-Autor: De­jan Ilić

Ako vam po­zli ovih da­na, sva je pri­li­ka da će­te do bol­ni­ce sti­ći uz po­moć do­na­to­ra. Obra­ti­te pa­žnju na na­ljep­ni­ce na pro­zo­ri­ma ili vra­ti­ma ko­la Hit­ne po­mo­ći: ozbi­ljan broj tih ko­la Sr­bi­ja je, na­i­me, do­bi­la na po­klon, to jest kao do­na­ci­ju. Jed­nom, ka­da stig­ne­te do bol­ni­ce, šan­se da vas iz­li­je­če i da se opo­ra­vi­te ra­stu sra­zmjer­no ra­stu sred­sta­va ko­ja se u da­tu bol­ni­cu sli­va­ju, ta­ko­đe, u vi­du do­na­ci­ja. Ta­ko se is­po­sta­vlja da je sva­ka oso­ba ne­što sla­bi­jeg zdra­vlja u Sr­bi­ji po­ten­ci­jal­ni stra­ni pla­će­nik, i to u jed­nom do­slov­no eg­zi­sten­ci­jal­nom smi­slu.
Sje­ti­će­mo se i da su pri­je vi­še go­di­na pro­zo­ri i vra­ta na osnov­nim ško­la­ma u Sr­bi­ji mi­je­nja­ni za­hva­lju­ju­ći do­na­tor­skim nov­ci­ma. Ta­ko se i dje­ca, na je­dan po­sre­dan na­čin (da sto­ji ov­dje, po­jam „skri­ve­ni ku­ri­ku­lum“ bio bi ipak pre­jak; on bi su­ge­ri­sao da je ne­ko o to­me raz­mi­šljao, a zna­mo da ni­je), od ma­lih no­gu vas­pi­ta­va­ju u du­hu stra­nog pla­će­ni­štva. Mo­že­mo ići i da­lje, od va­tro­ga­snih ko­la pa do bor­be­nih avi­o­na – ma­lo šta bit­no za nor­ma­lan ži­vot u Sr­bi­ji po­sto­ji, a da ni­je po­klo­nje­no ili ku­plje­no stra­nim nov­cem. Sto­ga ne bi bi­lo pre­tje­ra­no ako za­klju­či­mo da su svi gra­đa­ni Sr­bi­je po­ma­lo stra­ni pla­će­ni­ci.
Raz­bi­je­na i osi­ro­ma­še­na, Sr­bi­ja na­pro­sto za­vi­si od po­mo­ći spo­lja. Što na­rav­no ni­ma­lo ne sme­ta oso­ba­ma u vr­hu vla­sti da po­na­vlja­ju da je Sr­bi­ja ne­za­vi­sna i su­ve­re­na te da će gra­đa­ni za tu ne­za­vi­snost i su­ve­re­nost mo­ra­ti da se žr­tvu­ju i vi­še ne­go do­sad. Po­seb­no že­ne. Na stra­nu sad što o to­me go­vo­re upra­vo po­li­ti­ča­ri ko­ji su uni­šti­li Sr­bi­ju: mi­slim ov­dje pri­je sve­ga, na­rav­no, na mi­ni­stra voj­ske. Ne­što dru­go pri­vla­či pa­žnju: že­na­ma u svo­joj ima­gi­nar­noj voj­sci mi­ni­star eks­pli­cit­no od­u­zi­ma oruž­je. Ne­će­mo im da­ti ka­la­šnji­ko­ve, ob­ja­šnja­va mi­ni­star, ali će­mo ih na­u­či­ti da upo­tri­je­be za­vo­je.
