-Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić
Da bi na pla­sti­čan na­čin pred­sta­vi­li svo­je shva­ta­nje ri­je­či bo­gat, du­hov­ni uči­te­lji svo­jim sljed­be­ni­ci­ma če­sto pri­ča­ju pri­ču o slu­gi Ru­be­nu. Već pri­lič­no star, si­ro­ma­šan, ali ve­o­ma po­bo­žan, skro­man, ple­me­ni­tog ka­rak­te­ra, Ru­ben je slu­žio kod naj­i­muć­ni­jeg čo­vje­ka u ci­je­lom okru­gu. Ne­vi­dljiv, a uvi­jek kad je to ne­ko­me bi­lo po­treb­no pri­su­tan, bri­nuo se o čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, o ogrom­nom ima­nju, a sa svim go­spo­da­re­vim ži­vo­ti­nja­ma bio je, ka­ko se to obič­no ka­že, u du­bo­ko pri­ja­telj­skom od­no­su. Če­sto se de­ša­va­lo da Ru­ben, hra­ne­ći ih i ti­ma­re­ći, osta­ne i za­spi po­red njih u šta­li. Jed­ne ta­kve no­ći u snu mu je do­šao an­đeo i sa­op­štio mu da će sju­tra u zo­ru da umre naj­bo­ga­ti­ji čo­vjek u gra­du! Ru­ben se pro­bu­dio, žur­no spre­mio i po­hi­tao pre­ma go­spo­da­re­voj ku­ći, ka­ko bi ga oba­vi­je­stio o po­ru­ci ko­ju je u snu do­bio. Bo­ga­ta­šu ni­je bi­lo la­ko pri du­ši. Od­mah je na­re­dio da se po­zo­vu naj­bo­lji lje­ka­ri, ko­ji su ga pre­gle­da­li i utvr­di­li da je s njim sve u re­du. Ali bo­ga­taš je, po­red sve­ga to­ga, u stra­hu za svoj ži­vot, ci­je­lu noć pro­bdio. Kad je zo­ra sva­nu­la, do­šla je slu­ški­nja i oba­vi­je­sti­la ga ka­ko je tog ju­tra umro nje­gov slu­ga Ru­ben.
Ri­ječ ,,bo­gat’’, tu­ma­če du­hov­ni uči­te­lji, do­la­zi od ri­je­či Bog. Bo­gat je onaj ko ima Bo­ga uza se, ko je “pun Bo­ga”. Bog ni­je, ka­ko to mno­gi da­nas shva­ta­ju, ogrom­ni, blje­šta­vi tr­go­vin­ski cen­tar stvo­ren is­klju­či­vo da za­do­vo­lja­va sve na­še po­tre­be i že­lje, ni­ti je to ne­ki či­ča ko­ji sje­di go­re na ne­bu i gle­da šta se de­ša­va i šta lju­di ra­de do­lje, spre­man da pri­sko­či na sva­ki mig ko­ji mu je upu­ćen. Bog se ne na­la­zi ni­gdje van čo­vje­ka. On je, ka­ko to ka­že K. G. Jung, “oči­to psi­hič­ka, a ne fi­zič­ka či­nje­ni­ca, to jest on je sa­mo psi­hič­ki, ali ne i fi­zič­ki spo­zna­tljiv”. Bog je naj­vi­ša du­hov­na vri­jed­nost, sa­vr­še­ni ob­lik ko­ji slu­ži kao mje­ri­lo istin­ske vri­jed­no­sti, ono do­bro, hu­ma­no, ple­me­ni­to, skrom­no, mi­lo­srd­no što se na­la­zi u sva­kom čo­vje­ku. Što su te oso­bi­ne u čo­vje­ku raz­vi­je­ni­je, uto­li­ko je bli­ži Bo­gu, svom istin­skom bi­ću.
