-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

No­vi­na­ri su svu­gdje sklo­ni me­ta­fo­ra­ma, ali ovo­ga pu­ta ih je pre­te­kao je­dan po­li­ti­čar (ko­ji je sva­ko­dnev­no na nji­ho­voj me­ti). Ame­rič­ki pred­sjed­nik Do­nald Tramp je bio taj ko­ji je, uoči pred­sto­je­će po­sje­te Pe­kin­gu, svog ta­mo­šnjeg ko­le­gu, po­sle učvr­šći­va­nja nje­go­ve po­zi­ci­je na ne­dav­no za­vr­še­nom par­tij­skom kon­gre­su, na­zvao ”kra­ljem Ki­ne”.
Lon­don­ski ”Eko­no­mist” je u me­đu­vre­me­nu Pu­ti­na pre­kr­stio u ”ru­skog ca­ra”, ali o to­me dru­gom pri­li­kom. Kon­gres KP Ki­ne, naj­ve­će po­li­tič­ke par­ti­je svi­je­ta (89 mi­li­o­na čla­no­va), ko­ji je tra­jao se­dam da­na, po mno­go če­mu je bio po­li­tič­ki do­ga­đaj go­di­ne - što je op­ti­mi­stič­ka kon­sta­ta­ci­ja ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va da će­mo, uz te­ku­ći za­plet u Špa­ni­ji, u sle­de­ća dva mje­se­ca bi­ti po­šte­đe­ni ne­ke me­ga glo­bal­ne dra­me.
”Kralj Ki­ne” je, na­rav­no, Si Đin­ping, ki­ne­ski pred­sjed­nik, ge­ne­ral­ni se­kre­tar Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je i pred­sjed­nik Cen­tral­ne voj­ne ko­mi­si­je. U nje­go­vim ru­ka­ma su, da­kle, glav­ne po­lu­ge mo­ći u naj­mno­go­ljud­ni­joj ze­mlji svi­je­ta i dru­goj (a po ne­kim kri­te­ri­ju­mi­ma već pr­voj) glo­bal­noj eko­no­mi­ji – još od 2012, ali je is­hod mi­nu­log kon­gre­sa za­i­sta po­vod da se uz nje­go­vo ime do­da epi­tet mo­nar­ha.
Naj­vi­ši par­tij­ski skup u či­jem ra­du je uče­stvo­va­lo 2.300 de­le­ga­ta, uz­di­gao je Si­ja kao li­de­ra ko­ji je uz ra­me sa le­gen­dar­nim vo­đom ki­ne­ske re­vo­lu­ci­je Mao Ce­dun­gom i sta­vio ga is­pred naj­za­slu­žni­jeg za ono što je Ki­na da­nas – ve­li­kog re­for­ma­to­ra Deng Sja­o­pin­ga.
To je uči­nje­no ta­ko što je ”mi­sao Si Đin­pin­ga o so­ci­ja­li­zmu sa ki­ne­skim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma za no­vu eru” jed­no­gla­snim iz­ja­šnja­va­njem uklju­če­na u par­tij­ski sta­tut, či­me je on po­stao glav­ni ide­o­log i vr­hun­ski auto­ri­tet. Prak­tič­na po­sle­di­ca je da će od­sad sva­ko su­prot­sta­vlja­nje nje­mu bi­ti su­prot­sta­vlja­nje sa­moj par­ti­ji – što u Ki­ni ni­je ne­što što se to­le­ri­še.
Po­tvr­đen mu je i no­vi pe­to­go­di­šnji man­dat, a on se za­uz­vrat za­re­kao da će ze­mlju uve­sti u ”no­vu eru me­đu­na­rod­ne mo­ći i uti­ca­ja”.
Za ta­ko ne­što je sva­ka­ko po­treb­no vi­še od pet go­di­na, pa je Kon­gres, in­di­rekt­no dao i od­go­vor na glav­nu di­le­mu: da li će Si is­po­što­va­ti ne­pi­sa­na pra­vi­la ko­ja je, sre­đu­ju­ći ha­os po­sle ka­ta­stro­fal­ne ”Kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je” uveo Deng Sja­o­ping: da se na če­lu par­ti­je ne osta­je du­že od dva man­da­ta i da par­tij­ski ru­ko­vo­di­o­ci sa po­lo­ža­ja u pen­zi­ju od­la­ze kad na­vr­še 68 go­di­na.
Pre­ma pr­vim ana­li­za­ma svjet­skih si­no­lo­ga, ma­le su šan­se da se Si Đin­ping pen­zi­o­ni­še 2022. nji­hov kon­sen­zus je da će ne­pri­ko­sno­ve­ni ki­ne­ski li­der osta­ti bar još jed­nu de­ce­ni­ju.
