-Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ne vo­lim da vi­dim mi­ša ni ka­da pro­vi­ri i iz­vi­ri od­ne­kud, a ne vo­lim da ga ugle­dam čak ni u mi­šo­lov­ci. Ne za­to što ga se pla­šim, ili što mi iza­zi­va muč­ni­nu, već što me to ma­lo glo­dar­sko stvo­re­nje neo­do­lji­vo pod­sje­ća na onu vr­stu čo­vje­ka ko­ji, ka­ko re­če Mi­ka An­tić, gric­ka da­ne. Aso­ci­ra me na sit­ni­čavost, bo­ja­žlji­vost i lu­ka­vost. Da u ho­ro­sko­pu po­sto­ji ovaj znak, one ko­ji bi bi­li ro­đe­ni u nje­mu, za­o­bi­la­zi­la bih u ši­ro­kom lu­ku. U pod­zna­ku bi vje­ro­vat­no bi­li isti slu­čaj. Da­kle, du­ple šte­to­či­ne, pa bi moj „luk’’ u tom slu­ča­ju imao još ve­ći obim. Dje­tinj­stvo je mno­gi­ma, pa i me­ni obi­lje­žio cr­ta­ni film i „lju­ta’’ bor­ba iz­me­đu mač­ka To­ma i mi­ša Dže­ri­ja. Mno­gi su na­vi­ja­li za onog ma­njeg i „sna­la­žlji­vi­jeg’’. Ja ni­sam. Ne za­to što vo­lim mač­ke, par­don ma­čo­re (čak sam vr­lo uz­dr­ža­na), već zbog to­ga što sam upra­vo tzv. sna­la­žlji­vost ma­log Dže­ri­ja sma­tra­la lu­ka­vom i pod­mu­klom bor­bom. Nje­go­va br­zi­na me ta­ko­đe ni­je fa­sci­ni­ra­la, jer to je sa­mo na­čin da se lak­še utek­ne. Vje­ro­vat­no sam još i ta­da pra­vi­la po­re­đe­nje iz­me­đu ove glo­dar­ske ku­ka­vi­ce i čo­vje­ka na­lik nje­mu. Bor­bu za op­sta­nak i bi­jeg od naj­ve­ćih ne­pri­ja­te­lja, zva­nih mač­ke, mi­še­vi­ma ne za­mje­ram.’’ Za­mje­ram’’ im što bje­že­ći i spa­sa­va­ju­ći još uvi­jek ži­vu gla­vu, us­put na­pra­ve šte­tu. I ne sa­mo ta­da već i u go­mi­li „slo­bod­nog’’ vre­me­na. Iz­gric­ka­će i iz­glo­da­ti du­še­ke, jor­ga­ne, ci­pe­le, bo­ga­mi i in­sta­la­ci­je, osta­vlja­ju­ći i ne­red i ne­mir.
Čo­vjek miš, glo­dar i svo­ga i tu­đeg ži­vo­ta, osta­vlja iza se­be ru­pe pu­ne pra­zni­ne i be­smi­sla. To pla­šlji­vo, ali lu­ka­vo stvo­re­nje iz svo­je ru­pe iz­la­zi muč­ki i kad se ni­ko ne na­da. Gric­ne tu­đe hra­bro­sti, pa je on­da u svo­joj ja­zbi­ni krc­ka kao svo­ju. To ra­di tre­su­ći se od stra­ha da ga ne­ko ne ulo­vi u kra­đi. Miš glo­dar mo­ra stal­no ne­što da gri­ze, da bi tro­šio zu­be, jer ga žu­lja­ju po­što ne­pre­kid­no ra­stu, dok čo­vjek miš mo­ra stal­no da gri­ze ne­či­ju hra­brost, jer je nje­gov ku­ka­vič­luk u ne­pre­kid­nom po­ra­stu.
Da­kle, osnov­na ne­ga­tiv­na oso­bi­na (po­zi­tiv­nih i ne­ma) kod čo­vje­ka mi­ša je­ste ku­ka­vič­luk. To ni­ka­ko ne mo­gu oprav­da­ti nje­go­vom bor­bom za op­sta­nak ili stra­hom od ne­pri­ja­te­lja, jer mi ne do­zvo­lja­va­ju mo­ja lju­bav i po­što­va­nje pre­ma hra­broj ži­vot­noj bor­bi.
Čo­vjek miš ko­ji kra­dom i u stra­hu pra­vi ru­pe i ošte­ću­je mo­je „si­re­ve’’ je ne­ko ko­me vr­lo ra­do i s užit­kom po­sta­vljam „zam­ke’’. Pra­vim ih „ruč­no’’, od svog ala­ta i vr­lo su efi­ka­sne i kon­kret­ne. Po­sto­je dvi­je vr­ste zam­ki. Jed­na se sa­sto­ji is­klju­či­vo od ja­snog i gla­snog pro­zi­va­nja nji­ho­ve pla­šlji­ve, ali pod­mu­kle ne­mo­ći. Dru­ga je bla­ža, ali sa­mo na pr­vi po­gled. Osta­vljam nji­hov strah da se go­mi­la, dok ih pot­pu­no ne pro­gu­ta. Oni u stva­ri sa­mi upa­da­ju u svo­ju zam­ku. Za gric­ka­nje ži­vo­ta –čo­vje­ka mi­ša, bje­ža­nje od iza­zo­va, ne­u­če­stvo­va­nje u bor­ba­ma i u po­bje­da­ma i po­ra­zi­ma, ne­ma mi­lo­sti u na­či­nu upo­tre­be mo­jih „zam­ki’’. Ko­ri­stim ih u za­vi­sno­sti od ko­li­či­ne ku­ka­vič­lu­ka u čo­vje­ku mi­šu, iako su mo­ja do­sa­da­šnja is­ku­stva po­ka­za­la da su raz­li­ke vr­lo ma­le, pa su obje vr­ste zam­ki do­bro­do­šle. Da­kle, čo­vjek miš se mo­že „po­hva­li­ti’’ ogrom­nom ko­li­či­nom i te­ži­nom svog is­pre­pa­da­nog stra­ha i lu­ka­vim na­či­nom da ga pri­kri­je. Uza­lud, jer hra­brost je uvi­jek bi­la ona ko­ja se ta­kvih ne pla­ši.
Za­to, dra­gi mo­ji, za­tr­paj­te sve ru­pe za ove glo­da­re, ne daj­te da oni ko­lo vo­de. Ulo­vi­te ih svo­jom smje­lo­šću i po­ka­ži­te ka­ko se „kon­zu­mi­ra’’ ži­vot. Ja sam za onaj ži­vot u ko­me se da­ni ne gric­ka­ju, već vo­le i di­je­le. I ja i moj bič. Jer čo­vjek miš je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)