Čo­vjek je bo­žan­ski po svo­joj pra­voj pri­ro­di. Po­sto­je raz­ne vjer­ske ško­le, ra­zna uče­nja i tu­ma­če­nja, ali sva ona sla­žu se u jed­nom - čo­vjek je du­hov­no, bo­žan­sko bi­će. Bez ob­zi­ra na to ka­ko to od uče­nja do uče­nja pred­sta­vlja­li - da li je stvo­ren po li­ku Bo­ži­jem, ili je tek nje­go­va iskra ili je jed­no s njim – is­toč­njač­ki mi­sti­ci­zam uči da su­štin­ska pri­ro­da čo­vje­ka ni­ka­da ne gu­bi, ni­ti mo­že da iz­gu­bi svo­je sa­vr­šen­stvo. Ne­ma ta­ko ne­če­ga kao što je gri­jeh da mo­že pro­mi­je­ni­ti kva­li­tet du­še. Jer, gri­jeh ne po­sto­ji, po­sto­je sa­mo lo­še ak­ci­je, gre­ške ko­je čo­vjek či­ni, i one mo­gu pre­kri­ti ve­lom bo­žan­sku pri­ro­du čo­vje­ka, ali je ne mo­gu ni­ka­da uni­šti­ti. Bog po­sto­ji u svi­ma na­ma kao po­ten­ci­jal i mo­guć­nost. Zbog ne­zna­nja, po­na­ša­mo se kao da smo tje­le­sna bi­ća. Hip­no­ti­sa­li smo se mi­šlje­njem da smo ne­sa­vr­še­ni i ogra­ni­če­ni i da po­sto­ji­mo u vre­me­nu i pro­sto­ru, da smo pod­lo­žni za­ko­nu uzroč­no­sti. Cilj re­li­gi­je je da se de­hip­no­ti­še­mo i po­sta­ne­mo svje­sni svog bo­žan­skog na­sle­đa. To je je­di­ni, is­klju­či­vi cilj re­li­gi­je, ni­šta dru­go – vra­ti­ti se bo­žan­skom u se­bi.
Na­ža­lost, za ve­ći­nu lju­di re­li­gi­ja se sa­sto­ji is­klju­či­vo u spo­lja­šnjem pra­će­nju ri­tu­a­la i ce­re­mo­ni­ja. To pod­ra­zu­mi­je­va sva­ko­dnev­nu mo­li­tvu, obi­la­zak sve­tih mje­sta, iz­vr­ša­va­nje du­žno­sti ona­ko ka­ko im to na­la­že re­li­gij­ska in­sti­tu­ci­ja ko­joj pri­pa­da­ju, te ži­vlje­nje u skla­du sa utvr­đe­nim etič­kim ko­dek­som ko­ji je iz­nje­dri­la mo­ral­na svi­jest to­ga do­ba. To, ako ne po­sto­ji du­blji du­hov­ni uvid i ra­zu­mi­je­va­nje iz­vo­ra uče­nja, vre­me­nom pre­la­zi u “su­vo” spro­vo­đe­nje kru­tih pra­vi­la, osta­je se sa­mo na tom spo­lja­šnjem pra­će­nju ri­tu­a­la i ce­re­mo­ni­ja, bez pra­vog ra­zu­mi­je­va­nja pra­vi­la ko­je se sli­je­de, pa sljed­be­nik po­sta­je krut, su­vo­pa­ran i ušto­gljen, pot­hra­nju­ju­ći u se­bi ne­ku vr­stu sup­til­nog sa­mo­lju­blja. Osta­je ogra­ni­čen na sa­mo svo­ju „isti­nu“, sa­mo svog Bo­ga, sa­mo svo­ju re­li­gi­ju, sa­mo svoj na­rod, sa­mo svo­ju dr­ža­vu… Bo­ga, pa­ra­dok­sal­no, sve­pri­sut­nog, sve­mo­gu­ćeg, stva­ra­o­ca sve­ga što po­sto­ji, ka­ko ga sam opi­su­je, za­tva­ra u ko­ri­ce sa­mo jed­ne, svo­je re­li­gij­ske knji­ge.