Ovo­ga pu­ta je, na­i­me, ig­no­ri­san obi­čaj da se na­sled­nik ak­tu­el­nog par­tij­skog li­de­ra ne­for­mal­no ime­nu­je pet go­di­na ra­ni­je. Oče­ki­va­lo se da će ta čast pri­pa­sti 57-go­di­šnjem bli­skom sa­rad­ni­ku Si Đin­pin­ga Čen Mi­ne­ru (57), ali to se ni­je do­go­di­lo: on ni­je me­đu pet no­vih čla­no­va Stal­nog ko­mi­te­ta Po­lit­bi­roa u ko­me su sa­da svi sta­ri­ji od 60 go­di­na, da­kle su­vi­še sta­ri da bi ne­ko od njih 2022. mo­gao da pre­u­zme kor­mi­lo.
Ova­kav is­hod se sma­tra re­zul­ta­tom kon­sen­zu­sa u par­tij­skom vr­hu da je ze­mlji neo­p­hod­na ja­ka lič­nost, ka­ko bi Ki­na pred­u­pri­je­di­la ko­laps sli­čan onom ko­ji je sa isto­rij­ske po­zor­ni­ce uklo­nio So­vjet­ski Sa­vez. Ta sa­gla­snost se mo­gla na­slu­ti­ti i po kri­ti­ka­ma za­pad­ne de­mo­kra­ti­je u ko­men­ta­ri­ma Sin­hue, zva­nič­ne no­vin­ske agen­ci­je, ko­ja je za­pad­ne si­ste­me oka­rak­te­ri­sa­la kao ”fak­tor di­o­ba i kon­fr­on­ta­ci­ja”.
Ovo je i po­tvr­đi­va­nje ki­ne­skog sta­va for­mu­li­sa­nog kra­jem pro­šle de­ce­ni­je da ”uči­te­lji de­mo­kra­ti­je ima­ju pro­ble­me”. To je pro­šle ne­dje­lje, u iz­ja­vi ”Faj­nen­šel taj­msu”, ak­tu­e­li­zo­vao je­dan ne­i­me­no­va­ni par­tij­ski funk­ci­o­ner, ko­ji se osvr­nuo na si­tu­a­ci­ju u glav­noj svjet­skoj si­li. ”Ame­rič­ki na­rod je iza­brao 70-go­di­šnju me­dij­sku zvi­je­zdu bez po­li­tič­kog is­ku­stva, dok naš si­stem od lju­di kao što je Si tra­ži da se de­ce­ni­ja­ma do­ka­zu­ju na sve te­žim po­lo­ža­ji­ma”.
U svom pr­vom man­da­tu, Si Đing­ping je glav­nu pa­žnju po­sve­tio ob­u­zda­va­nju ko­rup­ci­je, ko­ja je ra­sla pa­ra­lel­no sa eko­nom­skim uspo­nom Ki­ne. Pro­mi­je­nio je par­tij­ske se­kre­ta­re i gu­ver­ne­re u 30 od 31 ki­ne­ske po­kra­ji­ne. Bez po­lo­ža­ja je osta­la i po­lo­vi­na mi­ni­sta­ra ko­je je za­te­kao, kao i ve­ći­na par­tij­skih funk­ci­o­ne­ra u ar­mi­ji, a svo­ju do­mi­na­ci­ju u par­ti­ji za­pe­ča­tio je uvo­đe­njem go­to­vo po­lo­vi­ne no­vih li­ca u Cen­tral­ni ko­mi­tet ko­ji ima 370 čla­no­va.
U tom pro­ce­su ste­kao je, ka­ko kon­sta­tu­je lon­don­ski ”Eko­no­mist”, do­sta ne­pri­ja­te­lja me­đu sa­ve­zni­ci­ma i kli­jen­ti­ma funk­ci­o­ne­ra ko­ji su smi­je­nje­ni ili uhap­še­ni zbog ko­rup­ci­je, sa ko­ji­ma će se sa­da, sa no­vim auto­ri­te­tom, ob­ra­ču­na­va­ti mno­go lak­še.
Su­o­ča­va­će se, da­kle, sa ma­nje opo­zi­ci­je, ma­da to svu­gdje do­vo­di do po­zna­te si­tu­a­ci­je da ne­pri­ko­sno­ve­nom vo­đi oni is­pod nje­ga po pra­vi­lu go­vo­re ono što on že­li da ču­je. Pa je ta­ko mo­me­nat naj­ve­će mo­ći po pra­vi­lu i po­če­tak nje­nog kra­ja.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)