Mi­ni­star je, pod­sje­ti­mo se, bio u Izra­e­lu, i oda­tle nam po­ru­čio da od Izra­e­la ima mno­go to­ga da se na­u­či. Od sve­ga, mi­ni­star je iz­gle­da na­u­čio sa­mo to da i že­ne u Izra­e­lu slu­že voj­sku. Ne­će­mo ov­dje o Izra­e­lu i o ulo­zi voj­ske u toj ze­mlji, dru­gi su – re­ci­mo Edvard Said – pi­sa­li ubje­dlji­vo o mi­li­tant­nim se­gre­ga­cij­skim i oku­pa­ci­o­nim po­li­ti­ka­ma Izra­e­la. Za nas je va­žan tek je­dan de­talj – i že­ne su u izra­el­skoj voj­sci na­o­ru­ža­ne kao i mu­škar­ci. Mi­ni­star se tu, sa­svim oče­ki­va­no, po­ka­zao kao loš đak: on na­pro­sto ni­je u sta­nju da ijed­nu lek­ci­ju na­u­či do kra­ja. Vi­di, si­nu­lo je mi­ni­stru, že­ne u Izra­e­lu idu u voj­sku, ali mu je pro­ma­klo oruž­je ko­je no­se.
Ili mu ni­je pro­ma­klo. Mo­žda je sa­mo efi­ka­sno pro­ra­di­la mi­ni­stro­va pod­svi­jest. Nje­mu se do­pa­lo to što i že­ne idu u voj­sku, to je li­je­pa sli­ka za nje­go­vu mi­li­tant­nu to­ta­li­tar­nu svi­jest. Ali se za tim od­mah ja­vio strah – šta ako na­o­ru­ža­mo že­ne u Sr­bi­ji i šta ako ih ospo­so­bi­mo da se ob­ra­ču­na­ju sa svo­jim di­rekt­nim tla­či­te­lji­ma: mi­li­tant­nim i agre­siv­nim „srp­skim“ mu­škar­ci­ma? A on­da mu se uka­zao spa­so­no­sni – za­voj. Umje­sto pu­ša­ka, gur­nu­će­mo im za­vo­je u ru­ke. Sa­svim pri­klad­no – sva­ka že­na u „srp­skoj“ voj­sci ne­ka bu­de Ko­sov­ka dje­voj­ka. A on­da nam mo­žda vi­še ne­će bi­ti po­treb­na ni ko­la Hit­ne po­mo­ći, jer će se uvi­jek u bli­zi­ni oso­be ko­joj je po­zli­lo na­ći ne­ka že­na ob­u­če­na da pri­tek­ne u po­moć.
I da ne za­bo­ra­vi­mo ško­le, kao što mi­ni­star voj­ske spre­ma stra­te­gi­ju od­bra­ne, mi­ni­star pro­svje­te pi­še no­ve za­ko­ne o vi­so­kom obra­zo­va­nju. O ne­kim smjer­ni­ca­ma u pri­pre­mi tih za­ko­na on je jav­no već go­vo­rio. Re­ci­mo, re­kao je ka­ko se dje­ca vi­še ne­će upi­si­va­ti u ško­le za či­jim zna­njem ne po­sto­ji po­tre­ba na tr­ži­štu ra­da. A on­da do­dao i da „srp­ske“ ško­le vi­še ne­će uči­ti dje­cu „za po­tre­be raz­vi­je­nih za­pad­nih ze­ma­lja“. Da­kle, uvo­de se ba­rem dvi­je eli­mi­na­ci­o­ne ka­te­go­ri­je – vi­ško­vi na tr­ži­štu ra­da vo­de ka ga­še­nju po­je­di­nih smje­ro­va; pro­hod­nost ka glo­bal­nom tr­ži­štu ra­da ta­ko­đe ga­si po­je­di­ne smje­ro­ve. Uze­te za­jed­no, ove dvi­je eli­mi­na­ci­o­ne ka­te­go­ri­je mo­gu da pre­po­lo­ve broj vi­so­ko­škol­skih usta­no­va u Sr­bi­ji. A to će on­da uma­nji­ti i raz­lo­ge da se po­ha­đa­ju sred­nje i osnov­ne ško­le. Na ko­ji­ma on­da vi­še ne­će bi­ti raz­lo­ga da sto­je ni pro­zo­ri, ni vra­ta. Eto pu­ta u „srp­sku“ ne­za­vi­snost i su­ve­re­nost.
Pe­šča­nik.net