Po is­toč­njač­kim mi­sti­ci­ma, pra­va du­hov­na prak­sa, istin­ska re­li­gi­ja je sa­mo­re­a­li­za­ci­ja, sa­mo­spo­zna­ja se­be bo­žan­skog, bo­žan­sko bi­va­nje i po­sto­ja­nje. Ako bi je­di­ne ljud­ske po­tre­be bi­le je­lo, pi­će, spa­va­nje i raz­mno­ža­va­nje, on­da ne bi bi­lo raz­li­ke iz­me­đu čo­vje­ka i ži­vo­ti­nje, a ako bi čo­vjek bio za­do­vo­ljan još i sa ma­lo ra­zu­ma i rje­še­njem ne­kih in­te­lek­tu­al­nih pro­ble­ma, on­da ne bi ima­lo smi­sla oti­snu­ti se u do­me­ne du­ha. Ali, bes­kraj­na pri­ro­da ljud­ske du­še ni­ka­da ne mo­že bi­ti sreć­na uko­li­ko je uslo­vlje­na ži­vot­nim is­ku­stvi­ma. Kroz sav na­por na­ših ogra­ni­če­nih is­ku­sta­va i zna­nja mi po­ku­ša­va­mo da do­stig­ne­mo to bo­žan­sko ko­je je u na­ma. Cje­lo­kup­ni ljud­ski ži­vot je­ste ta ras­ci­je­plje­nost, ta unu­tra­šnja bor­ba bes­ko­nač­nog i ko­nač­nog. Sva­ko ljud­sko is­ku­stvo ko­jem ne­do­sta­je do­dir bes­ko­nač­nog je bes­plod­no i bes­ko­ri­sno. Jed­no­li­čan i su­mo­ran pre­dio na­šeg ži­vo­ta mo­že bi­ti oba­sjan svje­tlo­šću bo­žan­skog is­ku­stva. Ni­šta dru­go ni­je va­žno ako po­sto­ji taj bes­ko­nač­ni do­dir u na­ma sa­mi­ma i na­šim sva­ko­dnev­nim ak­tiv­no­sti­ma.
Istin­ski du­hov­ni ži­vot ne pod­ra­zu­mi­je­va iz­bje­ga­va­nje ce­re­mo­ni­ja i ri­tu­ala, već du­bo­ko ra­zu­mi­je­va­nje sa­mog sr­ca nji­ho­vog na­stan­ka i po­sto­ja­nja. Ne pod­ra­zu­mi­je­va iz­bje­ga­va­nje du­žno­sti ili iz­bje­ga­va­nje od­go­vor­no­sti, na­pro­tiv. Ista Isti­na se ma­ni­fe­stu­je kao na­ša unu­tra­šnja vi­zi­ja i kao spo­lja­šnje mno­štvo. Ako je ta­ko, on­da ne­ma bit­ne raz­li­ke iz­me­đu sve­šte­ni­ka i obič­nih lju­di. Sve je sve­to. Ne­ma raz­li­ke iz­me­đu hra­ma i uli­ce. Ma­na­stir i nji­va, hram i stu­dio, će­li­ja i pi­ja­ca, sve je to pod­jed­na­ko do­bro kao mje­sto bo­žan­skog sa­mo­i­spo­lja­va­nja. Pri­hva­ti­ti ži­vot po­sli­je tran­scen­di­ra­nja nje­go­vih ogra­ni­če­nja je ko­nač­na bo­žan­ska žr­tva. Sam Ži­vot je Re­li­gi­ja. Ka­da je mla­di uče­nik mo­lio svog sa­mo­o­stva­re­nog Uči­te­lja da mu pre­da dar spi­ri­tu­al­ne ek­sta­ze u ko­joj je uče­nik mo­gao da odr­ža­va ne­ko­li­ko da­na svoj um da­le­ko iz­nad, u jed­nom od sta­nja nir­va­ne, bo­go­svi­je­sti, vra­ća­ju­ći se sa­mo u onim pri­li­ka­ma ka­da je tre­ba­lo po­je­sti ne­ko­li­ko za­lo­ga­ja hra­ne, Uči­telj je od­go­vo­rio pri­je­kor­no: “Za­što si to­li­ko ne­str­pljiv da vi­diš Bo­ga sklo­plje­nih oči­ju? Zar ga ne mo­žeš vi­dje­ti i ka­da su ti oči ši­rom otvo­re­ne? Obo­ža­vaj Bo­ga u čo­vje­čan­stvu ko­je po­svu­da pa­ti”.
