ovih da­na (po­ne­dje­ljak, 16.ok­to­bar 2017.) mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je iz­ja­vi: „Mi­lo Đu­ka­no­vić je moj pri­ja­telj, i to za­i­sta iskre­no ka­žem. Mi­lo je da­ro­vit čo­vjek, a da je kr­šten, bio bi još da­ro­vi­ti­ji i mno­ge stva­ri ra­dio bi bo­lje“! Mi­la bi htio da kr­sti u Ostro­gu. Slat­ko sam se na­smi­jao i ob­ra­do­vao ovim po­ru­ka­ma pri­ja­telj­stva i lju­ba­vi. Ka­ko sam u pri­ja­telj­skim od­no­si­ma i sa jed­nim i sa dru­gim, na­dam se da ne­će za­mje­ri­ti i mo­joj hri­šćan­skoj po­ru­ci: na­dam se da će za Bo­žić, na­kon lo­že­nja bad­nja­ka, do­ći do mir­bo­ža­nja ne sa­mo Am­fi­lo­hi­ja i Mi­la, ne­go i svih po­di­je­lje­nih Cr­no­go­ra­ca, kao ni­kad u svo­joj isto­ri­ji! Bi­lo bi to ve­li­ko ra­do­va­nje za sve! Čud­ni su pu­te­vi Bo­ži­ji, i u njih ne tre­ba sum­nja­ti, prav­da uvi­jek po­bi­je­di, a isti­na na­đe svoj put, i ni­kad ni­je uza­lud! Čud­ni su i za­mr­še­ni pu­te­vi Bož­ji ...