Gdje je tu, ne­za­o­bi­la­zno se po­sta­vlja pi­ta­nje, mje­sto ate­i­zmu? Da li, u ta­kvom na­či­nu shva­ta­nja ži­vo­ta, on uop­šte mo­že da po­sto­ji? Re­kao bih da ne. Oso­ba ko­ja stva­ra ne­ko dje­lo ko­je ople­me­nju­je (ili to mo­že bi­ti sa­mo usme­na ri­ječ, raz­go­vor u dru­štvu, iskre­na po­moć ne­ko­me ko­me je po­treb­na, po­sao ili sam „stav“ ko­ji svo­jim „do­di­rom“ po­zi­tiv­no uti­če na dru­ge, rad ko­ji je na do­bro­bit svo­joj po­ro­di­ci, pri­ja­te­lji­ma, dru­štvu u cje­li­ni...), a sma­tra se­be ate­i­stom, u du­hov­nom smi­slu je iz­gra­đe­ni­ja (re­kao bih i bo­žan­stve­ni­ja) od vjer­ni­ka ko­ji ne iz­la­zi iz ne­kog re­li­gij­skog hra­ma, ali ci­je­li svi­jet mje­ri svo­jim mje­ri­li­ma i svo­ju vje­ru (jer sa­mo je nje­go­va pra­va) utje­ru­je si­lom, ko­ri­ste­ći pri­tom sva sred­stva. Ate­i­sta mo­že bi­ti onaj po­li­ti­čar, knji­žev­nik, umjet­nik, na­uč­nik, spor­ti­sta, rad­nik...ko­ji že­li da svo­jim dje­lo­va­njem uljep­ša ovaj svi­jet, da da svoj do­pri­nos u iz­grad­nji su­ži­vo­ta, to­le­ran­ci­je, mi­ra, a sa­mim tim i čo­vjek ko­ji za­i­sta ži­vi du­hov­nim ži­vo­tom, ma ka­ko ga on na­zi­vao, dok onaj ko­ji se­be na­zi­va i pro­mo­vi­še ve­li­kim vjer­ni­kom mo­že bi­ti ne­ko či­je dje­lo­va­nje do­pri­no­si stva­ra­nju mr­žnje, ha­o­sa, ne­tr­pe­lji­vo­sti (a sva­ko­dnev­no smo svje­do­ci ta­kvih slu­ča­je­va). Ne­ko ko je svje­tlo­snim go­di­na­ma uda­ljen od du­hov­nog ži­vo­ta, a u stva­ri od istin­skog sa­mog se­be. Dje­la ko­ja či­ni­mo, na­mje­re iza ko­jih sto­ji­mo ci­je­lim sr­cem – to je ono što nas či­ni istin­skim čo­vje­kom, iz­gra­đe­nim du­hov­nim bi­ćem, a ne sa­mo pri­pa­da­nje ili ne­pri­pa­da­nje ovoj ili onoj re­li­gi­ji. Sve to je u na­ma sa­mi­ma. To sa so­bom no­si­mo ma ku­da da kre­ne­mo, „ma ko­jim ne­be­skim pro­stran­stvom da pu­tu­je­mo“.